Analiza finansijskih izveštaja

Dr

Goranka

Knežević

EKONOMSKO-FINANSIJSKA 

ANALIZA

(TEORIJA I ANALIZA BILANSA)

INTERNI MATERIJAL

BEOGRAD 

Oktobar

2007.g.

SADRŽAJ:

UVOD..................................................................................................................................................................................3

PRVI

DEO ..........................................................................................................................................................................4

UVODNA

RAZMATRANJA

O

ANALIZI

FINANSIJSKIH

IZVEŠTAJA..................................................................4

1.

POJAM, PREDMET I  CILJEVI ANALIZE FINANSIJSKIH IZVEŠTAJA ..........................................................5 

2.

FINANSIJSKI IZVEŠTAJI KAO PREDMET ANALIZE ......................................................................................9 

2.1.        AKTIVNOSTI KOJE KREIRAJU VREDNOST................................................................................................9 
2.2.        BILANS STANJA KAO PREDMET ANALIZE.............................................................................................. 12 
2.3.        BILANS USPEHA KAO PREDMET ANALIZE............................................................................................. 17 
2.4.        IZVEŠTAJ O TOKOVIMA GOTOVINE KAO PREDMETANALIZE ..........................................................23 
2.5.        IZVEŠTAJ O PROMENAMA NA KAPITALU............................................................................................... 25 
2.6.        NAPOMENE KAO PREDMET ANALIZE .....................................................................................................26 
3.

KORIŠĆENJE OSTALIH IZVORA INFORMACIJA  ZA POTREBE ANALIZE I INFORMACIONA 

ASIMETRIJA................................................................................................................................................................28

DRUGI

DEO

....................................................................................................................................................................31

MATERIJALNA

ISPRAVNOST

FINANSIJSKIH

IZVEŠTAJA ...............................................................................31

1.

MATERIJALNE PRETPOSTAVKE FINANSIJSKE ANALIZE.........................................................................32 

1.1.        PROFESIONALNA RAČUNOVODSTVENA REGULATIVA KAO PRETPOSTAVKA MATERIJALNO 
ISPRAVNE SADRŽINE FINANSIJSKIH IZVEŠTAJA...............................................................................................32 
1.2.        RAČUNOVODSTVENI PRINCIPI U FUNKCIJI MATERIJALNE ISPRAVNOSTI FINANSIJSKIH 
IZVEŠTAJA..................................................................................................................................................................38 
1.3.        RAČUNOVODSTVENE POLITIKE KAO ISHODIŠTE PRIMENE MRS/MSFI U FUNKCIJI 
MATERIJALNE ISPRAVNOSTI FINANSIJSKIH IZVEŠTAJA ................................................................................47 
2.

ANALIZA RAČUNOVODSTVENIH POLITIKA PRIZNAVANJA I VREDNOVANJA SREDSTAVA ..........49 

2.1.        POLITIKE PRIZNAVANJA I VREDNOVANJA TEKUĆIH (OBRTNIH) SREDSTAVA.............................49 
2.2.        RAČUNVODSTVENE POLITIKE PRIZNAVANJA I VREDNOVANJA STALNIH SREDSTAVA............61 
3.

ANALIZA RAČUNOVODSTVENIH POLITIKA PRIZNAVANJA I VREDNOVANJA OBAVEZA, 

REZERVISANJA I SOPSTVENOG KAPITALA KOMPANIJE..................................................................................70

TREĆI

DEO .....................................................................................................................................................................75

INSTRUMENTI

ANALIZE

FINANSIJSKIH

IZVEŠTAJA........................................................................................75

1.

VRSTE INSTRUMENATA KOJI SE KORISTE U ANALIZI FINANSIJSKIH IZVEŠTAJA ............................76 

1.1.        H

ORIZONTALNA ANALIZA 

..................................................................................................................................76 

1.2.        V

ERTIKALNA ANALIZA

.......................................................................................................................................77 

1.3.        A

NALIZA POMOĆU FINANSIJSKIH POKAZATELJA

- R

ATIO 

A

NALYSIS 

.....................................................................79 

1.4.        CASH FLOWANALIZA.................................................................................................................................90 
1.5.        A

NALIZA NETO OBRTNOG FONDA 

..................................................................................................................... 107 

1.6.        A

NALIZA LEVERAGE

-

A

..................................................................................................................................... 109 

2.

PREDVIĐANJE BUDUĆEG NETO DOBITKA I/ILI  NOVČANIH TOKOVA U FUNKCIJI  UTVRĐIVANJA 

SUŠTINSKE VREDNOSTI PREDUZEĆA ................................................................................................................ 115 
3.

UPRAVLJANJE RASTOM NA OSNOVU REZULTATA ANALIZE FINANSIJSKIH IZVEŠTAJA.............. 117

LITERATURA:.............................................................................................................................................................. 123

2 / 124

PRVI DEO

UVODNA

RAZMATRANJA

O

ANALIZI 

FINANSIJSKIH

IZVEŠTAJA

4 / 124

1.

POJAM,

PREDMET

I

CILJEVI

ANALIZE

FINANSIJSKIH

IZVEŠTAJA

Za uspešno poslovanje preduzeća i uspešno obavljanje revizije neophodno je poznavati

osnovne  postavke  analize  finansijskih  izveštaja.  Suština  definisanja  pojma  analize 

finansijskih izveštaja nalazi se u shvatanju da analiza treba da 

podvrgne

posmatranju, 

ispitivanju,

oceni

i

formulisanju

dijagnoze

onih

procesa

koji

su

se

desili

u 

kompaniji

i

koji

se

kao

takvi

nalaze

sažeti

i

opredmećeni

u

okviru

finansijskih 

izveštaja

. Finansijska analiza predstavlja iscrpno  “istraživanje, kvantificiranje, deskripciju 

i ocenu finansijskog statusa i uspešnosti poslovanja preduzeća.”

1

Iz  prethodne  definicije  proizlazi  da  su  predmet  analize  finansijski  izveštaji,  konkretno, 

godišnji

izveštaj

kompanije,

 koji sadrži bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o tokovima 

gotovine, izveštaj o promenama na kapitalu, napomene i  izveštaj revizora. Uz pomenute, 

obavezne  elemente  godišnjeg  izveštaja,  predmet  analize  su  i  svi  drugi  segmenti 

godišnjeg  izveštaja,  koji  nisu  obavezni,  kao  što  su  pismo  menadžmenta  upućeno 

akcionarima kompanije (Letter to shareholder) i dodatne diskusije i analize menadžmenta 

(Management  Discussion  and  Analysis).  Pošto  dobro  organizovano  računovodstvo 

obezbeđuje  sistematsku i  hronološku  evidenciju  poslovnih  transakcija  i  drugih  događaja, 

to  ono  obezbeđuje  i  zaokruženu  sliku  efekata  poslovnih  transakcija  u  obliku  godišnjeg 

izveštaja. Godišnji izveštaj je stoga postao zakonom i regulativom propisana obaveza za 

kompanije,  a samim tim i predmet  ekonomsko- finansijske analize.

Ciljevi analize finansijskih izveštaja mogu se podeliti na 

opšte

i

posebne

ciljeve.

Opšti 

ciljevi

 odnose se na sagledavanje zarađivačke sposobnosti (rentabilnosti, profitabilnosti, 

uspešnosti)  kompanije  i  finansijskog  položaja  (statusa)  kompanije,  njezinih  novčanih 

tokova  i  promena  na  kapitalu  u  cilju  pružanja  informacija  korisnicima  (naručiocima) 

analize.

S  obzirom  da  su  korisnici  finansijske  analize  stejkholderi

2

,  tako  se  i 

posebni

ciljevi 

analize

  finansijskih  izveštaja  odnose  na  zadovoljavanje  informacionih  potreba 

stejkholdera. Kada govorimo o stejkholderima, najznačajniji su investitori u akcije (equity

1

Stojiljković,

dr

Milorad,

Krstić,

dr

Jovan.

Finansijska

analiza

,

Ekonomski

fakultet,

Niš,

2000.g.,

str.

12.

2

Termin

stejkholderi

(stakeholders)

predstavlja

svaku

organizaciju

ili

pojedinca

koja

ima

interes

u 

poslovanju

kompanije

čiji

su

finansijski

izveštaji

predmet

analize.

U

računovodstvenim

standardima 

stejkholderi

se

nazivaju

korisnicima

finansijskih

izveštaja

i

dele

se

u

dve

grupe

–

interni

(menadžeri, 

zaposleni)

i

eksterni

(investitori

u

akcije

i

obaveznice,

veliki

kreditori,

državni

organi,

poslovni

partneri, 

sindikati

i

druge

organizacije).

investors) i kreditori (bond investors, banks), odnosno oni korisnici koji obezbeđuju kapital

kompaniji i kao takvi omogućavaju da kompanija bude poslovno sposobna.

Investitori  i  kreditori  koriste  računovodstvene  informacije  u  cilju  procene  kvaliteta 

ostvarenog  rezultata  kompanije  (dobitka  ili  gubitka)  i  budućih  novčanih  tokova  koji  su 

povezani  sa  njihovim  ulaganjima  (kamate  za  imaoce  obveznica,  kamate  za  zajmodavce 

-banke i  dividende,  kapitalne  dobitke  za  akcionare).  Država  i  njezini  organi  koriste 

računovodstvene  informacije  u  cilju  utvrđivanja  mera  ekonomske  politike,  donošenja 

odgovarajućih  odluka  o  podsticanju  određenih  delatnosti  i  privrednih  grana  i  nadziranje 

sprovođenja  mera  ekonomske  politike.  Menadžeri  svih  nivoa  odlučivanja,  kao  interni 

korisnici, koriste informacije analize finansijskih izveštaja u cilju planiranja, organizovanja i 

kontrole, što je suština menadžerskih aktivnosti.

Posebni  ciljevi  analize  finansijskih  izveštaja  mogu  se  posmatrati  i  na  drugačiji  način, 

respektovanjem  Međunarodnih  računovodstvenih  standarda  /  Međunarodnih  standarda 

finansijskog izveštavanja (MRS/MSFI).

Prema 

Okviru

  Međunarodnih  računovodstvenih  standarda/Međunarodnih  standarda 

finansijskog  izveštavanja,  osnovni  cilj  računovodstva  je  da 

pruži

informacije

o 

sposobnosti

preduzeća

da

stvara

novac

i

ekvivalente

novca

,

3 

kao

i

informacije

o 

proceni

dinamike

i

izvesnosti

stvaranja

novca.

Ovu sposobnost stvaranja novca kao računovodstveni cilj, ne treba bukvalno shvatiti kao 

usmerenost  aktivnosti  preduzeća  na  ostvarivanje  što  većeg  stanja  novca  na  tekućem 

računu.  Ona  se  definiše  kao 

sposobnost

korisnika

(stejkholdera)

da

iz 

računovodstvenih

informacija

dođu

do

objektivnih

podataka

o

tome

da

li

će 

preduzeće

isplatiti

dividende

(prinos

za

investitora),

kamate

(prinos

za

kreditore),

tekuće 

obaveze

prema

dobavljačima

za

materijal,

opremu,

obaveze

prema

fiskalnim

organima 

(porez),

kao

i

da

li

na

vreme

proizvodi

i

isporučuje

svoje

proizvode

kupcima.

 Dakle, već 

kroz  MRS/MSFI  definiše  se  opšti  cilj  računovodstva  iz  kojeg  proizlaze  i  posebni  ciljevi 

finansijske analize za svakog pojedinačnog korisnika.

3

IASC,

Međunarodni

računovodstveni

standardi

,

par.15.,

str.

7.

6 / 124

b) Mada kreditori, po prirodi, nemaju upravljačka prava, te tako ne mogu ostvariti uticaj na 

menadžment  kompanije,  uloga  kreditora  u  poslovnom  životu  preduzeća  nije  limitirana, 

kao što bi se to na prvi pogled moglo tvrditi. Kreditori štite svoja ulaganja na način što u 

ugovorima  o  kreditu  unose 

restriktivne

klauzule

  kojima  se  zahteva  od  menadžmenta 

preduzeća  da  održava  odgovarajuće  finansijske  indikatore  u  zadatim  granicama 

(pokazatelj odnosa duga i sopstvenog kapitala, pokazatelji opšte, tekuće likvidnosti i dr.). 

Kreditori  putem  restriktivnih  klauzula  definišu  granice  raspodele  ostvarenog  dobitka  na 

koji način se štite i od preterano visokog odliva dobitka kroz dividende akcionarima. Jedna 

od  poznatih  avio  kompanija  u  svetu  Delta  Airlines  ima  u  postojećim  kreditnim 

aranžmanima i restriktivne klauzule koje se odnose na zabranu uzimanja opreme u lizing i 

zabranu  dodatnog  kreditnog  zaduživanja  kroz  emisiju  obveznica  ili  uzimanje  bankarskih 

kredita.

5

Na osnovu interakcija različitih korisnika informacija, možemo istaknuti i sledeće posebne

ciljeve finansijske analize:

-

pružanje osnove za kontrolu i stimulativno poslovno nagrađivanje menadžmenta, i

-

pružanje  informacija  za  definisanje  restriktivnih  klauzula  i  informacija  o  njihovom

sprovođenju.

Osim  pomenutog,  kao  poseban  cilj  finansijske  analize  jeste  i  predikcija,  odnosno 

predviđanje  buduće  vrednosti  kompanije.

Investitori  i  kreditori  najčešće  koriste 

informacije  finansijske  analize  na  ovaj  način.  Računovodstvene  informacije  se  koriste  u 

statističkim modelima na osnovu kojih se predviđa sposobnost preduzeća da kontinuirano 

posluje (free cash flow model) ili se predviđa njegov bankrot (Altmanov Z-score model). U 

cilju  proučavanja  posebnih  ciljeva  analize  moramo  se  vratiti  na  pitanje  razlike  između 

vrednosti  preduzeća  koju  procenjuju  investitori  i  kreditori,  odnosno  tržište  (prava, 

suštinska  vrednost,  intrinstic  value)  i  vrednosti  preduzeća  po  knjigama  (knjigovodstvena 

vrednost, book value). Ove dve vrednosti se značajno razlikuju.

6

Razlikovanje  knjigovodstvene  vrednosti  preduzeća  kao  celine

i  suštinske  vrednosti

duguje se sledećim faktorima:

a)  računovodstveni  izveštaji  ne  sadrže  informacije  o  poslovnim  izgledima  preduzeća  u

okruženju u kojem posluje,

5

Pratt,

Jamie,

op.cit,

str.

181.

6 

Velika farmaceutska kuća Merck ima knjigovodstvenu vrednost 13  milijardi US dolara, a tržišnu vrednost

(suštinska vrednost) oko 200 milijardi US dolara.

8 / 124

Finansijske aktivnosti određuju odnos kompanije sa sadašnjim i potencijalnim vlasnicima i 

kreditorima.  U  ove  aktivnosti  ubrajamo  pribavljanje  kapitala  iz  sopstvenih  i  pozajmljenih 

izvora.

Pribavljen kapital iz ovih izvora ulaže se u nabavku stalnih i obrtnih sredstava kojima se 

kompanija  osposobljava  za  obavljanje  delatnosti  (core  business-a).  Ove  aktivnosti  su 

sračunate na ulaganje novca koji je prethodno pribavljen u finansijskoj aktivnosti.

Zbog toga se aktivnosti ulaganja novca nazivaju  investicione  aktivnosti.

Delatnost jedne kompanije materijalizuje se kroz obavljanje poslovnih aktivnosti. Poslovne 

aktivnosti  su  povezane  sa  ostvarivanjem  ključnih  prihoda  (prihoda  od  prodaje  i  drugih 

prihoda) i ključnih rashoda (troškovi amortizacije, materijala, zarada i drugi troškovi).

Prethodno navedeno možemo prikazati sledećom slikom:

Slika

2.

Poslovne 

aktivnosti

Investicione 

aktivnosti

Finansijske 

aktivnosti

Sve

pomenute

aktivnosti

predstavljaju

poslovne

događaje

(transakcije)

koje

računovodstvo beleži i na kraju poslovne godine sažima u finansijskim izveštajima.

Dakle,  sve  aktivnosti  jedne  kompanije  materijalizovane  su  u  sledećim  finansijskim

izveštajima (videti Sliku 3.)

- bilans stanja,

- bilans uspeha,

- izveštaj o tokovima gotovine i

- izveštaj o promenama na kapitalu.

10 / 124

Slika

3.

INVESTICIONE

Kratkoro

č

na

sredstva:

• Gotovina, potraživanja, zalihe,

utrživi finansijski instrumenti

(akcije, obveznice i sl.)
• 

Dugoro

č

na

sredstva:

• Nekretnine, postrojenja,

oprema
•Ulaganja u akcije i obveznice

•Nematerijalna sredstva

Bilans

stanja

POSLOVNE

- Prihodi od prodaje
- Troškovi prodatih proizvoda ili
- Nabavna vrednost prodate robe 
- Troškovi prodaje
- Troškovi opšte uprave i

administracije

- Troškovi kamata na kredite 
- Troškovi poreza na dobitak

Bilans

uspeha

Izveštaj

o 

tokovima 

gotovine

FINANSIJSKE

Tek

   u

ć

  e , krat

 k

  or. ob

 a

      v

  eze

• 

Dobavljači, obaveze za poreze,

•

Obaveze za zarade itd.

• 

Ne

   t  eku

ć

  e, dugoro

č

  ne

o

  b

  a

      v

  eze

:

•

Obaveze za obveznice

•

Zadržani dobitak

•

Akcijski kapital

Bilans

stanja

Izveštaj

o 

promenama

na 

kapitalu

Poslovne aktivnosti kompanije opredmećene su u bilansu uspeha. Investicione aktivnosti 

su  materijalizovane  u  bilansu  stanja,  kao  i  finansijske  aktivnosti.  Izveštaj  o  tokovima 

gotovine  i  izveštaj  o  promenama  na  kapitalu  predstavljaju  izvedene  izveštaje  koji  se 

sačinjavaju  na  osnovu  bilansa  stanja  i  bilansa  uspeha.  Svi  finansijski  izveštaji  uzeti 

zajedno  informišu  investitore  i  kreditore  kao  ključne  korisnike  o  uspešnosti  poslovanja 

(bilans  uspeha),  finansijskom  položaju  (bilans  stanja),  novčanim  tokovima  (izveštaj  o 

novčanim tokovima) i promeni na kapitalu (izveštaj o promenama na kapitalu).

