Prvi automobil stigao je u Srbiju u Beograd 3.aprila 1903.godine, čime se ukazala potreba za
upravljanjem  motornim  vozilom.  Obuke  u  veštini  šoferiranja  prihvatio  se  Sreten  Kostić  iz
Beograda.  Nakon  lično  uspešno  završene  obuke,  uspešno  se  bavio  vožnjom  automobila,  a
osnovao je i prvo šofersko udruženje, čiji je bio predsednik. Takođe je bio lični vozač kralja
Petra  Prvog  Karađorđevića.  Prema  istorijskim  podacima  Sreten  Kostić  je  bio  prvi
profesionalni  vozač  u  Srbiji,  a  za  prvog  vozača  amatera  u  Srbiji  smatra  se  Mladen
Ljubinković  trgovac  iz  Beograda.  Kasnijim  uvozom  automobila  od  strane  raznih  firmi  i
vojske  osnivaju  se  radionice  za  održavanje  automobila,  taksi  službi,  masovni  javni  prevoz
ljudi i prva šoferska autoškola. Prva šoferska autoškola osnovana je 1910.godine u Beogradu
u  ulici  Požorišnoj  br.23  od  strane  Andre  S.  Ristića.  Tadašnji  šoferski  ispit  polagao  se  pred
komisijom Ministarstva poljoprivrede, koja je imala tri člana. Inače gospodin Andra Ristić je
bio prvi srpski vozač koji je položio u inostrastvu vozački ispit i prvi je imalac strane vozačke
dozvole.  Šoferska  škola  gospodina  Aleksandra  Đojića  osnovana  je  1922.godine,  a  obuka  je
trajala 2 – 4 meseca. Vreme trajanje obuke zavisilo je od intelektualnih sposobnosti kandidata.
Kandidati  za  vozače  su  u  ovoj  školi  dobijali  su  osnovna  znanja  i  spremu  za  upravljanje
automobilom, a programom obuke znatna pažnja se poklaljala i moralnoj nastavi i disciplini.
Rad škole bio je pod kontrolom inspektorata Ministarstva trgovine i industrije kao i zanatske
komore odnosno njenog odeljenja za unapređivanje zanatsva.[1]

Sve  ovo  ukazuje  na  potrebu  stručnog  osposobljavanja  za  upravljanje  motornim  vozilom  od
njegove  prve  pojave  do  danas  u  cilju  bezbednog  i  sigurnog  rukovanja  motornim  vozilom.
Potreba  za  stručno  osposobljenim  vozačima  stalno  se  povećavala  zbog  potrebe  rasta
industrije, javnog prevoza, sve većeg broja automobila itd. Sve veći broj automobila imao je
za  posledicu  i  veći  broj  saobraćajnih  nezgoda,  koje  su  ponekad  zaustavljale  društvenu
aktivnost. Da bi se smanjio broj saobraćajnih nezgoda država je donela odgovarajuće zakone
o bezbednosti u saobraćaju.

Na bezbednost saobraćaja utiču četri osnovna faktora bezbednosti a to su:



čovek,



vozilo,



put i



okruženje (okolina).[1]

2.1 Čovek kao faktor bezbednosti saobraćaja

Čovek  kao  vozač  u  saobraćaju  svojim  čulima  prima  informacije  vezane  za  prilike  na  putu,
uzevši  u  obzir  vozilo  i  saobraćajne  propise,  određuje  način  kretanja  vozila.  Analizirajući
razloge zbog kojih čovek, kao učesnik u saobraćaju, može biti uzročnik saobraćajne nezgode,
možemo zaključiti da na neke od njih ne možemo uticati jer ne zavise od volje čoveka (već su
urođeni, dakle, prirodni, kao što su pol, uzrast, iskustvo...). Drugi faktori direktno zavise od
čoveka  (konzumiranje  alkohola,  droge  i  drugih  opojnih  sredstava,  zamora  usled  dugotrajne
vožnje  i  slično)  i  na  njih  možemo  uticati  u  većoj  meri.  Od  svih  činjenica  koji  utiču  na
bezbednost saobraćaja, uticaj faktora „vozač“ je najvažniji. Postoje velike razlike u ponašanju
čoveka  u  različitim  situacijama.  Te  razlike  u  ponašanju  zavise  od  stepena  obrazovanja,  od
zdravstvenog  stanja,  starosti,  temperamenta,  morala,  osećanja,  inteligencije…  U  saobraćaju,

