Državni univerzitet u Novom Pazaru
Departman za psihologiju
Osnovi psihopatologije
Seminarski rad -Anksiozni poremećaji
Mentor-
Studenti-
Prof.dr. Miodrag Stanković
Milojević Bojana
Anisa Bećović
Dalila Aljušević
Ivana Pejčić
Mirjana Radenković
Novi Pazar,januar 2013. god.
1
ANKSIOZNI POREMEĆAJI
Reč "anksiozan" vodi poreklo od latinskog "anxious". Kod nas je preuzeta iz
engleskog jezika, a doslovni prevod sa engleskog znači: biti zabrinut, biti uznemiren, uplašen.
Anksioznost je po definiciji koju daje Dejvid Barlov 2002.godine,’’raspolozenje koje
karakterise orijentisanost ka budućnosti i pokušaj pripreme da se individua izbori sa
negativnim manifestacijma predstojecih događaja. Ovo ukazuje na razliku izmedju straha koji
je karakteristican za aktuelna zbivanja u neposrednoj buducnosti, u odnosu na anksioznost
koja ima iskljucivo predvidjajuci, odnosno ‘‘anticipacijski’’ karakter. Anksioznost se smatra
normalnom reakcijom na stres. Ona moze da pomogne osobi da prevazidje teske situacije,
odnosno da se bez defetizma i sa punim psihofizickim potencijalom suoci sa zivotnim
problemima. Ali, kada anksioznost naraste preko ‘‘potrebne i dovoljne mere’’, ona pocinje da
ometa normalno svakodnevno funkcionisanje I tada se moze govoriti o postojanju anksioznog
poremecaja.
Anksioznost se klinicki ispituje i procenjuje razlicitim upitnicima ( Beck ) I skalama
(Hamilton), a u svakodnevnom radu lekara procenjuje se na osnovu brze anamneze I
inspekcije: osoba sa anksioznim poremecajem iskazuju napetost, neraspolozenje, navode los
san, strahove, telesne smetnje; istovremeno mogu da primate I podrhtavanje ruku (tremor),
pojacano znojenje (hiperhidroza), uznemireno cupkanje nogom ili lomljenje prstiju
(hipemobilnost), zmirkanje, ‘‘suvo umivanje’’odnosno trljanje rukom preko lica I druge
nesvesne radnje koje se mogu svrstati u tikove.
ŠTA SU TO ANKSIOZNI POREMEĆAJI
Osobe sa anksioznim poremećajima doživljavaju prekomernu zabrinutost i napetost
koja dovodi do toga da oni ili izbegavaju situacije koje mogu dovesti do pojave simptoma, ili
razvijaju prinudne rituale koji smanjuju anksioznost. Svako od nas oseća zabrinutost u
pojedinim situacijama, ali osobe sa anksioznim poremećajima imaju preterana i nerealna
osećanja koja utiču na njihove živote, odnose sa ljudima, postignuća u školi ili na poslu,
društvene aktivnosti i rekreaciju.
2
Simptomi anksioznih poremećaja:
intenzivna i dugotrajna osećanja straha i nelagodnosti koja se pojavljuju nevezano za
neku stvarnu pretnju ili opasnost
osećanja straha i nelagodnosti koja utiču na normalno svakodnevno funkcionisanje
KOLIKO SU ČESTI ANKSIOZNI POREMEĆAJI?
Podaci iz jedne zapadne zemlje sa 25 miliona stanovnika govore da kombinovani
anksiozni poremećaji zahvataju 12% građana: 9% muškaraca i 16% žena tokom jedne godine.
Kao grupa, anksiozni poremećaji su najčešći od svih mentalnih poremaćaja.
UZROCI ANKSIOZNIH POREMEĆAJA
Po svemu sudeći, nastanak anksioznih poremaćaja je rezultat kompleksne interakcije
genetskih, bioloških, razvojnih i drugih faktora kao što su npr. socioekonomski faktori i stres
na radnom mestu. Predloženo je mnoštvo različitih teorija koje objašnjavaju kako navedeni
faktori doprinose razvoju ovog poremaćaja. Prva teorija je iskustvena: ljudi mogu naučiti svoj
strah nakon početnog neprijatnog iskustva kao što je ponižavajuća situacija, fizičko ili
seksualno zlostavljanje, ili samo prisustvovanje nekom nasilnom činu. Slična iskustva koja
slede služe da dodatno pojačaju strah.