Naravno,  prikaz  na  Slici  3  ne  treba  shvatiti  deterministički,  jer  se  efekti  određenih 

aktivnosti mogu videti i u drugim izvšetajima. Na primer, efekti finansijskih aktivnosti mogu 

se  videti  i  u  bilansu  uspeha  (plaćanje  kamate  na  uzete  kredite,  kamate  na  obveznice  i 

slično), dok se efekti isplaćenih dividendi (finansijska aktivnost) mogu videti u izveštaju o 

novčanim tokovima. Efekti investicione aktivnosti (prodaja stalnih sredstava uz ostvarenje 

dobitaka  ili  gubitaka  na  prodaji,  obezvređenje  tih  sredstava)  mogu  se  videti  i  u  bilansu 

uspeha.

U  tom  smislu,  radi  analize  celine  poslovanja  neke  kompanije  kao  predmet  analize 

pojavljuju  se  svi  finansijski  izveštaji.  Jedino  je  na  taj  način  moguće  sagledati  celinu 

poslovanja neke firme. Izostavljanje bilo kojeg izveštaja iz analize dovelo bi analitičara do 

pogrešnih  zaključaka  i  takva  analiza  ne  bi  prikazala  potpunu  sliku  svih  aktivnosti  koje 

kreiraju vrednost.

11 / 124

12 / 124

Stalna ili

        d

  u

  goročna

        sre

   d

  stva

  se mogu podeliti na :

-

materijalna

 (nekretnine, postrojenja, oprema ),

-

nematerijalna

  (naučno  i  tehničko  znanje,  dizajn,  implementacija  novih  procesa  ili 

sistema, licence, intelektualna imovina, tržišno znanje i trgovačke marke) i

-

dugoročni

finansijski

plasmani

(

zajmovi  dati  drugim  preduzećima,  ulaganja 

zadržana do dospeća - obveznice drugih preduzeća i učešća u kapitalu).

Kratkoročna ili obrtna sredstva se mogu razvrstati na:

-

zalihe

 (materijala, gotovih proizvoda, nedovršene proizvodnje, robe...),

-

kupci

i

druga

potraživanja,

-

dati

avansi,

-

ostala

kratkoročna

potraživanja

,

-

novac

i

novčani

ekvivalenti

  (gotovina  u  blagajni,  depoziti  po  viđenju,  gotovinski 

ekvivalenti-akcije, obveznice, komercijalni i blagajnički zapisi i sl.)

Izvori

sredstava

preduzeća

ili

pasiva

 pokazuje poreklo imovine, odakle imovina u aktivi

preduzeća potiče. U bilansu stanja poreklo imovine može biti određeno kao:

- sopstveni kapital  (čista imovina, kapital vlasnika) i

- pozajmljeni kapital preduzeća (obaveze ili dugovi, kapital poverilaca).

Sopstveni  kapital  se  obračunski  utvrđuje  kao  razlika  između  vrednosti  ukupne  aktive  i 

ukupnih obaveza tj. 

Sopstveni

kapital

=

Aktiva

-

Obaveze

. Sopstveni kapital je po svim 

karakteristikama  specifična  računovodstvena  kategorija.  On  nema  dospeće  i  predstavlja 

garantnu supstancu za poverioce, isplate vlasnicima zavise od visine dobitka i daje pravo 

na upravljanje preduzećem.

Pozajmljeni

kapital

preduzeća

  čine  obaveze  preduzeća  prema  trećim  licima. 

Obaveze 

se  mogu  definisati  kao

sadašnje  obaveze  koje  su  proizašle  iz  prošlih  ekonomskih 

događaja preduzeća i  čije podmirenje (likvidacija) podrazumeva odliv resursa preduzeća 

(najčešće  odliv  novca  ili  nekog  drugog  sredstva  za  podmirenje  obaveze).  Obaveze 

preduzeća su sve obaveze dužnika koje 

postoje

u

sadašnjem

vremenskom

periodu,

 tj. 

na  dan  sastavljanja  bilansa  stanja.  Obaveza  nastaje  kao 

rezultat

neke

prošle 

transakcije

,  odnosno  ona  je  posledica  nekog  pravnog  ugovornog  odnosa  ili  zakonskog 

zahteva. Tipičan slučaj je postojanje obaveza iz poslovanja vezanih za nabavku opreme, 

materijala.  U  ovom  slučaju  preduzeće  je  primilo  opremu  ,  robu  ili  materijal  na  tzv.  robni 

kredit,  ali  plaćanje  istog  još  uvek  nije  izvršeno.  Robni  krediti  su  po  pravilu  beskamatni. 

Vraćanje  robnog  kredita  izvršava  se  isplatom  novca  u  nominalnom  iznosu  nastale

13 / 124

Bilans  stanja  kao  računovodstveni  izveštaj  sadrži  veći  broj  različitih  informacija  koje  su 

potrebne  korisnicima  za  utvrđivanje  finansijskog  položaja.  Međutim,  te  informacije  su 

klasifikovane  u  grupe  sličnih  informacija  kako  bi  se  korisnicima  olakšalo  iznalaženje 

potrebnih  informacija.  Informacije  koje  treba  iskazati  u  bilansu  stanja  treba  razvrstati 

rukovodeći se određenim, prepoznatljivim kriterijumom.

U  poslovnoj  praksi  kompanija  primenjuju  se  sledeći  kriterijumi  razvrstavanja  pozicija  u

bilansu stanja:

a)

kriterijum

rastuće

likvidnosti

u

aktivi

i

opadajuće

dospelosti

u

pasivi,

i

b)

kriterijum

opadajuće

likvidnosti

u

aktivi

i

rastuće

dospelosti

u

pasivi.

a) 

Kriterijum

rastuće

likvidnosti

u

aktivi

i

opadajuće

dospelosti

u

pasivi.

  Raspored 

pozicija  bilansa  stanja po  kriterijumu  rastuće  likvidnosti  u  aktivi  i  opadajuće  dospelosti  u 

pasivi dat je  u Tabeli 1.

Tabela

1.

Bilans

stanja

prezentovan

po

kriterijumu

rastuće

likvidnosti

i

opadajuće

dospelosti

Aktiva

(rastuća

likvidnost)

Pasiva

(opadajuća

dospelost)

Nekretnine,

postrojenja

i

oprema

Sopstveni

kapital

Nematerijalna

sredstva

Dugoročne

obaveze

Dugoročni

finansijski

plasmani

Kratkoročne

obaveze

Zalihe

Tekuće

obaveze

(dobavljači

i

druge

obaveze)

Potraživanja

Novac

i

novčani

ekvivalenti

Ovakvu

formu

bilansa

stanja

primenjuju

preduzeća

zemalja

koje

pripadaju 

kontinentalno-evropskoj

računovodstvenoj

tradiciji

 (Nemačka, Francuska, Italija i dr.) 

gde  je  naglasak  stavljen  na  solventnost  i  dugoročnu  finansijsku  strukturu.  Kriterijum 

rastuće likvidnosti znači takvo strukturisanje aktive po kojem likvidnost imovinskih pozicija 

(sposobnost  pretvaranja  u  gotovinu)  se  kreće  od  najnelikvidnije  prema  sve  likvidnijim 

pozicijama  aktive.  Shodno  ovom  kriterijumu,  u  aktivi  se  prvo  prikazuju  informacije  o 

nekretninama,  postrojenjima,  opremi  i  drugim  dugoročnim  sredstvima,  koja  se  najteže 

pretvaraju  u  gotovinu.  Ova  sredstva  su  angažovana  sa  ciljem  da  doprinose  poslovnoj 

aktivnosti  preduzeća  u  većem  broju  proizvodnih  ciklusa.  Na  drugom  mestu  se  nalazi 

nešto  likvidnija  pozicija  aktive  -  zalihe.  Zalihe  se  lakše  i  brže  konvertuju  u  gotovinu  u 

odnosu  na  dugoročna  sredstva.  Potraživanja  pokazuju  viši  stepen  sposobnosti 

pretvaranja u gotovinu zato su i prikazana na pretposlednjem mestu u tabeli 1. Naravno, 

najlikvidnija pozicija aktive je novac i novčani ekvivalenti koji zauzimaju poslednje mesto u 

tabeli, shodno principu rastuće likvidnosti.

15 / 124

Za  razliku  od  aktive,  pasiva  je  strukturisana  po  principu  opadajuće  dospelosti.  To  znači 

da je na prvom mestu u bilansu stavljena ona pozicija pasive koja nema rok dospeća, kao 

što  je to  slučaj  sa sopstvenim kapitalom.  Dugoročne  obaveze  imaju  rok dospeća preko 

godine  dana  od  dana bilansa, tj.  njihova  dospelost  opada, kao što  to kriterijum  zahteva. 

Na trećem mestu su kratkoročne obaveze čija dospelost je do jedne poslovne godine od 

dana  bilansa.  I  konačno,  na  poslednjem  mestu  su  različite  tekuće  obaveze  (dobavljači, 

obaveze za poreze, obaveze za zarade i sl.), čiji je rok dospeća po pravilu od 30 do 60 

dana ili kraći.

b) Raspored pozicija bilansa stanja po kriterijumu opadajuće likvidnosti u aktivi i rastuće

dospelosti u pasivi dat je u Tabeli 2:

Tabela

2.

Bilans

stanja

strukturisan

po

principu

opadajuće

likvidnosti

i

rastuće

dospelosti

Aktiva

(opadajuća

likvidnost)

Novac

i

novčani

ekvivalenti

Potraživanja
Zalihe
Dugoročni

finansijski

plasmani

Nematerijalna

ulaganja

Nekretnine,

postrojenja

i

oprema

Pasiva

(rastuća

dospelost)

Tekuće

obaveze

Kratkoročne

obaveze

Dugoročne

obaveze

Sopstveni

kapital

Prema ovom kriterijumu u aktivi  se nalazi najlikvidnija imovina kao što je  novac i novčani 

ekvivalenti  na  prvom  mestu,  zatim  slede  potraživanja,  zalihe  i  na  poslednjem  mestu  su 

prikazana  dugoročna  sredstva  (dugoročni  plasmani,  nematerijalna  ulaganja  i  nekretnine, 

postrojenja  i  oprema)  koja  su  najnelikvidniji  oblik  aktive.  Dakle,  aktiva  prati  redosled 

opadajuće likvidnost.

Za  razliku  od  nje,  pasiva  prati  redosled  rastuće dospelosti. Na  prvom  mestu  u  pasivi  su 

obaveze  koje  zahtevaju  plaćanje  u  periodu  od  30  do  60  dana  (tekuće  obaveze),  zatim 

slede obaveze dospeća do 1 godine (kratkoročne obaveze), obaveze čiji je rok dospeća 

preko  1  godine  (dugoročne  obaveze).  Na  poslednjem  mestu  nalazi  se  sopstveni  kapital 

vlasnika  koji  nema  rok  dospeća.  Ovakvu  strukturu  bilansa  stanja  respektuju  preduzeća 

zemalja

anglosaksonske

računovodstvene

tradicije

  (SAD,  Velika  Britanija,  Kanada, 

Australija ) gde dominira značaj likvidnosti kao vrhovni cilj poslovanja.

Razlike  u  formi  prikazivanja  bilansa  stanja  potiču  od  važnosti  ciljeva  kojima

računovodstvo služi.

16 / 124

Elementi

koji

određuju

visinu

dobitka

su

prihodi

i

rashodi.

Prihodi

,  u  skladu  sa

MRS,  definišu  se  kao  "povećanja  ekonomskih  koristi  tokom 

obračunskog perioda u obliku priliva ili povećanja sredstava, odnosno smanjenja obaveza 

što  dovodi  do  povećanja  sopstvenog  kapitala"

8

.  Za  potrebe  detaljnijeg  informisanja 

korisnika  o  potencijalu preduzeća  da  stvara  buduće  novčane  tokove  što  je  i  konačni  cilj 

finansijskih izveštaja, p

  r      ihode

        treba

        odvojiti

        od

          dobitak

 a

      .  Prihodi predstavljaju povećanje 

sredstava (smanjenje obaveza) koje proističu iz redovnog poslovanja preduzeća (poslovni 

i finansijski prihodi), a 

dobici

 predstavljaju stavke koje zadovoljavaju kriterijume  prihoda, 

ali proističu iz  rizičnih i nepredvidivih aktivnosti preduzeća (dobici na prodaji nekretnina, 

postrojenja i opreme, dobitak na prodaji dugoročnih hartija od vrednosti i sl.). Dobici su po 

kvalitetu nižeg ranga od poslovnih prihoda, zato što su  posledica nastanka događaja koji 

nisu kontinuirani, odnosno koji su sa aspekta preduzeća neponovljivi  (prodaja dugoročnih 

sredstava nije kontinuirana i  stabilna aktivnost preduzeća, već je posledica menadžerske 

odluke da ovom prodajom ostvari novčana sredstva za pokriće  potreba održanja tekuće 

likvidnosti). Dobici se uključuju u kategoriju os

   t      alih prihoda

  preduzeća.

Rashodi

,  kao  negativna  komponenta  ukupne  uspešnosti  preduzeća  se  u  MRS  tretiraju 

kao

"gubici  i  troškovi  koji  proističu  iz  uobičajenih  aktivnosti  (poslovni,  finansijski 

rashodi)"

9

.  Nastanak  rashoda  povezan  je  sa  povećanjem  obaveza  ili  sa  smanjenjem 

sredstava  (nekretnine,  zalihe,  gotovina  i  sl.),  odnosno  rashodi  su  povezani  sa  trajnim 

odlivom  vrednosti  iz  preduzeća.  Pored  poslovnih  i  finansijskih  rashoda,  preduzeća 

ostvaruju  i  gubitke. 

Gubici

 predstavljaju stavke koje zadovoljavaju definiciju  rashoda, ali 

proističu  iz  nepredvidivih  i  neočekivanih,  nepovoljnih  događaja  (prodaja  dugoročnih 

sredstava  po  vrednosti  nižoj  od  knjigovodstvene  i  dr.).  U  bilansu  uspeha  potrebno  je 

odvojeno  iskazati  rashode  i  gubitke  jer  oni  na  različite  načine  doprinose  procenama 

buduće  sposobnosti  preduzeća  da  ostvaruje  novčane  tokove.  Redovni  rashodi  se  u 

procenama  i  očekivanjima  investitora  tretiraju  kao  značajnije  komponente  od  ostalih 

gubitaka, koji su direktno zavisni od menadžerske odluke da određeno sredstvo proda po 

nižoj  prodajnoj  ceni  u  odnosu  na  knjigovodstvenu  vrednost  tog  sredstva.  Gubici  na 

prodaji  imovinskih  delova  (dugoročnih  sredstava,  finansijskih  instrumenata  i  zaliha)  čine 

kategoriju o

  s  talih

        rash

 o

  da

    preduzeća.

Redovni prihodi i rashodi su povezani sa obavljanjem osnovne delatnosti ili se javljaju kao 

posledica obavljanja osnovne delatnosti preduzeća. Redovni prihodi i rashodi se dele na

8

IASC,

MRS

-

Okvir

za

pripremanje

i

prikazivanje

finansijskih

izveštaja

,

par.

70

a,

str.

19. 

9

IASC,

MRS

-

Okvir

za

pripremanje

i

prikazivanje

finansijskih

izveštaja

,

par.

78.,

str.

21.

18 / 124

a)

Metoda

troškova

prodatih

učinaka

  je  prethodila  metodi  ukupnih  troškova.  Prof. 

Schmalenbach,  jedan  od  rodonačelnika  nemačke  škole  računovodstva,  u  svojim  prvim 

radovima favorizuje  metodu troškova prodatih  učinaka.

10 

Suština  je  da se  kod  obračuna 

rezultata  u  proizvodnim  preduzećima,

prihodima

od

prodaje

gotovih

proizvoda 

suprostave rashodi izraženi u formi 

troškova

prodatih

gotovih

proizvoda.

 U trgovinskim 

preduzećima  obračun  rezultata  podrazumeva  da  se  prihodi  od  prodaje  robe  sučele  sa 

rashodima izraženim kao nabavna vrednost prodate robe. Razlika ove dve veličine naziva 

se 

bruto

dobitak

.  Posle  bruto  dobitka  u  bilansu  uspeha  iskazuju  se  ostali  rashodi,  kao 

što su: troškovi prodaje, troškovi opšteg upravljanja i administracije i ostali rashodi. Da bi 

se  ova  metoda  efikasno  primenila  u  proizvodnom  preduzeću,  ona  pretpostavlja  dobro 

razvijeno  analitičko  knjigovodstvo  troškova,  koje  omogućava  efikasnu  alokaciju  troškova 

na mesta i nosioce troškova (podela rashoda prema funkcionalnim područjima) i obračun 

cene  koštanja.  U  trgovinskim  preduzećima,  primena  metode  pretpostavlja  razvijenu 

evidenciju zaliha robe i njihovih cena, kao i efikasan  obračun nabavne vrednosti prodate 

robe  primenom  metoda  specifične  identifikacije  (specific  identification)  ili  primenom 

pretpostavki o toku kretanja robe sa zaliha (LIFO; FIFO i metoda prosečnih cena). Metoda 

troškova  prodatih  učinaka  primenjuje  se  u  poslovnoj  praksi  većine  globalnih  preduzeća 

čije se akcije kotiraju na najrazvijenijem tržištu kapitala (NYSE, NASDAQ i druge).

10

Kontni

okvir

koji

favorizuje

obračun

rezultata

metodom

troškova

prodatih

učinaka

objavljen

je

u

Nemačkoj

1927.g.

