2
Анестезија представља стање без свести, индуковано контролисаним и реверзибилним
медикаментозним деловањем на централни нервни систем (ЦНС), при чему пацијент не осећа бол
нити се сећа болног стимулуса.
Термин анестезија долази од грчког израза
anaisthesia
, што значи "
неосетљивост
" и
користи се при опису губитка осећаја у једном делу тела или у целом телу. Анестезија се постиже
апликацијом лекова који изазивају депресију активности нервног ткива на локалном или
регионалном нивоу или пак депресију ЦНС-а. Многи термини су коришћени како би се описао
ефекат анестетика, као што су:
-
Аналгезија - смањење или одсутност осећаја бола;
-
Транквилизација - стање промењеног понашања, када је анксиозност отклоњена, а
пацијент миран и свестан свог окружења. У овом стању животиња може бити
индиферентна на благи осећај бола;
-
Седација - стање депресије централног нервног система коју прати поспаност.
Пацијент није свестан окружења;
-
Наркоза - стање дубоког сна, настало апликацијом лекова. Наркоза може али и не мора
бити праћена аналгезијом;
-
Хипноза - стање вештачки изазваног сна или стања налик сну који произилази из
умерене депресије ЦНС-а, из којег пацијент може лако да се пробуди;
-
Локална анестезија (аналгезија) - губитак осећаја у ограниченом делу тела;
-
Регионална анестезија (аналгезија) - подразумева неосетљивост већег, ограниченог
региона;
-
Општа (тотална) анестезија – лековима проузроковано несвесно стање чије су
карактеристике контролисана, реверзибилна депресија ЦНС-а и аналгезија. У таквом
стању пацијент не може да се пробуди а чулне, моторне и аутономне функције су
ослабљене;
-
Хируршка анестезија - представља стање фармаколошки индуковане неосетљивости
које омогућава безбедно извођење хируршке интервенције како за самог хирурга тако и
за животињу. Осим губитка свести (опште анестезије), такође је потребно постигнути и
адекватну аналгезију у циљу сузбијања нежељених реакција на штетне стимулусе, нпр.
хипертензије, тахипнеје. Мишићна релаксација је потребна како би се спречили
рефлексни покрети као одговори на штетне (али не увек и болне) стимулусе али и како
4
1. ТИПОВИ АНЕСТЕЗИЈЕ
Због различите примене анестезије, различитих потреба и разлике између самих
животињских врста користи се велики број медикамената, а анестезија се најчешће класификује на
основу начина администрације самог анестетика:
1. Инхалациона анестезија;
2. Инјекциона анестезија;
3. Орална или ректална примена - су много спорији начини апликације и ретко се користе,
како течни анестетици тако и супозиторије;
4. Локална анестезија;
5. Електронаркоза - примена електричних импулса кроз централни нервни систем који
индукују дубоку наркозу;
6. Транскутана нервна стимулација - локална анестезија индукована електричним
импулсима ниског интензитета и високе фрекфенције, преко електрода низ кожу;
7. Хипноза - стање депресије свести које није индуковано медикаментима;
8. Акупунктура - стара кинеска техника која користи дуге танке игле за постизање
аналгезије;
9. Хипотермија - смањење температуре, само или у комбинацији са другим средствима,
примарно се користи на локалном нивоу за брзо смањење бола; а може бити и опште
смањење телесне температуре код новорођенчади или при кардиоваскуларним
операцијама.
Инхалациона анестезија
се заснива на уношењу општих анестетика преко система органа
за дисање и омогућава брз увод и брзу промену дубине анестезије, као и брз опоравак од
анестезије након завршеног хируршког захвата. За примену инхалационих анестетика неопходна
је опрема тј. апарат за инхалациону анестезију, чији су основни задаци снадбевање са кисеоником,
достава тачно одређене количине анестетика, одстрањивање угљен диоксида, одржавање и
5
контрола вентилације пацијента. Инхалациони анестетици су фармаколошки активне супсанце
које проузрокују губитак свести, мускуларну релаксацију, аналгезију. Осим што доспевају до
ЦНС-а, инхалацијски анестетици се дистрибуирају и по другим ткивима и органима. Уопштено
говорећи, инхалациони анестетици доводе до депресије ЦНС-а и миорелаксације, док дејство на
кардиоваскуларни и респираторни систем зависи од дозе. Депресивни ефекти ових анестетика се
могу прецизно контролисати захваљујући брзој промени дубине анестезије. Заједничка особина
свих инхалационих анестетика је брза индукција хируршке анестезије и могућност брзе промене
дубине анестезије. С обзиром на своје физичке особине, инхалациони анестетици се могу
поделити на лако испарљиве течности на бази етра (етар, метоксифлуран, енфлуран, изофлуран,
десфлуран, севофлуран, халотан) и гасове (азотни оксидул који се у ветеринарској медицини
ретко користи).
Под
инјекционом анестезијом
подразумевају се појединачни анестетици или комбинације
више анестетских лекова, који се употребљавају интравенски, што убрзава увод у анестезију, или
се дају интрамускуларно ако није могућа венска апликација. Група општих инјекционих
анестетика најчешће се користе као средства за увод у анестезију да би се избегле нежељене
реакције које могу да се јаве при употреби инхалационе анестезије. Ако је потребно, инјекциони
агенси могу потпуно да се користе за извођење одређених краткотрајних хируршких процедура и у
том случају апликују се анестетици са кратким дејством и минималном акумулацијском
способношћу да би се избегао продужен опоравак. Инјекциони агенси имају важну улогу и у
допуни инхалационе анестезије у случају изненадног буђења од инхалационе анестезије. Ови
агенси обично не захтевају посебну опрему за администрацију, за разлику од инхалационих
анестетика, али једном аплицирани анестетик не може лако да се уклони из тела. Правилна
контрола апликовања лекова може да се постигне уз помоћ инфузијске пумпе, са којом се одржава
константни серумски ниво лека у дужем периоду. У данашњој ветеринарској пракси користе се
анестетици од различитих анестетских група:
1. Барбитурати (дуго делујући – фенобарбитон, натријумбарбитон; средње делујући –
амобарбитон; кратко делујући – пентобарбитон; ултра кратко делујући - тиопентон,
тиамилал, метохекситал);
2.
Дисоцијативни
а генси
-ц
иклохексамини
(кетамин, тилетамин, фенциклидин,
золетил);
3. Деривати
и мидазола (
томидат)
;