zbog svojih  karakteristika i  značaja na opštem  i  individualnom  planu i  zahteva savremenog
života, u odnosu na sve druge oblasti društvenog života, učestvuje gotovo celokupna ljudska
populacija.  Posledica  ove  specifičnosti  jeste  veoma  heterogena  struktura  učesnika  u
saobraćaju  (prema  polu,  starosti,  kategoriji  učešća,  psihofizičkim  karakteristikama  i
sposobnostima).  Pri  razmatranju  ponašanja  čoveka  (vozača)  u  drumskom  saobraćaju,  treba
poći  od toga da je vozač deo  sistema koji na osnovu dobijenih  informacija donosi odluke i
reguliše način kretanja vozila (slika 1 predočava osnovne funkcije i procesi koji bitno utiču na
ponašanje vozača u saobraćaju).

Ljudski faktor je jedan od značajnijih činilaca, kako bezbednosti, tako i drumskog saobraćaja
u celini. Čovek je važan faktor svih društvenih pojava i one se mogu objasniti ako se ne uzmu
u  obzir  sva  njegova  svojstva.  Ličnost  je  determinisana  raznim  uticajima  koji  uslovljavaju
njeno  ponašanje.  Proučavanje  ponašanja  u  saobraćaju  podrazumevaju  utvrđivanje
fenomenoloških  karakteristika  strukture  ličnosti,  psihološke  organizacije  i  kapaciteta
sposobnosti,  osobina  ličnosti,  kao  i  spoljašnjih  okolnosti  koje  mogu  da  utiču  na  čovekovo
ponašanje  u  saobraćaju.  Čovek  je  najznačajniji  ali  i  najkompleksniji  faktor  bezbednosti
saobraćaja.  On  pasivno  ne  podleže  uticaju  okoline  nego  je  njegovo  reagovanje  na  okolinu
uslovljeno  strukturom  ličnosti  koja  se  odlikuje  individualnim  svojstvima,  psihičkim,
moralnim, kulturnim, socijalnim i drugim osobinama. Objasniti ponašanje ljudi u saobraćaju,
mere uticaja na to ponašanje i otpornost čoveka prema ovim merama je složen proces. Čovek
je  složeno  integrisan  mozaik  nasleđa,  urođenih  osobina,  antropološke  strukture,  fizičkih
karakteristika, umnih potencijala, ali i plod društvenih uslova u kojima se formirao. Zbog ove
složenosti, unutrašnje fizičke i psihičke faktore kod čoveka je teško kvantifikovati. Isto tako je
teško  odrediti  da  li  se  karakteristike  i  ponašanje  čoveka  ispoljavaju  identično  u  saobraćaju,
kao i u drugim oblastima društvenog života. Doduše, da bi se našao odgovor na ovo pitanje
potrebno  je  obuhvatiti  ličnost  čoveka  i  utvrditi  uticaj  na  ponašanje  u  saobraćaju,  a  posebno
uticaj: strukture ličnosti, dinamike ličnosti, starosti,  pola, socijalno  – demografskih osobina,
umora,  nedovoljnog  znanja,  ishrane,  bolesti  i  ostalih  stanja  i  svojstava  (alkohol,  pušenje,
iskustva, lekova). [1]

Zajedno  sa  racionalnom  organizacijom  sistema  putne  mreže  i  konstrukcijom  savremenih
vozila u tehničkom pogledu vozač, njegova psihofizička situacija, obuka u saobraćaju, kao i
opšta  i  saobraćajno  –  tehnička  kultura,  predstavljaju  najznačajniji  činioci  bezbednosti
saobraćaja. Nisu tako retka mišljenja da je nepravilno vaspitanje korisnika puteva odgovorno
za većinu, ako ne i za sve saobraćajne nezgode na putevima.