20 / 124

21 / 124

proizvoda.  Za  ovu  metodu  je  karakteristično  da  postoje  dva  odvojena  računovodstvena 

sistema:  finansijsko  računovodstvo  (u  kojem  se  beleži  vrednost  početnih  zaliha  gotovih 

proizvoda,  troškovi  po  prirodnim  vrstama  i  korekcija  vrednosti  zaliha)  i  računovodstvo 

troškova (preuzimanje i raspored troškova prema mestima i nosiocima troškova, obračun 

vrednosti  završene  proizvodnje,  obračun  cene  koštanja  gotovih  proizvoda  i  sastavljanje 

izveštaja o stanju krajnjih zaliha učinaka). Obračun rezultata po metodi ukupnih troškova 

zasniva  se  na  ukupnim  troškovima  po  prirodnim  vrstama  i  prihodima  od  prodaje 

korigovanim  za  promene  vrednosti  zaliha  učinaka.  Promena  vrednosti  zaliha  učinaka 

iskazuje  se  kao 

povećanje

zaliha

  (proizvodnja  veća  od  prodaje)  i 

smanjenje

zaliha 

(proizvodnja  niža  od  prodaje).  Ovako  utvrđenim  zalihama  koriguju  se  prihodi  od  prodaje 

gotovih  proizvoda  kako  bi  se  utvrdila  vrednost  prihoda  ostvarenih  u  tekućem 

obračunskom periodu, koji se suprostavljaju rashodima tog obračunskog perioda.

Tabela  4.  prikazuje  tipičnu  formu  bilansa  uspeha  po  metodi  ukupnih  troškova  u

proizvodnom preduzeću.

Tabela 4. 

Bilans

uspeha

po

metodi

ukupnih

troškova

u

proizvodnom

preduzeću

PRIHODI

OD

PRODAJE

GOTOVIH

PROIZVODA

+

Povećanje

vrednosti

zaliha

učinaka 

-

smanjenje

vrednosti

zaliha

učinaka

+

Ostali

poslovni

prihodi

-Amortizacija
-Troškovi

materijala 

-Troškovi

usluga

-

Troškovi

zarada

-

Ostali

poslovni

rashodi

Dobitak (gubitak) iz poslovnih aktivnosti 

+

Finansijski

prihodi

-

Finansijski

rashodi 

+

Ostali

prihodi

-

Ostali

rashodi

Neto dobitak (gubitak)

Za format bilansa uspeha prikazan u Tabeli 4. možemo istaći sledeće:

-

  bilans  uspeha  u  prvom  delu  prikazuje  korigovane  prihode  za  promenu  vrednosti 

zaliha

učinaka  i  ostvarene  poslovne  rashode  u  tekućem  obračunskom  periodu; 

ovaj  deo

bilansa uspeha se naziva 

bilans

poslovnih

prihoda

i

rashoda

,

-

 poslovni rashodi su razvrstani po prirodnim

        v  r      st

   a

      ma

   , što je daleko jednostavniji način 

obuhvatanja rashoda nego što je to slučaj kod metode troškova prodatih učinaka i

-

 posle dobitka iz poslovnih aktivnosti slede finansijski i ostali prihodi i rashodi čijom se 

ugradnjom u postojeću bilansu shemu dobija neto dobitak kao rezultat obračuna.

Menadžment preduzeća ima slobodu izbora metode za obračun periodičnog rezultata, a 

učinjeni izbor zavisi od mnoštva različitih faktora, među kojima su najvažnije informacione

22 / 124

23 / 124

tokova

  (razlici  primanja  i  izdavanja  novca).  Metodološki  postupci  izrade  izveštaja  o 

novčanim tokovima biće predmet razmatranja u poslednjem delu ovog udžbenika, tako da 

ćemo se sada zadržati samo na osnovnim definicijama i elementima novčanih tokova.

Izveštaj

o

novčanim

tokovima

 je prikaz novčanih priliva i odliva  u obračunskom periodu 

po osnovu poslovnih, investicionih i finansijskih aktivnosti. Novčani tokovi koji su prikazani 

u ovom izveštaju odnose se na određen vremenski period, pa se ovaj izveštaj tretira kao 

periodični

izveštaj

.

Izveštaj  o  novčanim  tokovima  prikazuje  prilive  i  odlive  gotovine  koji  su 

klasifikovani

prema

osnovnim

aktivnostima

u

preduzeću

-

poslovne,

investicione

i

finansijske

aktivnosti

.

Poslovne  aktivnosti  su  najvažnije  za  preduzeće.  One  su  posledica  delatnosti  kojom  se 

preduzeće bavi. Novčani tokovi ostvareni u ovoj aktivnosti pokazuju da se prilivi gotovine 

ostvaruju  po  osnovama  naplaćenih  prihoda,  a  odlivi  gotovine  po  osnovu  plaćanja 

poslovnih  rashoda.  Neto  novčani  tok  iz  poslovne  aktivnosti  je  značajna  informacija  za 

korisnike, jer pokazuje sposobnost i umešnost da se ostvari pozitivan neto novčani tok iz 

delatnosti kojom se bavi.

Investicione  aktivnosti  prikazuju  prilive  i  odlive  gotovine  koja  nastaje  u  transakcijama 

prodaje  i  nabavke  dugoročnih  sredstava  (nekretnina,  postrojenja,  opreme  i  hartija  od 

vrednosti  i  dr.),  Kada  su  veći  prilivi  od  odliva  to  znači  da  preduzeće  prodaje  svoju 

dugoročnu imovinu, a kada su veći odlivi, to znači da je u pitanju preduzeće koje raste, jer 

investiciona ulaganja uvek ukazuju na rast preduzeća.

Aktivnosti finansiranja prikazuju prilive gotovine od emisije akcija, uzimanja kredita i odlive 

gotovine  po  osnovu  plaćanja  glavnice  kredita  i  dividendi  akcionarima.  Aktivnosti 

finansiranja

prikazuju  veće  prilive  kada  preduzeće  uzimanjem  dodatnih  kredita  ili 

emisijom  akcija  nastoji  da  finansira  investicionu  aktivnost  (npr.  nabavku  dugoročnih 

sredstava)  ili  poslovnu  aktivnost  u  slučaju  nedostatka  gotovine  za  pokriće  tekućih 

rashoda.

Ciljevi

  sastavljanja  izveštaja  o  novčanim  tokovima  sadržani  su  u  obezbeđivanju

informacija koje služe korisnicima da procene:

-  sposobnost preduzeća da  generiše  dovoljno  novca  kojim  će  finansirati  svakodnevne

poslovne aktivnosti,

24 / 124

kapitala.Ukupna  promena  u  neto  imovini  diktirana  je  totalnim  dobicima  i  gubicima

proizvedenim preko aktivnosti preduzeća tokom perioda.

2.6.

NAPOMENE

KAO

PREDMET

ANALIZE

Napomene su prilozi koji idu uz postojeći set finansijskih izveštaja - bilans stanja, uspeha i

novčanih  tokova.  Napomene,  po  svojoj  suštini,

nisu  finansijski  izveštaji,  već  njihov 

neophodan, prateći element. One sadrže detaljnije kvantitativne  i kvalitativne informacije 

vezane  za  osnove  na  kojima

su  finansijski  izveštaji  sastavljeni,  odnosno 

računovodstvene  politike  koje  su  primenjene  za  evidentiranje  značajnih  poslovnih 

događaja.

Cilj

sastavljanja

napomena

  je da pruže korisnicima informacije 

potrebne

za

tumačenje

i

ispravnu

interpretaciju

finansijskih

izveštaja,

 ali  i da  omoguće 

istinito

i

pošteno 

prikazivanje

  finansijskih  izveštaja,  što  je  primarni  zahtev  profesionalne  regulative, 

odnosno Međunarodnih računovodstvenih standarda.

U  napomenama  se  prikazuju  skraćeni  opisi  ili  detaljne  analize  pozicija  u  bilansu  stanja, 

bilansu  uspeha  i  izveštaju  o  novčanim  tokovima.  Ove  informacije  se  prikazuju  takvim 

redosledom koji će omogućiti korisnicima njihovu jednostavnu upotrebu.

Napomenama

uz

finansijske

izveštaje,

koje

sadrže

skraćeni

opis

ili

detaljnu

analizu

iznosa

prikazanih

u

izveštajima,

treba

da

se

13

:

-  prikažu  informacije  o  osnovama  za  sastavljanje  finansijskih  izveštaja  i  specifične

računovodstvene politike koje su primenjene za procenu svih značajnih stavki,

-

obelodane informacije koje nisu prikazane u finansijskim izveštajima, a MRS/MSFI ih

zahtevaju i

-  pruže dodatne informacije koje doprinose vernom prikazivanju finansijskih izveštaja.

Centralni

deo

napomena

čine

informacije

o

računovodstvenim

politikama. 

Računovodstvene

politike

  se  definišu  kao  "specifična  načela,  konvencije,  pravila  i 

metode  koje  je  menadžment  usvojio  prilikom  sastavljanja  i  prikazivanja  finansijskih 

izveštaja."

14     

Računovodstvene  politike  regulišu  sledeće  probleme  računovodstva  i 

izveštavanja: a) priznavanje, b) procenjivanja (vrednovanja) bilansnih pozicija i c) merenje 

bilansnih pozicija. Računovodstvena profesionalna regulativa najčešće objavljuje nekoliko 

alternativnih metoda vrednovanja za iste pozicije (na primer, FIFO; LIFO  prosečna cena

13

IASC,

MRS

1

Prikazivanje

finansijskih

izveštaja,

par.91,

14

IASC,

IAS

2000,

MRS

1

Prikazivanje

finansijskih

izveštaja,

par.

21.

26 / 124

3.

KORIŠĆENJE

OSTALIH

IZVORA

INFORMACIJA

ZA

POTREBE

ANALIZE

I

INFORMACIONA

ASIMETRIJA

Tradicionalne računovodstvene informacije sadržane u osnovnim izveštajima nisu  jedini

informacioni izvor za finansijske analitičare. U praksi, finansijski izveštaji su samo jedan, 

početni  izvor  informacija,  i  često  ove  informacije  konkurišu  u  analizi  zajedno  sa  ostalim 

izvorima  informacija.  Tradicionalnim  računovodstvenim  informacijama  zamera  se  da  su 

istorijskog karaktera, da ne prikazuju sva sredstva neke kompanije (intelektualni kapital), 

da se sredstva vrednuju po istorijskim troškovima, a ne po fer vrednosti i slično. Ovakve 

zamerke  upućene  tradicionalnom  računovodstvenom  sistemu  izveštavanja  dale  su 

analitičarima  osnov  za  korišćenje  nekih  drugih  izvora  informacija  –  granske  publikacije, 

analize državnih organa, analize u finansijskoj štampi, analize brokerskih kuća i slično.

U kontekstu finansijskih tržišta, kupci akcija i obveznica i davaoci kredita  zainteresovani 

su za sigurnost svojih ulaganja u konkretnu kompaniju, kao i za sposobnost preduzeća da 

redovno  servisira  svoje  obaveze  prema  njima  (isplata  glavnice  kredita  i  kamate,  isplata 

dividendi, porast cena akcija). S obzirom da su kupci akcija i obveznica (investitori) izvan 

preduzeća,  oni  znaju  manje  o  kupljenoj  akciji  i  obveznici  nekog  preduzeća  od  samog 

emitenta te akcije ili obveznice.

O

VA

NEJEDNAKOST

U

KOLIČINI

I

KVALITETU

INFORMACIJA

KOJE

POSEDUJU

RAZLIČITI 

KORISNICI

(

INVESTITORI

U

AKCIJE

I

OBVEZNICE

,

DAVAOCI

KREDITA

VS

.

PREDUZEĆA

EMITENTI

) 

NAZIVA

SE

INFORMACIONA

ASIMETRIJA

.

Informaciona asimetrija se može prikazati sledećom slikom.

Slika

4.

FINANSIJSKI 

IZVEŠTAJI

KOMPANIJA 

(MENADŽERI)

NOVAC

28 / 124

Iz informacione asimetrije proizlaze dva problema:

a)  negativna selekcija  i

b)  moralni hazard (zloupotreba).

Negativna

selekcija

  nastaje  kada  investitori  nemaju  dovoljan  obim  i  kvalitet  informacija 

pa  donose  poslovne  odluke  (ulažu  u  akcije  i  obveznice)  pogrešnih  firmi.  Negativna 

selekcija postoji pre nego što se donese odluka o investiranju.

Moralni

hazard

(zloupotreba)

  nastaje  kada  se  već  novac  uloži  u  konkretne  akcije  i 

obveznice kompanije. Tada su investitori suočeni sa problemom da menadžeri kompanije 

neće raditi u njihovom najboljem interesu, već da će rukovođeni sebičnim ciljevima raditi u 

sopstvenom  interesu.  Ovde  je  reč  o  riziku  da  će  emitent  (menadžment  kompanije) 

preduzeti aktivnosti koje su u suprotnosti sa ciljevima investitora i kreditora , odnosno to 

su takve aktivnosti koje će ugroziti preduzeće da vrati novac investitorima u akcije (kroz 

dividende  i  porast  tržišne  cene  akcija)  i  kreditorima  (kroz  kamate  i  glavnicu  kredita  ili 

glavnicu duga na koji glasi obveznica).

Zbog  ovih  rizika,  posebni  ciljevi  finansijske  analize,  o  kojima  smo  već  prethodno  nešto

više  govorili,  odnose  se  na  činjenicu  da  investitori  u  akcije  i  obveznice,  kao  i  veliki 

kreditori  vitalno  su 

zainteresovani

za

određen

stepen

kontrole

nad

aktivnostima 

menadžmenta.

  Ovu  kontrolu  mogu da  obave  preko zvaničnih  finansijskih  izveštaja, ali  i 

preko svih drugih izvora informacija o toj firmi koje su im dostupne.

Informaciona

asimetrija

se

može

smanjiti

na

različite

načine

:

a)  postojanje  finansijskih  institucija  (mreže  dilersko  brokerskih  kuća,  velike

finansijske kuće koje obavljaju finansijsku analizu i pružaju adekvatne informacije

o nekoj kompaniji),

b)  postojanje  Komisije  za  hartije  od  vrednosti  i  adekvatnog  seta  sistemskih  zakona 

(zakoni  nebeskog  plavetnila  kojima  se  reguliše  sigurnost  poslovanja  na 

finansijskim tržištima),

c)  postojanje  tržišta  korporativne  kontrole  (Serbanes-Oxley  Act  iz  2002.g.  donet

posle propasti američkog giganta Enrona),

d)  u  SAD-u  je  donet  propis  pod  nazivom  Full  Disclosure  (2001.g.)  koji  zahteva  da 

menadžeri  kompanija  moraju  da  sve  informacije  koje  objavljuju  dostavljaju  svim 

zainteresovanim korisnicima,

e)  unošenje restriktivnih klauzula u kreditne aranžmane i

29 / 124

DRUGI DEO

MATERIJALNA

ISPRAVNOST 

FINANSIJSKIH

IZVEŠTAJA

31 / 124

1.

MATERIJALNE

PRETPOSTAVKE

FINANSIJSKE

ANALIZE

Materijalne  pretpostavke  analize  odnose  se  na  obezbeđenje  upotrebljivih

podataka

finansijskih izveštaja.  Jedino  upotrebljivi  finansijski izveštaji oslobođeni pristrsnosti mogu 

biti  adekvatna  podloga  za  finansijsku  analizu.  U  suprotnom,  rezultati  analize  mogu  biti 

dovedeni u pitanje. Ovo poglavlje je posvećeno razmatranju profesionalne regulative koja 

je  služila  kao  podloga  za  pripremanje  i  prikazivanje  bilansnih  pozicija,  kao  i  razmatranju 

varijeteta  računovodstvenih  politika  u  funkciji  analize  sredstava,  izvora  finansiranja, 

prihoda i  rashoda.

1.1.

PROFESIONALNA

RAČUNOVODSTVENA

REGULATIVA

KAO

PRETPOSTAVKA

MATERIJALNO

ISPRAVNE

SADRŽINE

FINANSIJSKIH

IZVEŠTAJA

Osnovni  cilj  računovodstva  koji  se  definiše  kao  istinito  i  fer  prikazivanje  finansijskog 

položaja, i uspešnosti određenog poslovnog subjekta ne može se odvijati bez pravila za 

pripremanje,  priznavanje

i  vrednovanje  u  finansijskim  izveštajima

.

  Pravila  ili  principi 

razvijeni  u

računovodstvenoj  teoriji,  nisu  bili  dovoljni  da  obezbede  potpun  kvalitet 

računovodstvenih  informacija  i  njihovu  pouzdanost,  već  su  se  pomenuti  principi 

standardizovali,  kodifikovali  u  okviru  pisanih  pravila  nazvanih  standardi. 

Standard

u 

društvenim

ili

egzaktnim

naukama,

  u  najširem  značenju,  predstavljaju  merilo  neke 

kategorije, kroz formulisanje onoga što se za tu kategoriju smatra uobičajenim stanjem ili 

normalom. Pored teorijskog zaleđa standarda, za njih se vezuje i praktično iskustvo, tako 

da su oni proizvod, sa jedne strane razvoja teorije, ali sa druge strane i razvoja praktičnih 

potreba  onih  na  koje  standard  ima  efekte. Ako  sada  ovu  uopštenu  definiciju  standarda 

konkretizujemo  na  računovodstvo,  tada 

standardi

iz

oblasti

računovodstva 

podrazumevaju  "dogovorena  pravila  o  pripremanju,  priznavanju,  odmeravanju  i 

prikazivanju  stavki  računovodstvenih  izveštaja  ekonomskog  entiteta."

15 

Računovodstveni 

standardi  se  mogu  podeliti  na  nacionalne  i  međunarodne  (prihvatljive  u  međunarodnom 

okruženju).

Nacionalni

standardi

  su  standardi  jedne  zemlje  i  oni

su  pod  uticajem  socijalnih,

kulturnih,  pravnih,  ekonomskih  i  finansijskih  sistema  koji  preovlađuju  u  konkretnoj 

nacionalnoj  ekonomiji.  Posledica  takvih  okolnosti  je  postojanje  različitih  sistema 

računovodstva  koji  se  zasnivaju  na  različitim  standardima  (na  primer,  američki

15

Petrović,

dr

Marko."

Smisao

i

korist

od

računovodstvenih

standarda",

Primena

Međunarodnih

računovodstvenih

standarda

,

Knjiga

II,

Savez

računovođa

i

revizora

Srbije,

Beograd,

2002.

opšteprihvaćeni računovodstveni principi,  britanski računovodstveni standardi, australijski 

računovodstveni  standardi,  japanski  standardi  računovodstva

i  sl.)  koji  su  praktično 

onemogućili  uporedivost  računovodstvenih  izveštaja  preduzeća

različitih  zemalja. 

Međutim,  sa  internacionalizacijom  trgovine  i  proizvodnje,  javili  su  se 

trendovi

za 

ujednačavanjem

standarda

  o  finansijskom  računovodstvu  na  globalnom  nivou.  Od 

procesa  ujednačavanja  standarda  najviše  su  profitirale  multinacionalne  kompanije,  koje 

su  ujedno  i  vršile  najveći  pritisak  da  se  proces  usklađivanja  standarda  intenzivira. 

Približavanje  računovodstvenih  standarda  danas  se  praktično  odvija  kroz  približavanje, 

odnosno usvajanje dve vrste standarda koji su 

prihvatljivi

u

međunarodnim

okvirima:

-

 Međunarodni  računovodstveni  standardi  (MRS)  /  Međunarodni  standardi 

finansijskog izveštavanja (MSFI) i

-

američki  opšteprihvaćeni  računovodstveni  standardi  (US  GAAP;  Generally

Accepted Accounting Principles).

MRS  su  doneti  od  strane  Komiteta  za  MRS  (International  Accounting  Standards

Committee,  IASC)  kojeg  je  1973.  godine  osnovalo  16  profesionalnih  računovodstvenih 

organizacija  iz  Australije,  Kanade,  Francuske,  Nemačke,  Japana,  Meksika,  Holandije, 

Velike Britanije, Irske i  SAD-a.  Ovaj Komitet je  kasnije  pristupio Međunarodnoj federaciji 

računovođa  (Internationa  Federation  of  Accountants,  IFAC)  koja  je  osnovana  1977. 

godine  sa  ciljem  da  okupi  sve  profesionalne  računovođe  iz  celog  sveta  i  da  se  usklade 

napori na donošenju standarda koji bi bili prihvatljivi u širim međunarodnim razmerama. U 

periodu od 1997-2000 g. IASC je započeo i dovršio proces reorganizacije iz kojeg je kao 

rezultat  nastao  International Accounting  Standards  Board  (IASB)  čiji  je  osnovni  zadatak 

bio da nastavi put razvoja međunaorodno prihvatljivih računovodstvenih standarda, što je 

kao  posledicu  imalo  donošenje  nekoliko  standarda  sa  nazivom  Međunarodni  standardi 

finansijskog  izveštavanja  (International  financial  reporting  standards,  IFRS).  U  periodu 

posle 2000.g. doneti su sledeći IFRS 1, 2, 3, 4, 5 i 6. Osim pomenutih,  IASB je prihvatio  i 

ostale MRS (ukupno 41 standard)  koje je već prethodno doneo IASC.

Za  razliku  od  MRS/MSFI,  koji  su  plod  usaglašavanja  različitih  zemalja,  američki

Opšteprihvaćeni računovodstveni principi su nacionalni standardi koji su postali i globalno 

prihvatljivi  zbog  činjenice  da  je  SAD,  najjača  ekonomska  sila  u  svetu,  koja  ima 

najrazvijenije  finansijsko  tržište.  U  zemljama  kojima  je  SAD  najveći  spoljnotrgovinski 

partner  je  dozvoljeno  pored  nacionalnih,  paraleleno  postojanje  i  američkih  standarda. 

Prema  trenutnim  podacima  samo  je  nekoliko  zemalja  prihvatilo  američke  standarde  kao 

osnovu  za  svoje  nacionalne  standarde  (Australija  ,  Izrael, Peru  i  dr.).  Smatrajući  se  za

33 / 124

zemlju sa najdužom korporativnom tradicijom i razvijenom računovodstvenom profesijom

u SAD-u se primenjuju i isključivo važe,  američki Opšteprihvaćeni principi bilansiranja.

Pored pomenutih standarda,  Velika Britanija odoleva postojećim izazovima usklađivanja i

ostaje  verna  svojim  izvornim  standardima  (UK  GAAP,  Opšteprihvaćeni  principi

bilansiranja  u  Velikoj  Britaniji),

koje  donosi  Odbor  za  računovodstvene  standarde

(Accounting Standards Board).

Na  nivou  Evropske  unije  formirana  je  Komisija  sa  zadatkom  da  ispita  mogućnost 

usaglašavanja MRS sa nacionalnim standardima zemalja članica EU i doneta je odluka o 

neposrednoj primeni MRS od 1. januara 2005. godine i to za sva preduzeća čije se akcije 

kotiraju na berzama. Ovaj trend u Evropi sledile su i sve zemlje koje čekaju na članstvo u 

EU, što je slučaj i sa tranzicionim ekonomijama, kojima pripada i naša zemlja. Usvajanjem 

odluke o neposrednoj primeni MRS 24.12.1998., nacionalna profesionalna organizacija – 

Savez  računovođa  i  revizora  SR  Jugoslavije  je  trasirao  put  za  regulisanje  poslova 

računovodstva i  usklađivanje sa međunarodnim trendovima. U Zakonu o računovodstvu i 

reviziji,  donetom  decembra  2002.  godine,  propisano  je  da  se  uslovi  i  način  vođenja 

poslovnih  knjiga,  sastavljanje,  prezentacija,  dostavljanje  i  obelodanjivanje  finansijskih 

izveštaja, kao i uslovi i način  vršenja revizije finansijskih izveštaja, obavljaju u skladu sa 

profesionalnom i internom regulativom.

Iz  prethodno  rečenog  proizlazi  da  su  MRS/MSFI,  globalno  posmatrano  po  zemljama,  u 

znatno većoj meri prihvaćeni  nego američki standardi. Razlog neprihvatanju 

US

GAAP

-a 

nalazi  se  u  činjenici  da  su 

oni

proizvod

američke

računovodstvene

profesije

  koja 

isključuje  predstavnike  ostalih  nacionalnih  udruženja  računovođa  u  procesu  njihovog 

objavljivanja.  Za  razliku  od  njih,  u  cilju  zaštite  različitih  nacionalnih  interesa  i  stavova  u 

Odboru  za  MRS  (International  Accounting  Standards  Board  –  IASB)  uspostavljena  je 

opša  geografska  zastupljenost  različitih  regiona  (Severna  Amerika,  Evoropa,  azijsko 

pacifički region i ostali regioni) u procesu donošenja i usaglašavanja MRS. Na ovaj način 

se  obezbeđuje 

transparentnost

procesa

donošenja

MRS

,  a  time  i  veća  podrška 

zemalja  ovom  procesu  i  primeni  MRS/MSFI.  U  Odboru  za  MRS  presudan  uticaj  imaju 

predstavnici SAD-a, odnosno severno-američkog regiona, tako da su MRS pod značajnim 

anglosaksonskim uticajem.

Naša zemlja sledila je svetski proces usaglašavanja sa MRS/MSFI sa ciljem da uspostavi 

takav  privredno  sistemski  ambijent  koji  bi  korespondirao  uslovima  u  razvijenim  tržišnim 

privredama.  Kada  govorimo  o  profesionalnoj  regulativi  u  našoj  zemlji,  najčešće  mislimo 

na  Međunarodne  računovodstvene  standarde/Međunarodne  standarde  finansijskog

34 / 124

ekonomskog  entiteta."

16 

Za  trideset  godina  svog  postojanja  Komitet  za  MRS  (IASC)  je 

doneo  41  standard.  Osnovni  cilj  je  bio  da  koordinira  aktivnosti  na  usaglašavanju  i 

smanjivanju  razlika  u  sistemima  računovodstvenog  izveštavanja  u  međunarodnom 

okruženju.  Pored  donošenja,  ali  i  revizije  postojećih  standarda,  Komitet  je  radio  i  na 

pitanjima  njihove  efikasne  primene  u  praksi  kako  bi  se  obezbedile  kvalitetne  finansijske 

informacije,  koje  će  pomoći  investitorima  na  svetskim  finansijskim  tržištima  i  ostalim 

korisnicima prilikom donošenja odluka. Najveći deo aktivnosti odnosi se na uspostavljanje 

konvergencije  nacionanih  standarda  različitih  zemalja  i  Međunarodnih  računovodstvenih 

standarda. Kvalitet MRS i njihova prihvatljivost u velikom broju zemalja  ogleda se upravo 

u  činjenici  da  se  nastoje  uskladiti  i  zaštititi  interesi  nacionalnih  računovodstvenih 

organizacija,  da  se  ostvari  komunikacija  sa  njima,  da  se  uvažavaju  njihova  mišljenja. 

Komitet za MRS je bio usmeren na stvaranje kohezije, tj. da sve profesinalne organizacije 

i  njihovi  predstavnici  rade  na  istom 

cilju

–

visok

kvalitet

i

međunarodna

uporedivost 

računovodstvenih

izveštaja

.  Još  jedan  od  značajnih  koraka  bila  je  i  reorganizacija 

Komiteta za MRS koji je prerastao u Odbor za Međunarodne računovodstvene standarde 

(International  Accounting  Standards  Board,  IASB).  Odbor  je  posle  2000.g.  kao  rezultat 

svog  rada  doneo  nekoliko  Međunarodnih  standarda  finansijskog  izveštavanja  -  MSFI 

(MSFI  Okvir za pripremanje i prizentaciju finansijskih izveštaja, MSFI 1  - Prva primena 

MSFI,  MSFI  2  Transakcije  plaćanja  emisijom  sopstvenih  akcija,  MSFI  3  Poslovne 

kombinacije,  MSFI  4  Ugovori  o  osiguranju  i  MSFI  5  Netekuća  aktiva  koja  se  drži  radi 

prodaje i diskontinuitet u poslovanju).

17

Proces  donošenja  računovodstvenih  standarda  je  otvoren  proces  koji  se  sastoji  od

nekoliko koraka: a) u prvoj fazi Odbor osniva Savetodavni komitet (Advisory Committee), 

koji rešava sporna pitanja pri izradi standarda, b) objavljuje određeni dokument za javnu 

raspravu (Discussion document), c) donosi Nacrt standarda (Exposure Draft), d) sprovodi 

test upotrebljivosti standarda (field test), u razvijenim zemljama i ostalim manje razvijenim 

zemljama  kako  bi  se  ispitale  praktične  mogućnosti  tog  standarda  i  e)  donosi  konačnu 

verziju  standarda  koja  se  nakon  usvajanja  šalje  svim  članovima  Odbora  za  MRS  na 

prevođenje i objavljivanje.

Međunarodni

standardi

revizije

(MSR)

 usvojeni su 1996. godine i imaju za cilj stvaranje 

osnova  za  obavljanje  obavezne  revizije  računovodstvenih  godišnjih  izveštaja  za  velika  i 

srednja preduzeća,  kao i za emitente koji prodaju dugoročne hartije od vrednosti  putem

16

Petrović,

Marko.

"Smisao

i

korist

od

računovodstvenih

standarda",

Primena

Međunarodnih

računovodstvenih

standarda

,

knjiga

II,

SRRS,

Beograd,

20002,

str.

9.

17

Više

o

MSFI

videti

na

web

stranici:

ww

   w

  .ia

   s  b.

   o      rg/

36 / 124

računovodstvenu  osnovu.  Na  ovaj  način  se  i  domaća  preduzeća  štite  od  dodatnih 

troškova  prevođenja  računovodstvenih  informacija  jer  se  informacije  o  finansijskom 

položaju  i  uspešnosti  smatraju  istinitim  i  poštenim,  ako  su  pripremljene  u  skladu  sa 

zahtevima  MRS.  Primena  MRS  smanjiće  tzv.  sistemski  rizik  ulaganja  u  našu  zemlju  i 

stvoriće

uslove  za  privlačenje  inostranog  kapitala.  Primena  profesionalne  regulative 

imaće  i  brojne  pozitivne  doprinose  na  samu  računovodstvenu  profesiju  u  našoj  zemlji. 

Prve  svega  doći  će  do  usavršavanja  računovodstvene  prakse  i  njezinog  približavanja 

zemljama  sa  razvijenim  finansijskim  tržištima,  unaprediće  se  kultura  finansijskog 

izveštavanja  u  našoj  zemlji  i  stvoriti  uslovi  za  priznavanje  nacionalne  računovodstvene 

profesije u međunarodnim razmerama.

1.2.

RAČUNOVODSTVENI

PRINCIPI

U

FUNKCIJI

MATERIJALNE

ISPRAVNOSTI

FINANSIJSKIH

IZVEŠTAJA

Savremena  računovodstvena  teorija  bliska  idejama  anglosaksonskog  računovodstva

računovodstvene principe bilansiranja deli na:

a) 

osnovne

principe

finansijskog

računovodstva,

koji

se

još

nazivaju

pretpostavkama

 i obezbeđuju osnovne uslove za računovodstveno  vrednovanje,

b) 

principe

kojima

se

reguliše

vrednovanje

  bilansnih pozicija i

c) 

principe

koji

se

ponašaju

kao

odstupanja

 ili ograničenja prethodnih principa

.

Anglosaksonsko  računovodstvo

principe  bilansiranja  izvodi  iz  činjenice  da 

je

vrednovanje

bilansnih

pozicija

osnovni

cilj

računovodstva.

  Ovaj  cilj  nastao  je  kao

rezultat

usložnjavanja  poslovnih  transakcija  i  nastanka  sve  kompleksnijih  bilansnih

pozicija,     čiji se

proces

vrednovanja

razlikuje

ili

odstupa

od

tradicionalnih

računovodstvenih  principa  (proces  vrednovanja  složenih  merdžera  i  akvizicija,

računovodstvo finansijskih instrumenata, računovodstvo penzionih izdataka i sl.).

Pretpostavke

finansijskog

računovodstva

 se baziraju na sledećim principima:

1.  Princip  računovodstvene jedinice,

2.  Princip novčanog merila i

3.  Princip kontinuiteta preduzeća (going concern).

Pet je osnovnih principa kojima se regulišu računovodstvena 

vrednovanja

(merenja)

 i to

su sledeći:

1. 

2.

3.

"Matching" princip, 

Princip realizacije,

Princip  istorijskog troška

38 / 124

4.  Princip objektivnosti podataka  i

5.  Princip konzistentnosti.

Principi koji se smatraju 

ograničenjima

u

procesu

vrednovanja

:

1.  Materijalnost i

2.  Konzervatizam (računovodstvena opreznost).

Ukratko

ćemo

objasniti

suštinu

principa

vrednovanja

koji

su

u

neposrednoj

funkciji

finansijske

analize.

"MATCHING"

PRINCIP

Princip uzročnosti prihoda i rashoda ili "matching" princip, kako se u praksi često naziva, 

ključni  je  princip  kojim  se  reguliše

vrednovanje

bilansnih

pozicija.

“Matching” 

predstavlja

zahtev

za

dodeljivanjem

rashoda

obračunskom

periodu

kada

su

nastali 

njima

prouzrokovani

prihodi

. To znači da se utrošena sredstva u obračunskom periodu 

moraju  dovesti  u  vezu  ili  suprostaviti  koristima  koje  su  proizašle  iz  tih  trošenja.  Ovaj 

princip podrazumeva da se svako trošenje (troškovi zarada, troškovi materijala itd.) čini sa 

namerom  da  se  ostvare  koristi,  odnosno  u  računovodstvenom  smislu,  prihodi.  Međutim, 

koristi  mogu  priticati  u  različitim  obračunskim  periodima,  pa  se  zahtevi  “matching-a”  na 

različite načine izvršavaju.

Ako prihodi nastaju u istom obračunskom periodu kada i troškovi koji su bili nužni da bi se

prihod ostvario, tada se ti 

troškovi

odmah

priznaju

kao

rashodi

 u bilansu uspeha.

Ako  će  koristi  (prihodi)  od  nekih  troškova  biti  ostvareni  u  više  budućih  obračunskih 

perioda,  tada 

troškove

treba

prikazati

kao

sredstva

u

bilansu

stanja

  (na  primer, 

oprema, materijal i sl.). U budućim periodima, kako se ostvaruju koristi ili prihodi, tako se 

deo  sredstava  aktiviranih  u  bilansu  stanja  iskazuje  kao  trošak,  tj.  prelazi  u  bilans 

uspeha.To znači da su troškovi suprostavljeni prihodima istog perioda, odnosno izvršen je 

matching. Ovaj proces ima za posledicu 

periodičan

obračun

rezultata

preduzeća

. Bez 

primene  principa  matching-a  ne  bi  bilo  moguće  obračunati  rezultat  u  računovodstvu. 

Naime,  ovaj  princip  omogućava  da  se  ostvari  pretpostavka  o  obračunskom  periodu  i  da 

se  efekti  nezavršenih  poslovnih  transakcija  (cena  koštanja  gotovih  proizvoda  koji  su  na 

zalihama i sl.) mogu pomoću ovog principa alocirati na one periode kada su nastali njima 

prouzrokovani prihodi.

39 / 124

odnosno nastaje jedna razlika koja se može nazvati dobitkom ili gubitkom. Zbog toga se

ceo ovaj proces naziva još i 

proces

zarađivanja

 (earnings process).

18

U  ovom  procesu  bitno  je  utvrditi  vremenski  momenat  kada  se  priznaje  prihod.  Shodno 
principu  realizacije 

prihod

treba

priznati

  onda  kada  se  mogu  zadovoljiti  sledeća 

četiri 

kriterijuma:

19

a)  preduzeće je prenelo na kupca sve značajne rizike vezane za proizvod,

b)  iznos prihoda se može objektivno meriti,

c)  značajni  troškovi  povezani  sa  prihodima  su  ostvareni  i  mogu  se  ispravno

izmeriti i

d)  priticanje  ekonomskih  koristi  (naplata  potraživanja)  povezano  sa

ostvarenim prihodima se može razumno predvideti.

Postoji  nekoliko  metoda  za  vrednovanje  prihoda  o  kojima  će  biti  više  reči  u  kasnijim 

poglavljima, ali mi ćemo ovde spomenuti onaj metod koji se najčešće primenjuje u praksi. 