slika 1. Faktori koji utiču na bezbednost saobraćaja

saobraćaja. Psihofizička barijera je glavni regulator njihove uzajamne dinamičke ravnoteže i
regulator  ponašanja.  Kod  previsokih  zahteva  saobraćaja  i  neumesnih  zahteva  učesnika,
nastaju  poremećaji  u  integritetu  i  ponašanju  koji  mogu  biti  asocijalnog  i  psihopatološkog
karaktera. Kod manje tolerantnih ljudi dolazi do frustracije koji karakterišu napetost i teskoba
na  subjektivnom  planu,  izmenjen  rad  više  organa  na  fiziološkom  planu,  poremećaji  u
organizaciji  na  planu  ponašanja  i  poremećeni  socijalni  kontakti  i  napetost  u  odnosima  sa
okolinom  na  socijalnom  planu.  U  odnosima  čovek  –  čovek,  čovek  –  priroda,  tehnika  je
svojevrsno  sredstvo  komunikacije.  Mogućnosti  nauke  za  usklađivanje  tehnike  sa  ljudskom
prirodom nisu još iscrpljene. Budući da je stvorio materijalne uslove života, čovek je u stanju
da stvori i sebe, tj. da se u većoj meri prilagodi tim uslovima. Tome mnogo mogu doprineti
savremene  upravljačke  metode  i  sredstva.  Saobraćaj  je  pogodan  medij  za  unapređenje  u
pravcu optimalnog upravljanja.[1]

2.1.2. Aktivna i pasivna bezbednost vozača

Aktivna bezbednost vozača podrazumeva njegovu psihofizičku sposobnost, dobro poznavanje
pravila i tehnike vožnje i dovoljno iskustvo, što sve zajedno omogućava široke mogućnosti
predviđanja i izbegavanja kritičnih situacija i postupak za izbegavanje nezgoda.

Pod pasivnom bezbednošću saobraćaja podrazumevaju se uređaji, osobine i oprema osnovnih
faktora koja ublažava posledice pri nastanku saobraćajne nezgode.

2.1.3. Zdravstvena selekcija

Nekada se upravljanje motornim vozilom smatralo lakim poslom. Sada, kada je druge poslove
sve  lakše  obavljati,  upravljanje  motornim  vozilom  postaje  sve  teže i  pored  velikih  rezultata
postignutih na prilagođavanju vozila i puta vozaču. Vremenom se uvidelo da ima vozača koji
po  svojim  psihofizičkim  sposobnostima  zbog  svog  psihičkog  stanja,  karakternih  osobina  ili
raznih bolesti, oštećenja i povreda, nisu u situaciji da ispune zahteve koje saobraćaj pred njih
postavlja, te je tako društvu nametnuta potreba da se od njih obezbedi. U vremenu kada je bilo
manje motornih vozila i malo ljudi koji su se bavili vožnjom, zdravstvenoj selekciji nije bilo
potrebno  posvećivati  posebnu  pažnju.  Ali,  u  današnjem  vremenu,  kada  se  proizvode  jaka  i
brza  motorna  vozila  i  kada  ona  postaju  dostupna  velikom  broju  građana,  bez  obzira  na
saobraćajno  vaspitanje  i  obrazovanje,  zdravstvene  i  druge  neophodne  uslove,  potreban  je
sasvim drugačiji pristup zdravstvenoj selekciji kao meri društvene intervencije.

Za potrebe zdravstvenih pregleda vozača angažuju se kod nas čitavi timovi lekara specijalista,
pored lekara opšte prakse, tu se redovno nalaze oftalmolozi, neuropsihijatri i psiholozi, koji
svaki iz svog delokruga vrši pregled kandidata za vozače motornih vozila, dakle, pre nego što
izađe  na  polaganje  vozačkog  ispita,  a  samo  u  izuzetnim  slučajevima  i  nakon  položenog
vozačkog  ispita,  posle  određenog  roka  i  u  slučaju  uočenih  nedostataka  zdravstvene  prirode,
pri  čemu  se  u  izdatom  lekarskom  uverenju  konstatuju  određeni  nedostaci  i  ograničenja
kandidata.  Ali,  ukoliko  se  prilikom  zdravstvenog  pregleda  ne  uoče  nikakvi  nedostaci
zdravstvene  prirode,  u  tom  slučaju  ponovni  pregled  se  vrši  tek  u  poodmaklom  starosnom
dobu. Ovakvoj  našoj  praksi  može se sasvim opravdano ozbiljno zameriti iz razloga što  kod
nas uglavnom se pristupa polaganju vozačkog ispita od 18 – 30 godina života, a u tom slučaju
radi se o najzdravijoj populaciji. Međutim, ovakvoj našoj praksi može se ozbiljno zameriti i iz
razloga  što  se  zdravstveno  stanje  menja,  posebno  usled  raznih  bolesti  koje  mogu  nastati,