To je metod priznavanja prihoda na bazi 

fakturisane

realizacije

. Naime, momenat kada 

je  proizvod  završen,  isporučen  i  prihvaćen  od  kupca  (ispostavljena  je  izlazna  faktura 

kupcu)  tada 

se

prihod

smatra

zarađenim

(realizovanim).

  Dakle,  uopšteno  govoreći, 

prihod  u  računovodstvu  smatramo  priznatim  onda  kada  je  on  tržišno  verifikovan  kroz 

transakciju  isporuke  proizvoda  i  njegovog  prihvatanja  od  strane  poznatog  kupca.  U  tom 

momentu,  stekli  su  se  uslovi  za  priznavanje  prihoda,  budući  da  su  sva  četiri  kriterijuma 

zadovoljena.  Naravno,  u  praksi  postoje  i  izuzeci  od  ovog  pravila  (momena  priznavanja 

prihoda  u  fazi  proizvodnje  proizvoda  i  momenat  priznavanja  prihoda  u  fazi  naplate 

prodatih učinaka).

Princip istorijskih troškova

Princip istorijskih troškova predstavlja zahtev da se sredstva preduzeća iskazuju i vode u 

visini 

novčanog

ulaganja

učinjenog

u

momentu

njihove

nabavke

ili

sticanja

na

drugi 

način

. U skladu sa ovim proizlazi da sva imovina koja se nabavlja na tržištu, kao što su 

materijal,  roba,  nekretnine,  postrojenja  i  oprema  vrednuje  se  u  visini  istorijskih  troškova, 

dakle  onih  troškova  (ulaganja)  koji  su  učinjeni  u  momentu  nabavke  ovih  sredstava.  S 

obzirom na činjenicu da se termin troškovi koristi da bi se definisala jedna od komponenti 

poslovnih  rashoda  u  bilansu  uspeha,  radi  razlikovanja,  novčano  ulaganje  u  imovinu 

nazivaćemo 

nabavna

vrednost

imovine.

  Razlog  leži  u

principu  matchinga  koji

18

Pratt,

Jamie.,

op.cit,

str.

85.

19

IASC,

MRS

18

Prihodi

,

par.14.

41 / 124

će

imovina  odbaciti  u  budućnosti  i  b)  vremensku  vrednost  novca.

Kod  obračuna 

sadašnje  vrednosti  javlja  se  jedan  problem  –  sadašnja  vrednost  uključuje  procenu 

kamatne  stope  i  novčanih  tokova,  koju  je  u  nekim  slučajevima  veoma  teško 

dokumentovati,

tako  da  je  ova  vrednost,  po  definiciji,  povezana  sa  mogućim 

manipulacijama. S obzirom na prethodno izneto, utvrđivanje sadašnjih vrednosti praktično 

predstavlja narušavanje principa objektivnosti. Obračun primenom sadašnjih vrednosti se 

u  računovodstvu  primenjuje  samo  onda  kada  je  budući  novčani  tok  moguće  objektivno 

izmeriti  (npr.  obaveze  za  obveznice,  hipotekarne  založnice,  lizing  obligacije,  penzione 

obaveze i sl.). Tržišne cene (fer vrednosti) poslednjih godina favorizuju se od strane nekih 

praktičara (finansijski analitičari, menadžeri) kao objektivna merila vrednosti. U određenim 

uslovima,  javlja  se  situacija  da  su  tržišne  cene neke  imovine  objektivnije  nego  sadašnje 

vrednosti.  Tako  na  primer,  kotirane  tržišne  cene  akcija  preduzeća  na  New  York  Stock 

Exchange-u (NYSE) smatraju se objektivnim i potvrdivim činjenicama. Međutim, primena 

ovih  vrednosti  dozvoljava  se  samo  za  određene  vrste  hartija  od  vrednosti  koje  se 

nabavljaju  sa  ciljem 

kratkoročnog

zadržavanja

  (trading  securities)  u  preduzeću.  U  svim 

drugim  događajima,  imovina  se  procenjuje  shodno  principu  nabavne  vrednosti  ili  cene 

koštanja.  Dakle,  primena  sadašnje  vrednosti  i  tržišnih  cena  predstavlja  odstupanje  od 

principa nabavne vrednosti, a to odstupanje je dopustivo samo onda kada su zadovoljeni 

zahtevi principa objektivnosti.

Princip konzistentnosti

Računovodstvena  praksa  razvila  je  više  alternativnih  metoda  za  vrednovanje  istih 

bilansnih  pozicija  –  aktive,  pasive,  prihoda  i  rashoda.  Ovakav  varijetet  metoda  postoji 

zbog  dva  razloga:  a)  niti  jedan  metod  nije  dovoljno  uopšten  da  bi  se  mogao  primeniti  u 

svim  preduzećima,  zbog  razlike  u  prirodi  delatnosti  i  b)  računovodstvena  praksa, 

pogotovo  onaj  deo  koji  je  kao  najbolja  praksa  kodifikovan  u  okviru  računovodstvenih 

standarda, nastaje kao deo političkog procesa (lobiranja) u kojima zainteresovane strane 

(preduzeća) koje se suočavaju sa različitim situacijama nastoje da nametnu svoju metodu 

bilansiranja kao opšte prihvatljivu za sva preduzeća.

Princip  konzistentnosti  postoji  kao  zahtev  da  se  u  varijetetu  metoda  bilansiranja  koje 

postoje  u  praksi  ili  koje  su  standardizovane,  izabere  jedna  metoda  i  da  se  ta  metoda 

konzistentno  (stalno)  primenjuje  iz  jednog  obračunskog  perioda  do  drugog.  Osnovno 

opravdanje za postojanje ovog principa je u tome što investitori, kreditori i ostali korisnici 

mogu  da  upoređuju  finansijske  performanse  istih  preduzeća  tokom  različitih  perioda, 

jedino  kada  su  oni  konzistentno  primenjivali  odabranu  metodu.  Uporedivost  finansijskih

43 / 124

izveštaja  je  kritičan  faktor  za  efikasnu  finansijsku  analizu  trendova  u  poslovanju 

preduzeća  i  njegovih  performansi.  Posledica  ovog  principa  se  ogleda  u  činjenici  da  ako 

preduzeće  ne  menja  jednom  odabranu  metodu  duži  vremenski  period,  autsajderi  mogu 

lakše,  kroz  finansijsku  analizu  da  utvrde  u  kojem  pravcu  se  kretao  razvoj  finansijskog 

položaja  i  uspešnosti  preduzeća.  Iako  je  konzistentnost  potreban  i  nužan  zahtev,  to  ne 

znači da menadžment preduzeća nikada neće promeniti metodu vrednovanja. U uslovima 

turbulentnog  poslovnog  okruženja  javlja  se  potreba  da  se  metode  bilansiranja  promene 

kako bi nova metoda što bolje  prikazala vrednost imovine  u skladu sa istinitim i poštenim 

izveštavanjem  (true  and  fair  view).  Naravno,  promene  metoda  bilansiranja  moraju  biti 

unete  u  napomene.  Pored  toga  zahteva  se  da  se  u  napomenama  iskaže  (kvantifikuje) 

način  na  koji  je  promena  metode  uticala  na  rezultat  i  druge  komponente  finansijskih 

izveštaja. 

20 

Promenom  metoda  može  se  uticati  na  poboljšanje  finansijskog  položaja  ili 

uspešnosti,  tako  da  licencu

o  prihvatljivosti  izvršene  promene  mora  dati  nezavisni 

revizor.

Konzervativizam (opreznost)

Princip  opreznosti,  kako  se  veoma  često  naziva  u  nemačkoj  računovodstvenoj  literaturi, 

predstavlja  odstupanje  od  postojećih  pravila  procenjivanja  računovodstvenih  izveštaja. 

Kao i materijalnost, konzervativizam je posledica zahteva računovodstvenih praktičara da 

se odnos troškovi/koristi računovodstvenog izveštavanja svede na prihvatljivu  meru. Ovaj 

princip

predstavlja  zahtev  da  menadžment  kompanije,  kada

ima  "razumnu  sumnju 

vezanu  za  vrednovanje  neke  stavke,  bolje  je  da  podceni  aktivu  i  preceni  pasivu,  ubrza 

priznavanje  gubitaka  i  da  odloži  priznavanje  dobitaka".  Ovaj  princip  ne  podrazumeva 

namerno podcenjivanje bilansa, već taj zahtev ograničava samo na one situacije kada se 

javi razumna sumnja u računovodstvenim merenjima. U osnovi ovog principa 

leži

zaštita 

poverilaca

. Oprezno ili konzervativno merenje bilansnih pozicija ne dovodi do precenjene 

garantne  supstance  (sopstveni  kapital),  tako  da  se  poverioci  ne  dovode  u  zabludu. 

Pomenuto  podcenjivanje  aktive  i  precenjivanje  pasive  vodi  opreznom  obračunu 

sopstvenog kapitala koji je valjana podloga za procenu sigurnosti vraćanja kredita, otplate 

obaveza za obveznice i dr.  što je ključni interes poverilaca (banaka, imalaca obveznica) 

Princip  konzervativizma  u  načelu  se  podudara  sa  zahtevima  principa  realizacije, 

impariteta,  najviše  i  najniže  vrednosti.

21

Princip

realizacije

  određuje  momenat 

priznavanja  prihoda  i  o  njemu  smo  već  raspravljali.  Prema  ovom  principu  prihod  se

20

General

Motors

je

promenio

metodu

bilansiranja

zaliha.

Ova

promena

je

naglašena

u

napomenama

i

revizorskom

izveštaju.

Promena

u

metodi

je

dovela

do

porasta

neto

dobitka

za

224

miliona

dolara

i

taj

iznos

je

prikazan

kao

poseban

segment

bilansa

uspeha

ove

kompanije.

Preuzeto

iz,

Pratt,

Jamie,

op.cit.,

str.

86.

21

Prema

Ranković,

dr

Jovan.

Teorija

bilansa

,

Ekonomski

fakultet,

Beograd,

2003.,

str.175.

priznaje  samo  onda  kada  je  tržišno  verfikovan  kroz  prodaju  i  isporuku  (fakturisanje) 

gotovih  proizvoda  ili  izvršene  usluge  kupcima.  Ovaj  princip  u  načelu  ne  dozvoljava 

iskazivanje  nerealizovanih  prihoda,  dakle  onih  koji  nisu  tržišno  potvrđeni.  On  se 

dopunjava  principom  impariteta. 

Princip

impariteta

  omogućava  iskazivanje  gubitaka 

kada  su  oni  izvesni,  a  istovremeno  zabranjuje  iskazivanje  dobitaka  koji  nisu  zarađeni 

(realizovani). 

Princip

najniže

vrednosti

 za pozicije aktive prostiče iz principa impariteta. 

Zadatak  ovog  principa  je  da  utvrdi  gornju  granicu  bilansiranja  sredstava  (aktive).  Gornja 

granica  je  nabavna  vrednost

ili  cena  koštanja  (zahtev  istorijskog  troška),  osim  ako 

imovina  nema  nižu  tržišnu  vrednost  od  pomenute.  U  tom  slučaju  se  primenjuje  princip 

"niža  od  dve  vrednosti"  (lower  of  cost-or-market  rule,  LCM)  kao  osnova  bilansiranja. 

Princip

najviše

vrednosti

  odnosi  se  na  bilansiranje  pozicija  pasive.  U  tom  smislu 

određuje se najviša vrednost po kojoj se obaveze mogu uneti u bilans stanja. Ta vrednost 

proizlazi iz upoređivanja prvobitne ugovorene obaveze i njezine vrednosti na dan bilansa. 

"Viša od ove dve vrednosti" predstavlja granicu za procenjivanje obaveza.

U  suštini  principa  računovodstvenog  konzervativizma  nalazi  se  potreba  da  se  ne  pruži 

preterano optimistička slika koja korisnika izveštaja može navesti na pogrešne procene, a 

time  i  na  pogrešne  poslovne  odluke.  Načelno  govoreći,  uvek  kada 

postoji

odsustvo 

preciznih

računskih

podloga

u

vrednovanju

imovine

i

obaveza,

  interesi  zaštite 

poverilaca nalažu primenu principa konzervativizma.

Z

AŠTO

FINANSIJSKI

ANALITIČARI

MORAJU

POZNAVATI 

RAČUNOVODSTVENE

PRINCIPE

?

Zadatak  finansijskog  analitičara  je  da  poznaje  sadržinu  svih  pomenutih  principa 

računovodstvenog vrednovanja jer se u njima nalaze potencijalne opasnosti za distorziju 

finansijskih izveštaja, a time i potencijalne opasnosti za finansijsku analizu.

Osnovni izvori distorzije finansijskih izveštaja su sledeći:

a)  manipulacija sa dobitkom (earnings management),

b)  profesionalne procene menadžmenta (professional judgement),

c)  visoki zahteva za relevantnošću informacija pri čemu se gubi pouzdanost i

d)  računovodstveni standardi (korišćenje dozvoljenih računovodstvenih politika dovodi do

nemogućnosti poređenja finansijskih izveštaja različitih kompanija).

Tri su osnovne strategije manipulacija sa dobitkom (earnings managementa): premetanje

prihoda i rashoda iz perioda u period (promene u visini dobitka), veliko kupanje (big bath) 

koje podrazumeva izuzetno visoke otpise vrednosti  imovine u  određenim periodima radi

45 / 124

umanjenja  dobitka  i  stvaranja  skrivenih  rezervi  za  buduće  periode,  peglanje  dobitka 

(income  smoothing),  povećanje  ili  smanjenje  dobitka  u  cilju  ujednačavanja  (stabilnost) 

njegovog iznosa iz perioda u period.

Kada govorimo o profesionalnim procenama menadžmenta kao izvoru distorzija, tada je

reč  zapravo  o  promenama  visine  rezidualne  vrednosti  kod  otpisa  stalnih  sredstava,

promeni veka trajanja stalnih sredstava i slično.

Zahtevi  za  relevantnošću  informacija  bili  su  pogubni  za  Enron.  Insistiranje  na

informacijama  o  fer  vrednosti  finansijskih  instrumenata  koje  su  se  smatrale  relevantnim,

omogućilo je kompaniji Enron da objavi informacije koje nisu odražavale fer vrednost, već

pogrešne menadžerske procene koje su se zasnivale na svesnoj obmani investitora.

Finansijski  analitičari  smatraju  da  potencijalnoj  distorziji  računovodstvenih  izveštaja

doprinose  i  sami  računovodstveni  standardi  pogotovo  onda  kada  je  u  njima  dozvoljena

primena osnovnog i alternativnog postupka vrednovanja određene bilansne pozicije.Ovo

čini finansijske izveštaje neuporedivim između kompanija koje primenjuju različite metode

vrednovanja  (FIFO  vs.  LIFO

22

;  metoda  linearne  vs.  metode  degresivne  amortizacije  i

slično).

Shodno prethodno pomenutom, u zemljama sa razvijenim finansijskim tržištem,

analitičari, u analizi finansijskih izveštaja insistiraju na sledećim fazama:

a)  Prilagoditi / izmeniti neke od informacija u finansijskim izveštajima za koje se

sumnja da odražavaju ekonomsku realnost,

b)  Procena kvaliteta dobitka :

-

identifikuj računovodstvene politike,

-

identifikuj fleksibilnost u primeni tih politika,

-

utvrdi računovodstvenu strategiju (opreznost, optimizam, neutralna

strategija) i

-

identifikuj crevene zastavice (moguća mesta distorzije računovodstvenih

informacija).

22

LIFO

metoda

je

dozvoljena

za

primenu

prema

američkim

US

GAAP

standardima,

ali

ne

i

prema

MRS/MSFI.

1.3.

RAČUNOVODSTVENE

POLITIKE

KAO

ISHODIŠTE

PRIMENE

MRS/MSFI

U

FUNKCIJI

MATERIJALNE

ISPRAVNOSTI

FINANSIJSKIH

IZVEŠTAJA

Bilans  stanja  i  bilans  uspeha  su  osnovni  finansijski  izveštaji.  Od  podataka  u  tim 

izveštajima  zavisiće  ocena  finansijskog  položaja  i  uspešnosti  poslovanja  kompanije. 

Finansijski  izveštaji  su  konačni  proizvod  računovodstvenog  sistema  informisanja  i  u 

njihovu  pripremu  bile  su  uključene  različite  metode  i  postupci  koji  imaju  različit  uticaj  na 

iskazane vrednosti  u  finansijskim  izveštajima. 

Upravo

je

izbor

tih

metoda

i

postupaka 

domen

delovanja

računovodstvenih

politika.

Pitanje  izbora  računovodstvenih  politika  je  pitanje  materijalnog  sadržaja  finansijskih 

izveštaja.  Računovodstvene  politike  prema  MRS  1  se  definišu  kao  “načela,  osnovne 

konvencije,  pravila  i  postupci  koje  je  menadžment  usvojio  prilikom  sastavljanja  i 

prezentiranja  finansijskih  izveštaja.”  Ciljevi  koji  se  žele  postići  računovodstvenim 

politikama  mogu  biti  različiti,  ali  su  uglavnom  vezani  za  uticaj  na  finansijski  rezultat  i 

finansijski položaj kompanije.

Koliki  će  uticaj  izabrane  računovodstvene  politike  biti  na  finansijske  izveštaje  zavisi  od

nekoliko faktora

23

:

-

udela određene pozicije u ukupnoj strukturi imovine,obaveza, prihoda ili rashoda,

-

osnovnih obeležja izabrane metode,

-

posmatranog vremenskog razdoblja i

-

ostalih uticaja.

Različite  računovodstvene  politike  oblikuju  finansijski  i  prinosni  položaj  kompanije,  ali 

nemaju  identičan  uticaj  na  sve  kompanije.  Ovo  zavisi  od  delatnosti  u  kojoj  kompanija 

posluje, veličine bilansne stavke na koju se primenjuje računovodstvena politika i slično. 

Tako,  odabrana  politika  amortizacije  stalnih  sredstava  (na  primer,  linerana  metoda 

amortizacije  vs.  degresivna  amortizacija)  ima  značajan  uticaj  na  kapitalno  intenzivna 

preduzeća, dok nema uticaja na preduzeća iz tercijarnog sektora za koja je poznato da u 

strukturi  imovine  imaju  manje  učešće  stalnih  sredstava.  Uticaj  računovodstvenih  politika 

na bilans stanja i bilans uspeha zavisi i od prirode izabrane politike. Tako odabir linerane 

amortizacije  ima  ravnomerniji  uticaj  na  bilans  uspeha  (rezultat  poslovanja),  dok  odabir 

degresivne  metode  ima  neravnomeran  uticaj  na  rezultat  (rezultat  je  niži  u  prvim 

godinama, a viši u narednim godinama). Vremensko razdoblje može biti kratak ili dugi rok. 

Uglavnom računovodstvene politike se posmatraju sa kratkoročnog aspekta gde je njihov

23

Žager,

K.

i

Žager,L.

Analiza

financijskih

izvještaja

,

Masmedia,

Zagreb,

1999.g.,str.

200.

47 / 124

2.

ANALIZA

RAČUNOVODSTVENIH

POLITIKA

PRIZNAVANJA

I

VREDNOVANJA

SREDSTAVA

Sredstva (aktiva) kompanije mogu se klasifikovati u bilansu stanja na :

a) tekuća (kratkoročna, obrtna) i

b) netekuća (stalna, dugoročna).

U  okviru  analize  računovodstvenih  politika  priznavanja  i  vrednovanja  respektovaćemo 

pomenuti redosled klasifikacije bilansnih pozicija po principu opadajuće likvidnosti, dakle 

od  tekućih  prema  stalnim  sredstvima  što  odgovara  klasifikaciji  aktive  bilansa  stanja 

kompanija sa anaglosaksonskom računovodstvenom tradicijom.

2.1.

POLITIKE

PRIZNAVANJA

I

VREDNOVANJA

TEKUĆIH

(OBRTNIH)

SREDSTAVA

Tekuća sredstva su ona koja će se utrošiti ili prodati u periodu do 12 meseci ili u jednom

poslovnom  ciklusu.  Poslovni  ciklus  je  vremenski  period  koji  protiče  od  momenta 

pribavljanja novca, njegovog ulaganja u robu, gotove proizvode, njihovu prodaju na tržištu 

i ponovnog prijema novca od kupaca robe ili gotovih proizvoda.

Tekuća  sredstva  čine  novac  i  novčani  ekvivalenti,  potraživanja  od  kupaca  i  druga 

potraživanja, kratkoročni finansijski plasmani, vremenska razgraničenja unapred plaćenih 

troškova  koji  se  razgraničavaju  do  jedne  poslovne  godine  (do  12  meseci)  ili  poslovnog 

ciklusa.

2.1.1.

G

OTOVINA

I

GOTOVINSKI

EKVIVALENTI

Gotovinu čini novac na tekućem računu, u blagajni, deviznom računu i deviznoj blagajni 

kompanije.  Novčani  ekvivalenti  su  kratkoročna,  visokolikvidne  hartije  od  vrednosti 

(finansijski instrumenti) koji su raspoloživi za prodaju u kratkom roku (do 3 meseca) i koji 

se brzo, bez visokih troškova transakcije, mogu konvertovati u poznate iznose gotovine. U 

gotovinske ekvivalente ubrajamo: komercijalne zapise, blagajničke zapise, menice, akcije 

i obveznice drugih kompanija koje menadžment drži sa namerom da ih proda u roku do 

90 dana  i druge kratkoročne hartije od vrednosti.S obzirom da im je rok dospeća veoma 

kratak ove hartije od vrednosti nisu senzitivne na promene kamatnih stopa.

U  različitim  kompanijama  variraju  iznosi  gotovine  i  gotovinskih  ekvivalenata.  Sledeća

ilustracija to pokazuje.

Ilustracija

2.

Iznosi

gotovine

i

gotovinskih

ekvivalenata

iskazani

u

%

od

ukupne

aktive

49 / 124

U analizi ove bilansne pozcije finansijski analitičar mora  voditi računa o tome kako su i da 

li  su  prisutne  interne  računovodstvene  kontrole  vezane  za  transakcije  sa  gotovinom,  i 

posebnu  pažnju  mora  posvetiti  činjenici  da  određeni  iznosi  gotovine  objavljeni  u 

finansijskim  izveštajima  podležu  restrikcijama  (na  primer,  ako  firma  uzme  kredit,  kao 

jedna  od  restriktivnih  klauzula  može  da  bude  i  da  određeni  iznos  gotovine  u  formi 

anuiteta,  bude  uvek  na  tekućem  računu,  kao  kompenzacija  za  dospele  obaveze 

plaćanja).  Ovaj  iznos  se  naziva 

kompenzacioni

saldo

gotovine

  i  predstavlja  iznos 

gotovine  koji  se  drži  na  tekućem  računu,  ali  kojem  kompanija  nema  omogućen  trenutni 

pristup  zbog  postojanja  restrikcija.  Ovaj  iznos  gotovine  mora  se  posebno  prikazati  u 

okviru napomena uz finansijske izveštaje, a ponekad se u bilansu stanja prikazuje i kao 

posebna pozicija (gotovina pod restrikcijama, restricted cash).

U  vezi  sa  gotovinom  nema  određenih  računovodstvenih  politika  o  kojima  bi  se  moralo 

voditi  računa  jer  je  gotovina  likvidno  sredstvo  i  uvek  se  u  bilansu  stanja  prikazuje  po 

nominalnoj vrednosti.

Kada govorimo o gotovinskim ekvivalentima, odnosno finansijskim instrumentima koji čine 

ovaj  saldo  (akcije  i  obveznice  drugih  kompanija,  komercijalni  zapisi  i  slično)  na  njih  se 

primenjuju  odredbe  MRS  39  Finansijski  instrumenti:  priznavanje  i  vrednovanje.  Shodno 

ovom standardu, sredstva se vrednuju po fer vrednosti, na način da se svaka promena fer 

vrednosti priznaje kao dobitak ili gubitak u bilansu uspeha u periodu kada je taj dobitak ili 

gubitak nastao, nezavisno od činjenice da instrument još uvek nije prodat.

Računovodstvena  politika  za  finansijske  instrumente  koji  se  nazivaju  trading  securities 

(marketable  securities),  odnosno,  instrumenti  kojima  se  trguje  na  aktivnom  i  dubokom, 

likvidnom  finansijskom  tržištu  je  potpuno  jasna  i  nema  mogućnosti  za  primenu 

alternativnog  mernog  postupka.

U  okviru  ove  politike  zahteva  se  vrednovanje

50 / 124

Potraživanja od kupaca, kao % od ukupne aktive različitih kompanija u SAD-u prikazana

su u sledećoj tabeli:

Tabela

5.

Učešće

potraživanja

od

kupaca

u

ukupnoj

aktivi

Kompanija

%

od

ukupne

aktive

General

Electric 

Yahoo

SBS

Comunications 

Bank

of

America

0.3

5 
0.0
4 

Potraživanja  od  kupaca,  zbog  kratkog  roka  dospeća,  u  bilansu  stanja  se  prikazuju  po

nominalnoj  vrednosti.  Ovde  razlika  između  nominalne  vrednosti  i  sadašnje  vrednosti 

očekivanog  novčanog  toka  (priliva  novca  koji  se  očekuje  od  kupaca)  se  smatra 

zanemarljivom. Na primer, razlika između 100 $ danas i sadašnje vrednosti tih 100 $ koja 

će  biti  primljena  za  jedna  mesec  (30  dana)  iznosi  0.76  uz  kamatnu  stopu  od  10%. 

Nominalna vrednost je samo početni korak u vrednovanju potraživanja od kupaca, a ne i 

iznos novca koji će zaista biti primljen, jer to zavisi od velikog broja faktora od kojih većinu 

ne  kontroliše  kompanija  koja  je  izvršila  prodaju.  Stoga,  respektovanjem  principa 

konzervativizma,  vrednovanje  potraživanja  se  obavlja  primenom 

neto

realizovane 

vrednosti

(net

realizable

value).

Ova vrednost se dobija na sledeći način:

N

ETO

REALIZOVANA

VREDNOST

POTRAŽIVANJA

=

N

OMINALNA

VREDNOST

–

I

MPARITETNI

GUBICI

ZBOG

UMANJENJA

VREDNOSTI

(

OTPIS

POTRAŽIVANJA

)

–

P

OVRAĆAJ

ROBE

–

K

ASA

SKONTA

ODOBRENA

KUPCIMA

.

U  idealnom  slučaju  potraživanja  se  naplaćuju  kad  istekne  valuta  plaćanja.  Međutim, 

privredni  život  pun  je  činjenica  koje  opovrgavaju  ovu  tezu.  Potraživanja  koja  nisu 

naplaćena u odgovarajućem roku (taj rok definiše samo preduzeće kroz svoj interni pravni 

akt,  na  primer  u  roku  od  6  meseci  od  dana  nastanka  potraživanja)  moraju  se  otpisati. 

Otpis potraživanja može biti direktan ili indirektan. O visini iznosa koji različite kompanije 

uključuju u otpisana potraživanja govore sledeći podaci:

- Bell Atlantic, 9%

- General Electric, 3%

- Supervalue, 5% itd.

52 / 124

Da  bi  se  smanjili  iznosi  potraživanja  koja  neće  biti  naplaćena  kompanije  često  imaju 

formirana posebna odeljenja za proveru kreditne sposobnosti kupaca, politiku ograničenja 

prodaje novim kupcima, obezbeđenje plaćanja (menice) i slično. Otpisi potraživanja vrše 

se  jednom  od  dve  metode:  a)  metoda  %  od  prodaje  (na  osnovu  iskustva  menadžment 

definiše koji % od prihoda od prodaje čine nenaplativa potraživanja) i b) metoda starosti 

potraživanja (potraživanja se grupišu prema valuti dospeća i isteku te valute u određene 

starosne  grupe  i  onda  se  na  svaku  grupu  primenjuje  različiti  procenat  koji  određuje 

menadžment  na  osnovu  iskustva).  Otpisi  potraživanja  moraju  biti  kodifikovani  u  internim 

pravnim aktima kompanije i politici prodaje.

Prihodi i potraživanja sa aspekta finansijskog analitičara se vrednuju kada su zadovoljena

četiri kriterijuma priznavanja prihoda (

MRS

18

Prihodi

):

-

kada  je preduzeće  prodavac  prenelo  na kupca  značajne rizike i koristi  od  vlasništva

nad robom,

-

preduzeće  ne  zadržava  učešće  u  upravljanju  robom,  niti  vrši  kontrolu  nad  prodatom

robom,

-

iznos prihoda se može pouzdano izmeriti,

-

verovatno

je

da

će

se

ekonomske

koristi

uliti

u

preduzeće

i

-

troškovi koji su nastali u vezi ove robe se mogu pouzdano izmeriti

Treći  kriterijum  se  implicitno  odnosi  na  iznos  potraživanja  koje  mora  biti  razumno 

naplativo.  U  protivnom,  nema  priznavanja  potraživanja  i  prihoda  ako  se  ne  očekuje 

mogućnost naplate.

Praksa  priznavanja  prihoda  varira  od  kompanije  do  kompanije.  General  Electric  priznaje 

prihod  i  potraživanje  kada  su  proizvodi  isporučeni  kupcima,  dok  Harper  Collins  (izdavač 

knjiga)  priznaje  prihod  kada  ispostavi  fakturu,  što  je  ponekad  mesec  dana  pre  isporuke 

knjiga.  Iako  u  MRS  18  postoje  kriterijumi  priznavanja  prihoda  i  potraživanja,  menadžeri 

koriste  svoja diskreciona prava da  ubrzaju ili  odlože  priznavanje prihoda.  Ovaj  postupak 

se u praksi naziva 

window

dressing,

  odnosno uobličavanje rezultata na dole ili na gore 

shodno trenutnom cilju koji menadžer želi da postigne. Ovo je posebno istaknuta praksa 

na  kraju  obračunskog  perioda  (kraj  godine)  kada  svi  žele  da  prikažu  optimističku  sliku 

poslovanja i stoga žure sa priznavanjem potraživanja i prihoda.

Analiza  potraživanja  od  kupaca  se  fokusira  na  promene

        u

         otpisu

        potr

 a

  živanja

   između 

poslovnih  godina  koje  se  upoređuju  i  objašnjavanje  razloga  zašto  je  do  takvih  promena 

došlo.  Ovo  je  moguće  tako  što  se  obračunava  iznos  rashoda  po  osnovu  obezvrećenja 

potraživanja u odnosu na prihode od prodaje, u više poslovnih godina, i onda se ti iznosi 

upoređuju sa prosekom grane ili boljim konkurentima u grani.

53 / 124

-

Proučiti politiku prodaje novim kupcima,

-

Proučiti odobrene komercijalne popuste (rabat),

-

Proučiti  bilo  kakvu  obavezu  koju  firma  ima  u  odnosu  na  prodatu  robu  (da  je

kupi/otkupi od kupca u nekom budućem periodu i sl.)

2.1.3.

Z

ALIHE

Zalihe  robe,  gotovih  proizvoda,  poluproizvoda,  materijala  i  sirovina  predstavljaju  iznose 

novca  koji  je  uložen  u  imovinu  koja  će  se  koristiti  za  prodaju,  potrošnju  ili  u 

administrativne svrhe u periodu koji je kraći od 12 meseci ili poslovnog ciklusa. Zalihe su 

posebno  značajne  za  trgovačke  kuće,  proizvodna  preduzeća  dok  ostala  preduzeća 

(finansijske institucije, banke) nemaju značajne iznose sredstava sadržanih u zalihama.

Tabela

6.

Učešće

zaliha

u

ukupnim

obrtnim

sredstvima

Kompanija

%

od

obrtnih 

sredstava

General

Electric

Yahoo

Supervalue

Bank

of

America

0.07

0.00 

0.68

0.00

Pitanje:

H

EWLETT

P

ACKARD

I

Y

AHOO

OBA

SU

SVETSKI

LIDERI

U

VISOKIM

TEHNOLOGIJAMA

I

INTERNET

PORTALU

,

H

EWLETT

IMA

ZNAČAJNE

ZALIHE

,

A

Y

AHOO

NEMA

.

Z

AŠTO

JE

TO

TAKO

?

Četiri su važna pitanja vezana za vrednovanje zaliha: a) po kojoj vrednosti ih vrednovati i 

prikazati u bilansu stanja, b) koje metode primeniti za vrednovanje zaliha koje su utrošene 

u  proceu  proizvodnje  (troškovi  materijala)  ili  prodate  (nabavna  vrednost  prodate  robe, 

troškovi prodatih gotovih proizvoda) , c) kako vrednovati krajnje zalihe koje još uvek nisu 

prodate.

MRS

2-

Zalihe

  je  računovodstveni  standard  koji  se  zajedno  sa  MRS  36  Obezvređenje 

imovine  primenjuje  na  zalihe.  S  obzirom  da  finansijski  analitičar  ne  može  imati  potpuni 

uvid vrednosti  po kojima se zalihe vode  u  bilansu stanja (strukturu  nabavne vrednosti  ili 

cene  koštanja),  onda  se  analiza  svodi  na  proučavanje  drugog  problema,  odnosno,  koju 

metodu  vrednovanja  utrošenih  zaliha  ili  prodatih  zaliha  primenjuje  kompanija,  da  li  je 

menjala  metodu  i  ako  jeste  da  li  za  to  postoje  konkretni  i  objektivni  razlozi  i  prikaz 

promena metoda u napomenama uz finansijske izveštaje.

Ovde ćemo se ukratko osvrnuti na metode vrednovanja troškova materijala ili utvrđivanja

nabavne vrednosti prodate robe.

55 / 124

S obzirom da se kod obračuna troškova načelno može izabrati bilo koja cena po kojoj se 

materijal  vodi  na  zalihama  Međunarodnim  računovodstvenim  standardima  propisane  su 

metode

 koje je razumno primeniti u određenim uslovima.

MRS 2-Zalihe, par. 19-24 propisuje sledeće metode:

a) Metoda specifične identifikacije,

b) Metoda prva ulazna cena jednaka je prvoj izlaznoj ceni  - FIFO (first in, first out),

c) Metoda poslednja ulazna cena jednaka je prvoj izlaznoj ceni - LIFO (last in, first out)

25 

i

d) Metoda ponderisanog prosečnog troška (weigheted avarege cost method).

Svaka od ovih metoda polazi od različite cene po kojoj se vrednuju troškovi materijala. S 

obzirom da MRS 2 predviđa primenu samo jedne od metoda, menadžment preduzeća je 

zadužen  da  donose 

računovodstvene

politike

  o  primeni  određene  metode  koja  će 

odgovarati  načinu  i  uslovima  trošenja  materijala  u  konkretnom  preduzeću.  Odabrani 

metod  obračuna  troškova  materijala  (ili  nabavne  vrednosti  prodate  robe  u  trgovinskim 

firmama)  mora  se 

konzistento

primenjivati

  duži  vremenski  period  radi  uporedivosti 

periodičnih rezultata preduzeća.

Promena

metoda

  obračuna  troškova  materijala  mora  se  obrazložiti  uz  kvantitativno 

obuhvatnje  efekata  te  promene  u 

napomenama

  uz  finansijske  izveštaje  preduzeća. 

Naravno, promena metoda obračuna troškova materijala predmet je nezavisne verifikacije 

eksternog revizora i naći će se u okviru informacija  koje sadrži revizorski izveštaj.

Većina kompanija u tržišno razvijenim zemljama sveta 

koristi

FIFO

metodu

 za obračun 

troškova  zaliha  materijala,  kao  i  obračun  troškova  ostalih  zaliha.  Primena  LIFO  metode 

izaziva  mnogo  kontraverzi.  Međunarodni  računovodstveni  standardi  dozvoljavali  su 

primenu 

LIFO

metode,

međutim

od

01.januarua

2005.g.

Odbor

za

MRS

ukida

njezinu 

primenu

  zato  što  ima  efekte  koji  se  ogledaju  u  nerealnoj  vrednosti  zaliha 

materijala/robe/proizvoda u bilansu stanja. Naime, dokazano je da primena LIFO metode 

u  uslovima  delovanja  inflacije  dovodi  do 

kreiranja

LIFO

rezervi

.  U  pitanju  su 

latentne 

rezerve

  koje  su  posledica  procenjivanja  troškova  materijala  po  tekućim,  aktuelnim 

cenama  usled  čega  su  vrednosti  materijala  na  zalihama  podcenjene.  Razlika  između 

vrednosti  zaliha  po  LIFO  metodi  i  zaliha  materijala  vrednovanih  po  tekućim  troškovima 

zamene naziva se 

LIFO

rezerva

.

25

Od

1.januara

2005.g.

primena

LIFO

metode

za

preduzeća

koja

izveštavaju

u

skladu

sa

MRS/MSFI

osnovom

se

ukida.

Ford  Motor  Company  je  jedna  od  poznatih  američkih  kompanija  koja  koristi  za  obračun 

troškova zaliha LIFO metodu. Procenjeno je da je LIFO rezerva koja postoji kao posledica 

primene  ove  metode  oko  1.2  milijarde  US  $.  Nezavisno  od  prethodno  pomenutog 

amer

 i  č      ki

          standardi

        (US

        GAAP)

   dozvoljavaju

        primenu

        LIFO

        met

   o

      de

   ,  uz  obavezno 

obrazloženje u napomenama o visini LIFO rezerve.

Pored  zemalja  koje  primenjuju  MRS,  gde  se 

ne

          dozvoljava

  primena  LIFO  metode,  ovu

metodu zabranjuju i Australija, Novi Zeland i Švedska.

Sledeća  ilustracija  pokazuje  rasporastranjenost  primene  pojedinih  metoda  vrednovanja

troškova zaliha u SAD-u.

Tabela

7

26

Primena

metoda

vrednovanja

troškova

zaliha

u

američkoj

poslovnoj

praksi

Metode

vrednovanja 

troškova

zaliha

Kompanije

koje

primenjuju

metode

u

% 

od

500

velikih

američkih

kompanija

FIFO 
LIFO

Prosečne

cene 

Ostale

metode

44

% 

33

%

19

% 

4

%

a)

Metoda

specifične

identifikacije

Metoda specifične identifikacije

27 

se primenjuje kada su u pitanju specifične zalihe visoke 

pojedinačne  vrednosti.  U  tom  slučaju  se  svaka  jedinica  materijala  obeležava  posebnim 

serijskim  brojem  i  putem  odgovarajućeg  softvera  prati  se  njezin  put  od  ulaska  na  zalihe 

(nabavka)  pa  do  izlaska  sa  zaliha  za  potrebe  procesa  proizvodnje.  Primena  metode 

zahteva da su zalihe materijala u magacinu fizički  odvojene po partijama materijala koji 

potiče iz različitih nabavki. Metoda je nepraktična za primenu u preduzećima gde se vodi 

veliki broj vrsta zaliha materijala i gde su pojedinačne nabavke česte u toku obračunskog 

perioda. U tim slučajevima kada su pojedinačne nabavke česte i kada su cene tih nabavki 

promenjive,  izbor  materijala  koji  će  se  utrošiti  postaje  predmet  arbitraže.  Menadžment 

preduzeća može izabrati da utroši onaj materijal koji ima najnižu cenu što će dovesti do 

iskazivanja nižih troškova, a time i višeg rezultata u u bilansu uspeha.

Metoda specifične identifikacije ilustrovana je sledećim primerom.

PRIMER

26

Meigs,

Robert

F.

et

al.,

Financial

Accounting,

Wiley,

2000.g.,

str.

306.

27 

Uslovi

primene

ove

metode

objašnjavaju

se

u

MRS

2-

Zalihe,

par.

19-20.

57 / 124

Zalihe materijala preduzeća "Alfa" na dan 30.06. sastoje se od sledećih  nabavki:

- 60 jedinica materijala po ceni od 20 din (nabavka 20.05.), i

- 20 jedinica materijala po ceni od 30 din (nabavka 12.06.)

Tokom  perioda  prema  trebovanju  br.  125  utrošeno  je  u  procesu  proizvodnje  40  jedinica 

zaliha materijala i to: 10 jedinica koje potiču iz nabavke na dan 12.06. i 30 jedinica koje 

potiču iz nabavke na dan 20.05.

Na osnovu datih podataka obračunati troškove materijala primenom 

m

   e

      toda

        specifične

identifikacije

.

Rešenje:

T

ROŠKOVI MATERIJALA 

(10 

JEDINICA X 

30 

DIN 

) + ( 30 

JEDINICA X 

20 

DIN

) = 300+600= 

9

00

D

I

N

b

)

Metoda

prva

ulazna

cena

jednaka

je

prvoj

izlaznoj

ceni

-

fifo

metoda

Ova metoda počiva na pretpostavci da se 

materijal

koji

je

kupljen

po

prvim

nabavnim 

cenama

prvi

troši.

  Naravno  da  stvarno  trošenje  materijala  koji  izlazi  iz  magacina  ne 

mora odgovarati ovoj pretpostavci, jer se materijal na zalihama drži kao jedinstven, a ne 

podeljen  na  partije  sa  različitom  cenom.  Izbor  cene  je  značajan  za  računovodstvo  (za 

evidenciju  troškova  materijala),  a  ne  za  magacinsku  evidenciju  koja  se  vodi  samo  po 

fizičkim jedinicama (količine).  Primenu ove metode ilustrovaćemo sledećim primerom.

PRIMER

Zalihe materijala sastoje se iz sledećih nabavki:

I nabavka

II nabavka

III nabavka

1.000 kg po 12 din = 12.000 din 

2.000 kg po 16 din = 32.000 din

3.000 kg po 20 din = 60.000 din

Ukupna vrednost materijala na zalihi iznosi 104.000 din.

Prema trebovanju br. 10 izdato je 2.000 kg materijala. Utvrditi troškove materijala ako se

primenjuje 

FIFO metod

.

Rešenje:

T

ROŠKOVI MATERIJALA 

- FIFO 

METOD 

(1.000 

KG X 

12 

DIN

) + ( 1.000 

KG X 

16 

DIN

) = 12.000 +

16.000 = 

28

.

000

DIN

58 / 124

PRIMER

Pod  pretpostavkom  da  su  ukupni  prihodi  jednaki  100.000  din,  ostali  troškovi  osim 

troškova  materijala  20.000  din,  utvrditi  efekte  obračuna  troškova  materijala  primenom 

FIFO, LIFO i metode prosečne cene na rezultat i zalihe materijala ovog  preduzeća.

Rešenje:

O

BRAČUNATI  TROŠKOVI  MATERIJALA  PRIMENOM  RAZLIČITIH  METODA

, 

KAO  I  VREDNOSTI 

KRAJNJIH  ZALIHA  MATERIJALA  I  IZNOSE  PERIODIČNOG  REZULTATA  PRIKAZANI  SU  U  SLEDEĆEM 
PREGLEDU

:

Metoda

Prihodi

Troškovi

materijala

Ostali

troškovi

Rezultat

Vrednost

zaliha

FIFO

100.000

28.000

20.000

52.000

76.000

PROSEČNE

CENE-

konstantni

prosek

100.00

34.66

20.00

45.34

69.32

LIFO

100.000

40.000

20.000

40.000

64.000

P

RIMENA  RAZLIČITIH  METODA  REZULTIRALA  JE  RAZLIČITOM  VISINOM  TROŠKOVA  MATERIJALA 

(

VIDETI  KOLONU 

3 

PREGLEDA

), 

KAO  I  RAZLIČITOM  VISINOM  PERIODIČNOG  REZULTATA 

PREDUZEĆA 

(

VIDETI KOLONU 

5 

PREGLEDA

).

Primenom

FIFO

metode

, troškovi materijala su najniži, jer se utrošak materijala množi sa

cenama  prvih  nabavki,  koje  su  najniže.  FIFO  metoda  rezultira  u  najvišem  periodičnom 

rezultatu. Zalihe materijala koji nije potrošen su najviše po FIFO metodi jer su obračunate 

po višim cenama materijala koji je ostao na zalihi (kolona 6 pregleda).

Dobitak po FIFO metodi je zbir dve komponente:

a)  ekonomski  dobitak  =  iznos  utrošenih  zaliha  x  (Prodajna  cena  –  Najviša  cena

materijala)

b)  zadržani  dobitak  =  količina  utrošenih  zaliha  x  (najviša  cena  materijala  –  najniža

cena materijala)

Primenom

LIFO

metode

  troškovi  materijala  su  najviši  jer  su  obračunati  primenom 

najviših,  poslednjih  cena  nabavke  materijala.  LIFO  metoda  rezultira  u  najnižem 

periodičnom  rezultatu.  Vrednost  materijala  na  zalihi  je  najniža  jer  ostaje  materijal 

vrednovan po najnižim cenama.

LIFO  metoda,  iako  prema  MRS  nije  dozvoljena  za  primenu  od  2005.g.,  u  SAD

je 

kompanije rado primenjuju,  a jedan od  motiva njezine  primene  nalazi se  u  ekfetima ove 

metode.  Prema  LIFO  metodi  troškovi  materijala  su  najviši,  ali  na  zalihama  ostaju  one 

zalihe koje su vrednovane po nerealno niskim troškovima. Međutim, ako firma ništa više

60 / 124

ne nabavlja i ako te zalihe drži duži vremenski period, onda se javlja mogućnost uticaja na 

rezultat.  Naime,  u  ovim  zalihama  je  sadržana  jedna  vrsta  skrivene  rezerve,  jer  su 

podcenjene.  U  pitanju  je  tzv. 

skrivena

rezerva

(LIFO

reserve)

  koja  je  nastala 

podcenjivanjem pozicije zaliha materijala. U nekom narednom momentu, kada se  zalihe 

utroše,  u  proizvod  se  ugrađuje  materijal  po  niskim  cenama  što  dovodi  do  toga  da  se 

prikazuju  neralno niski troškovi materijala, koji  utiču i na nerealno nisku cenu  koštanja. 

Ovkva  niska  cena  koštanaj  se  onda  suprostavlja  visokim  prihodima  od  prodaje  i  na  taj 

način  se  periodični rezultat povećava.  Ovo  se dešava jedino u  momentu  kada se  zalihe 

materijala vođene po LIFO metodi  potroše.

Preračun zaliha sa LIFO na FIFO metodu moguće je obaviti korišćenjem sledeće formule:

Z

ALIHE

PO

LIFO

+

LIFO

REZERVA

=

Z

ALIHE

PO

FIFO

Uticaj  LIFO  metode  na  rezultat  sagledava  se  u  efektu  koji  postoji  onda  kada  se  LIFO

zalihe prodaju ili utroše:

Z

ADRŽANI

DOBITAK

+

(LIFO

REZERVA

X

(1-

PORESKA

STOPA

)).

Primena

metoda

prosečnih

cena

(prosečnog

ponderisanog

troška)

  rezultirala  je 

uprosečenom vrednošću troškova materijala, zaliha i rezultata.  Efekti ove metode nalaze 

se  između  metode  FIFO  i  LIFO,  pa  možemo  izvesti  zaključak  da  primena  ovog  metoda 

ublažava negativne efekte prethodne dve metode.

2.2.

RAČUNVODSTVENE

POLITIKE

PRIZNAVANJA

I

VREDNOVANJA

STALNIH

SREDSTAVA

Nekretnine, postrojenja, opremu i nematerijalna sredstva nazivamo zajedničkim imenom

dugoročna

ili

stalna

sredstva

.

Dugoročna

sredstva

  se  definišu  kao  ona  koja  imaju  vek  upotrebe  duži  od  jedne 

poslovne godine ili poslovnog ciklusa i koja su nabavljena za korišćenje u poslovanju, a 

ne za ponovnu prodaju kupcima. 

Dugoročna

sredstva

 se definišu i kao sredstva koja u 

proces  proizvodnje  ulaze  celokupnom  svojom  vrednošću,  ali  se  pri  jednom  poslovnom 

ciklusu  ne  troše  u  celosti,  već  se  njihova  vrednost  usled  fizičkog  i  moralnog  rabaćenja 

postepeno smanjuje i do kraja zadržavaju svoj prvobitni oblik.

Prethodne  definicije,  uobičajene  za  razumevanje  dugoročnih  sredstava,  iskristalisale  su

nekoliko osnovnih karakteristika:

61 / 124

62 / 124

- ako je sigurno da će buduće ekonomske koristi od tog sredstva priticati u preduzeće, i

- ako preduzeće ima kontrolu nad tim koristima.

Priticanje  ekonomskih  koristi  je  relativno  lako  odredivo  za  materijalna  sredstva 

(nekretnine,  postrojenja,  oprema  i  prirodna  bogatstva).  Ekonomske  koristi  se  odnose  na 

realne  uštede  u  troškovima  ili  povećanja  prihoda  do  kojih  dolazi  od  korišćenja  nekog 

nematerijalnog  ili  materijalnog  sredstva.  Tako,  preduzeće  ima  koristi  od  činjenice  da 

mašinu,  postrojenje,  prirodno  bogatstvo  koristi  u  procesu  proizvodnje  učinaka  (gotovih 

proizvoda  ili  usluga),  odnosno  u  procesu  prodaje.  Te  koristi  se  ogledaju  u  rezultatu 

proizvodnje  –  gotovom  proizvodu  koji  je  predmet  prodaje  i  od  kojeg  pritiču  poslovni 

prihodi. Kontrola koju preduzeće ima nad koristima je utvrdiva na osnovu kupoprodajnog 

ugovora  kojim  su  prava  da  se  sredstvo  koristi  preneta  sa  prodavca  na  kupca.  Dakle, 

kontrola je uvek povezana sa zakonskim pravima i ona proizlazi iz transakcije prodaje. Za 

razliku  od  materijalnih  sredstava,  zadovoljenje  kriterijuma  priticanja  ekonomskih  koristi  i 

kontrole nad nematerijalnim sredstvima nije tako jednostavno.

Tako,  MRS  38  Nematerijalna  sredstva,  zahteva,  pored  priticanja  koristi  i  zadovoljenje 

kriterijuma 

identifikacije.

 Naime, nematerijalna sredstva se moraju izdvojiti, razlikovati od 

ostalih  nematerijalnih  sredstava  kako  bi  se  ona  kao  posebne  jedinice  mogla  prodavati, 

davati  u  zakup  ili  se  preduzeće  njima  moglo  služiti  u  procesu  proizvodnje  učinaka. 

Procene  budućih  ekonomskih  koristi  se  za  nematerijalna  sredstva  mogu  ostvariti  kroz 

povećanje prihoda od korišćenja tog sredstva, kroz smanjenje troškova koji nastaju zbog 

korišćenja  nekog  nematerijalnog  sredstva  i  na  druge  slične  načine.  Kod  određenih  vrsta 

nematerijalnih  sredstava  teško  je  objektivno  proceniti  priticanje  budućih  ekonomskih 

koristi  (troškovi  istraživanja  u  načelu  se  ne  mogu  tretirati  sredstvom  već  rashodom 

perioda jer nije moguće objektivno utvrditi da to nematerijalno sredstvo egzistira i teško je 

demonstrirati kako će sredstvo da odbacuje buduće ekonomske koristi).

Osim  toga,  mogućnost  ostvarivanja  kontrole  nad  koristima  je  sporna  za  određene  vrste 

nematerijalnih sredstava. Ostvarivanje kontrole, kao što smo već raspravljali,  zasniva  se 

na  legalnom  pravnom  odnosu.  Nematerijalna  sredstva,  kao  što  su  patenti,  licence  i 

autorska prava kontrolišu se na osnovu zakonskih certifikata koji prate njihovo korišćenje. 

Druge vrste nematerijalnih ulaganja, kao što su tehnička znanja, mogu  se kontrolisati  na 

način  da  preduzeće  donese 

interni

pravni

akt

  kojim  nalaže  zaposlenima  da  održavaju 

poverljivost i nepovredivost tog tehničkog znanja koje se u firmi primenjuje. Za razliku od 

pomenutih  vrsta  nematerijalnih  sredstava,  posebnu  pažnju  zauzima  vrednovanje  i 

priznavanje goodwill-a.

63 / 124

Troškovi  nabavke  nekretnina,  postrojenja  i  opreme  koje  se 

pribavljaju

kupovinom

na 

eksternom

tržištu,

  obuhvataju  fakturne  vrednosti  (utvrdive  po  fakturi  dobavljača  od 

kojeg  je  kupljeno  dugoročno  sredstvo)  uvećanoj  za  izdatke  za  transportne  troškove  i 

troškove  manipulacije  (utovar,  istovar),  osiguranje  u  toku  tranzita  i  troškove  montaže. 

Specifičnost  kod  nabavke  dugoročnih  sredstava  je  u  tome  što  se  troškovi 

kamata

  na 

dugoročne  kredite  iz  kojih  se  finansiraju  dugoročna  sredstva  ne

          uključuju

   kao  deo 

nabavne vrednosti, već se tretiraju rashodom perioda (MRS 23 – Troškovi uzajmljivanja, 

par. 7).

Nematerijalna

sredstva

  (patenti,  licence,  trgovački  znak  i  dr.)  vrednuju  se  primenom 

nabavnih  vrednosti.  Nabavna  vrednost  ima  iste  komponente  kao  i  nabavna  vrednost 

materijalnih  ulaganja  uz  isključivanje  onih  troškova  koji  nisu  po  prirodi  stvari  mogući  za 

nematerijalna  sredstva  (montaža,  prevoz,  utovar  i  dr.).  Nabavnu  vrednost  je  lako  utvrditi 

ako  se  nematerijalno  sredstvo  nabavlja  kupovinom  na  eksternom  tržištu.  Nabavnu 

vrednost  tada  čini  fakturna  cena,  carine,  direktni  troškovi  koji  se  mogu  pripisati  nabavci 

tog sredstva, kao što su profesionalne nadoknade i dr.  Međutim, nematerijano sredstvo 

se  može,  osim  nabavke  na  eksternom  tržištu,  pribaviti  i  na  sledeće  načine:  kao  deo 

poslovnog  spajanja,  besplatnim  dodeljivanjem  od  strane  države,  razmenom  i  internom 

proizvodnjom.

Ulaganja

u

probnu

proizvodnju

(troškovi

probne

proizvodnje)

  obuhvataju  troškove 

nastale u fazi uvođenja proizvoda ili rekonstruisanja opreme. Ovi troškovi se prema MRS 

38-  Nematerijalna  imovina

ne  uključuju  u  nematerijalna  sredstva,  već  se  smatraju 

rashodom

        perioda

   kada  su  nastali.  Ovo  znači  da  se  troškovi

ulaganja  u  probnu 

proizvodnju  ne  uključuju  kao  deo  nabavne  vrednosti  dugoročne  imovine  jer  MRS  16-

Nekretnine,  postrojenja  i  oprema,  takođe,  ne  propisuje  njihovo  uključivanje  u  nabavnu 

vrednost.

Nematerijalno  sredstvo  koje  se  pribavlja 

kao

deo

poslovnog

spajanja,

  tj.  kupovinom 

nekog  preduzeća,  ima  nabavnu  vrednost  jednaku  fer  vrednosti  tog  sredstva  na  dan 

nabavke. U određenim slučajevima nematerijalno sredstvo se može pribaviti besplatno na 

bazi 

državnog

dodeljivanja

 (prava na korišćenje aerodromske piste, radio i TV stanica i 

sl.). Njegova nabavna vrednost je jednaka fer vrednosti na dan nabavke.

Najveći  problem  utvrđivanja  nabavne  vrednosti  predstavljaju 

interno

generisana 

nematerijalna

sredstva

.  Prema  MRS  38,  u  tu  kategoriju  spadaju  troškovi  istraživanja  i 

razvoja. Prema MRS 38,  nematerijalno sredstvo može nastati samo u

         fazi

          razvoja

 , a ne i 

u fazi istraživanja. 

Troškove

istraživanja

treba

odmah

tretirati

rashodom

perioda,

dok

65 / 124

troškove

razvoja

treba

aktivirati

u

bilansu

stanja

kao

nematerijalna

sredstva

ako

je 

ono

tehnički

izvedeno,

sposobno

da

se

koristi

ili

prodaje

i

ako

se

ti

troškovi

mogu 

na

razumnoj

osnovi

meriti.

  Nabavnu  vrednost  čine  svi  troškovi  koji  se  mogu  direktno 

pripisati ili rasporediti na sredstvo (trošak materijala, plate radnika na razvoju, nadoknade 

da  se  registruje  zakonsko  pravo  na  patent,  opšti  troškovi  kao  što  je  amortizacija  i  sl.). 

Interno  generisani  goodwill  nije  materijalno  sredstvo.  Interno  izgrađeni  zaštitni  znaci, 

memorandum, specifikacije kupaca i slične stavke ne predstavljaju nematerijalnu imovinu 

jer ne zadovoljavaju kriterijum objektivnog merenja njihove vrednosti.

Amortizacija

Amortizacija je proces alokacije nabavne vrednosti stalnog sredstva na rashode, odnosno

troškove.  Stalna  sredstva  su  kapitalizovani  troškovi  koji  čekaju  momenat  da  pređu  u

bilans uspeha kada ih treba sučeliti (matching) sa prihodima u tom obračunskom periodu.

Za  utvrđivanje  troškova  amortizacije,  analitičar  mora  voditi  računa  o  sledećem:  veku

upotrebe,  procenjenoj  rezidualnoj  vrednosti,  nabavnoj  vrednosti  i  primenjenoj  metodi

amortizacije. MRS 16 Nekrentine, postrojenja i oprema daje menadžmentu mogućnost da

izabere između nekoliko metoda amortizacije koje im stoje na raspolaganju:

- metode vremenske amortizacije (linearna, degresivna), i

- funkcionalna metoda amortizacije.

Tabela

9.

Praktična

zastupljenost

računovodstvenih

metoda

amortizacije

29

Metoda

amortizacije

Učešće

u

bilansima

500

velikih 

američkih

preduzeća

Pravolinijski

metod

Degresivna

metoda

Funkcionalna

metoda 

Ostale

metode

82

% 

5

%

2%

1

%

Metode  amortizacije  moraju  odraziti  ekonomsku  suštinu  alokacije  nabavne  vrednosti

određenog

sredstva.

Promena

metoda

amortizacije

smatra

se

promenom

računovodstvene politike i mora se objaviti u napomenama i izvršiti objavljivanje efekata

nove metode kao da je oduvek bila u primeni- retroaktivna primena i efekti na Izveštaj o

promeni  na  kapitalu  (MRS  8),  dok  se  promena  veka  upotrebe  i  rezidualne  vrednosti

smatra promenom računovodstvene procene koju je dovoljno objaviti u okviru napomena.

U  ovom  delu  raspravljaćemo  o  efektima  dva  alternativna  metoda  amortizacije  na  bilans

uspeha,  odnosno  na  iskazani  rezultat  u  obračunskom  periodu.     Rezultate  primene 

pravolinijskog i metoda aritmetičke degresije ilustrovaćemo sledećim primerom.

29

Prema

Pratt,

Jamie,

op.cit.,

str.

388.

66 / 124

Godine

Prihodi

Troškovi

Ostali

amortizacije

troškovi

Rezultat

1

12.000

3.000

5.000

2

12.000

3.000

5.000

3

12.000

3.000

5.000

4

12.000

4.000 

4.000

4.000

4.000 

4.000

Obračun  periodičnih  rezultata  po  godinama

kada  preduzeće  obračunava  troškove

amortizacije primenom d

      egresivnog metoda 

 dat je u sledećem pregledu:

Godine

Prihodi

Troškovi

Ostali

amortizacije

troškovi

Rezultat

1

12.000

5.000

5.000

2

12.000

4.000

5.000

3

12.000

3.000

5.000

4

12.000

2.000
3.000 
4.000 
5.000 
6.000

Komentar rešenja:

Tokom veka trajanja dugoročnih sredstava primena dve metode amortizacije uticala je na

različite  obrasce  ponašanja  ukupno  ostvarenog  dobitka  u  preduzećima  koja  primenjuju 

različite  metode.  U  preduzeću  koje  primenjuje  metodu  pravolinijske  amortizacije,  tokom 

svih  pet  godina  identičan  je  iznos  neto  dobitka  (4.000  din).  Preduzeće  koje  primenjuje 

metodu  aritmetičke  degresije,  u  prvim  godinama  veka  trajanja  odbacilo  je  manji  iznos 

neto  dobitka  (2.000  u  prvoj  godini  i  3.000  u  drugoj  godini)  u  odnosu  na  pravolinijsku 

metodu. U kasnijim godinama veka trajanja ( od 3-5 godine) primena metoda artimetičke 

degresije  je  rezultirala  u  iskazivanju  istog  ili  višeg  iznosa  dobitka  od  preduzeća  koje  je 

primenjivalo pravolinijsku metodu amortizacije.

Poreski  efekti  izbora  između  metoda  amortizacije  različitih  preduzeća

ostvaruju  se  na 

bazi  razlike  između  iskazanog  dobitka.  Naime,  ako  posmatramo  samo  prvu  godinu  u 

veku  trajanja  dugoročnog  sredstva  i  pretpostavimo  da  je  stopa  poreza  na  dobit  12  %, 

preduzeće  koje  primenjuje  metodu  aritmetičke  degresije  iskazaće  manji  iznos  dobitka 

(2.000  din)  i  niži  iznos  poreza  (240  =2.000  x  0.12)  od  preduzeća  koje  primenjuje 

pravolinijski  metod  amortizacije  (dobitak  4.000  din,  a  porez  na  dobit  480  din  =  4.000  x 

0.12).

Promene  u  metodama  amortizacije  determinisane  su  različitim  faktorima.  Preduzeća 

moraju  imati  opravdanje  za  promenu  u  metodama  amortizacije  i  dužna  su  da  efekte 

promena  metode na dobitak iskažu u napomenama uz finansijske izveštaje za 5 godina 

unazad  pre  početka  primene  tog  metoda.  U  poslovnoj  praksi  tržišno  razvijenih  zemalja 

promene  metoda  amortizacije  nisu  retke.  Tako  je  velika  američka

kompanija  IBM

68 / 124

promenila metodu obračuna amortizacije i prešla sa degresivnog na pravolinijski obračun 

amortizacije.  Promena  metoda  amortizacije  dovela  je  do  povećanja  dobitka  ove 

kompanije  za  375  miliona  $.  Premda  je  povećanje  dobitka  uvek  pozitivan  signal  za 

investitore, promena metoda amortizacije u kompaniji IBM nije uticala na povećanje cena 

akcija  kompanije  IBM,  što  znači  da  su  investitori  prepoznali  da  se  promenom  metoda 

amortizacije 

ne

kreiraju

realne

performanse

kompanije.

30     

Naime,  veoma  često 

investitori  promenu  metoda  amortizacije  doživljavaju  kao  negativan  signal,  odnosno  kao 

pokušaj  menadžmenta  da  prikrije  loše  poslovne  rezultate  tzv.  kozmetičkim  bilansnim 

promenama.

Promene  metoda  amortizacije  ponekad  se  čine  sa  namerom  da  se  novom  metodom 

prikažu  objektivniji  podaci  o  vrednosti  imovine  u  bilansu  stanja,  kao  i  troškovima 

amortizacije  u  bilansu  uspeha.  Na  primer,  finansijski  menadžer  kompanije  Inland  Steel, 

koja  primenjuje  metodu  degresije,  komentariše  primenu  linearne  metode  na  sledeći 

način:  “Zašto  da  sebe  dovodimo  u  nepovoljniji  položaj  nego  druge  konkurentske 

kompanije koje primenjuju manje konzervativne metode amortizacije?”

c) Posebnu pažnju finansijski analitičari moraju posvetiti načinu na koji se obuhvata i da li 

se  iskazuje  umanjenje  vrednosti  (obezvređenje)  stalnih  sredstava.  Naime,  ako  tržišna 

cena sredstva padne ispod knjigovodstvene vrednosti i ako je taj pad permanentan, tada 

se  mora  pristupiti  otpisu  vrednosti  sredstva.  Zadatak  analitičara  je  da  utvrdi  da  li  su 

iznosi otpisa pravilno urađeni. Ovo  je ponekad teško samo zahvaljujući informacijama iz 

zvaničnih  izveštaja  jer  su  one  nedovoljne.U  SAD-u  je  primećen  trend  da  kompanije  u 

povoljnim  poslovnim  godinama  vrše  značajne  otpise  (umanjenja)  vrednosti  stalnih 

sredstava. Ova strategija se zove“veliko kupanje“ (big bath).Ovom strategijom priznaju se 

rashodi od obezvređenja imovine mnogo pre nego što je to nužno i opravdano. Ovo rade 

General Motors, Chrysler, Polaroid bilo zbog razloga da ispeglaju dobitak ili zbog razloga 

da prikažu rashode i umanje dobitak.

30

Primer

preuzet

iz

:

Pratt,

Jamie,

op.cit.,

str.

386.

3.

ANALIZA

RAČUNOVODSTVENIH

POLITIKA

PRIZNAVANJA

I

VREDNOVANJA

OBAVEZA,

REZERVISANJA

I

SOPSTVENOG

KAPITALA

KOMPANIJE

Analiza obaveza i rezerv

 i      sanja

Analiza finansijskih izveštaja mora da obuhvati i analizu računovodstvenih politika koje se

odnose na rezervisanja, odnosno dugoročne obaveze po tom osnovu. Rezervisanje ima

najmanje dva značenja:

a)  obaveza neizvesnog roka dospeća ili iznosa i

b)  rezervisanje je postupak priznavanja i vrednovanja rezervisanja kao obaveza u

bilansu stanja.

Rezervisanja (contingent liabilities) su obaveze koje zavise od razvoja nekog po pravilu

nepovoljnog događaja za kompaniju (kvar na robi i njezina popravka, obnavljanje nekog

prirodnog bogatstva i slično). Podmirivanje ove obaveze zahteva odliv resursa preduzeća

koje sadrže ekonomske koristi.

Da bi neka obaveza bila priznata kao rezervisanje mora postojati izvesnost da će neki

događaj nastati u budućnosti i da će po tom osnovu doći do odliva sredstava. Pouzdanom

procenom može se utvrditi iznos buduće obaveze preduzeća, tako da je sastavni deo

posla računovođe da obavi procenjivanje iznosa rezervisanja.

Rezervisanje se može izvršiti za:

-

davanje garancija kupcima robe,

-

davanje jemstva drugom preduzeću za izmirivanje njegovih obaveza,

-

ekološko zagađenje okoline u slučaju kada postoji zakonska obaveza uklanjanja 

zagađenja,

-

rezervisanje za efekte sudskog spora ako je izvesno da će biti izgubljen itd.

U sledećoj tabeli prikazani su najčešći motivi rezervisanja:

70 / 124

Finansijski  analitičari  imaju  sledeće  informacije  na  raspolaganju  kada  je  reč  o

rezervisanjima: napomene, diskusije menadžmenta, pismo akcionarima.

Kada je reč o analizi, koriste se sledeće metode:

- utvrđuje se tačnost izvršenih procenjivanja rezervisanja od strane menadžmenta,

-  analizirati  napomene  utvrđujući  postojeći  rizik  od  nekog  događaja  za  koji  je  izvršeno

rezervisanje,

- utvrditi iznos pristrasnosti u utvrđivanju iznosa rezervisanja i

- voditi računa o strategiji enormno visokih rezervisanja (big bath).

Drugi  problem  vezan  za  računovodstvene  politike  priznavanja  i  vrednovanja  obaveza 

odnosi  se  na  čvrsto  preuzete  obaveze  ili  Firm  commitment.  Ovde  je  reč  o  takvim 

obavezama  koje  će  potencijalno  nastati  ako  kompanija  prekrši  neku  od  restriktivnih 

kaluzula  u  definisanim  ugovorima  sa  poslovnim  partnerima  (ovde  je  najčešće  reč  o 

bankama).

Sledeća  ilustracija  prikazuje  najčešće  motive  za  čvrsto  preuzete  obaveze.  Izdvajaju  se 

obaveze  po  osnovu  prekršenih  restriktivnih  klauzula  i  čvrste  obaveze  nabavke  robe  od 

dobavljača.

Izvori informacija o čvrsto preuzetim obavezama koje nisu prikazane u bilansu stanja su

napomene, izjave korporativnih zvaničnika i druge izjave za štampu. Posebno je bitno 

utvrditi koji je to mogući iznos obaveza pod rizikom i kako taj iznos utiče na evaluaciju 

rizika kompanije kao celine.

Primer

Preduzeće X prodalo je gotovih proizvoda kupcima za 5.000 $ uz garanciju koja traje 2

godine. Menadžment je procenio da će troškovi popravki u garantnom roku iznositi: a) 1%

prodajne vrednosti i b) 5% prodajne vrednosti.

Ostali troškovi iznose 4.700.

71 / 124

72 / 124

Michelin group ima jednostavnije predstavljenu poziciju sopstvenog kapitala u poređenju 

sa  Honda  Motor  Co.

Jedan  od  razloga  je  u  činjenici  što  Michelin  group  prilikom 

sastavljanja  finansijkih izveštaja sledi francuske računovodstvene standarde, dok Honda 

svoje izveštaje sastavlja u skladu sa američkim Opšteprihvaćenim principima (US GAAP) 

koji zahtevaju minuciozniju razradu pozicije sopstvenog kapitala u bilansu stanja. U okviru 

pozicije  obične  akcije,  Honda  prikazuje  informacije  o 

odobrenim

i

stvarno

emitovanim 

akcijama

,  kao  i  informacije  vezane  za 

otkup

sopstvenih

akcija

.  Specifičnost  Hondinog 

segmenta  akcijskog  kapitala  u  bilansu  stanja  je  i  u  činjenici  što  Honda  ima  poziciju 

Rezervi  u  koje  unosi  zakonom  propisan  minimum  ostvarenog  dobitka.  Obe  kompanije 

imaju  poziciju  Neraspoređeni  dobitak  u  koju  se  unosi  deo  dobitka  koji  preostaje  za 

dodatna  ulaganja  u  kompaniju,  odnosno  deo  dobiti  koji  se  ponovo  ulaže  u  poslovanje  i 

proširivanje poslovnih aktivnosti (rast i razvoj).

Zakonska  obaveza  o  stalnosti  osnovnog  kapitala  za  akcionarsko  društvo  i  njegovoj 

minimalnoj  visini  uslovila  je  podelu  računa  sopstvenog  kapitala  na  njegovu  stalnu  i 

promenjivu komponentu.

Stalnu

komponentu

 čini osnovni kapital.

Promenjivu

komponentu

 čine:  emisiona premija- ažio, rezerve i neraspoređena dobit.

Ovi promenjivi delovi se različitim odlukama o raspodeli dobiti mogu menjati.

Stalni

kapital

se

ne

može

menjati

bez

dvotrećinske

većine

glasova

na

Skupštini 

akcionara

. Osim toga Zakon insistira na održavanju, barem, minimalne visine sopstvenog 

kapitala.  To  znači  da,  ako  kapital  padne  ispod  zakonskog  minimuma,  daje  se  rok  od 

jedne  godine  za  usklađivanja  kapitala,  a  posle  toga,  ako  se  usklađivanje  ne  obavi, 

proglašava  se likvidacija društva. Iz prethodne podele možemo uočiti da ostvareni dobici 

i  gubici  ne  menjaju  stalni  kapital  već  čine  promenjivu  komponentu  kapitala.  Kao  što  je 

rečeno,  promenjivi  deo  kapitala  zavisi  od  poslovanja  društva  i  odluka  o  tome  kako  se 

raspoređuje dobit.  Menadžment kompanije donosi odluku o raspodeli dobitka i upućuje je 

na verifikaciju godišnjoj skupštini akcionara zajedno sa godišnjim finansijskim izveštajima.

Raspodela

ostvarenog

periodičnog

rezultata

(dobitka)

sadrži

32

:

- pokriće gubitka iz prethodnih godina,

- deo dobitka za akcionare (dividende),

- deo dobitka koji se unosi u rezerve i

- iznos neraspoređenog dobitka.

32

Zakon

o

privrednim

društvima,