Po drugoj teoriji, koja se odnosi na kogniciju ili mišljenje, ljudi veruju ili predviđaju
da će ishod određene situacije biti po njih ponižavajući ili štetan. Ovo se može dogoditi, na
primer, ako su roditelji preterano zaštitnički nastrojeni i ako neprestano upozoravaju na
potencijalne probleme.
Treća teorija se usredsređuje na biološke osnove. Istraživanja sugerišu da amigdala,
struktura koja se nalazi duboko unutar mozga, služi kao komunikacijska centrala koja
signalizira prisustvo pretnje i okida odgovor u vidu straha ili zabrinutosti. Amigdala, takođe,
4
skladišti emocionalna sećanja i može igrati ulogu u nastanku anksioznih poremaćaja. Deca
osoba sa anksioznim poremćajima su pod znatno većim rizikom da razviju isti poremećaj
nego opšta populacija, što može ukazati na genetski faktor, roditeljske uticaje ili i jedno i
drugo.
UTICAJ I POSLEDICE ANKSIOZNIH POREMEĆAJA
Kako anksiozni poremećaji utiču na ljude?
Simptomi anksioznih poremećaja često se razvijaju tokom ranog odraslog perioda.
Uprkos tome što većina ljudi ima blage smetnje ili ih nema uopšte, anksiozni poremećaji
mogu ozbiljno ograničiti obrazovanje, posao, zabavu i društvene aktivnosti jedne osobe jer
on/ona izbegava situacije koje mogu dovesti do pojave simptoma.
Osobe koje su ozbiljno ugrožene anksioznim poremećajima češće imaju i neki drugi
tip poremećaja: depresiju, distimiju, zloupotrebljavaju alkohol ili psihoaktivne supstance ili
imaju poremećaj ličnosti.
STIGMA POVEZANA SA ANKSIOZNIM POREMEĆAJIMA
Upravo zato što su anksiozni poremećaji bliski onome što većina ljudi doživljava kao
normalnu zabrinutost, oni koji od njih boluju mogu strahovati da će drugi ljudi okarakterisati
njihovu prekomernu brigu i strah kao puku slabost. Kao posledica, oni mogu da ignorišu
ozbiljnost sopstvenog stanja i nastojati da ga reše sami. Često izbegavaju da potraže pomoć i
pate u tišini.
5
baš ove ili one prisilne radnje. Ispravno lečenje dovest će do relativno brzog oporavka na taj
način što će oboleli prestati osećati velik strah, teskobu ili zabrinutost, pa će posledično
odustati od prisilnih radnji kojima se ranije "lečio".
Dijagnostička obeležja
Opsesije
su perzistente ideje, misli, podsticaji, predodžbe koje se doživljavaju kao nametljive i
neprimerene i izazivaju anksioznost i nelagodu. Inatruzivnost i neadekvatnost opsesija opisani su kao
„ ego distonični“. To odgovara bolesnikovom osećaju da mu je sadržaj opsesija stran, da nema kontrolu
nad njima i da to nisu misli koje bi trebao imati. Ipak osoba je sposobna prepoznati opsesije kao svoje
misli, tj. da nisu nametnute spolja.
Najcešće opsesije
su
ponavljajuće misli o zarazi
( npr. mogućnost zaraze rukovanjem
sa drugom osobom ),
ponavljajuće sumnje
( npr. da li su vrata ostala otključana ),
potreba za
odrđjenim rasporedom stvari
( npr. intenzivna nelagodnost ako su stvari u neredu ili su
asimetrično rasporođene ),
agresivni i zastrašujući podsticaji
( npr. da se udari nečije dete ili
izvikivanje prostora u crkvi),
seksualne maštarije
(npr. povratna pornografska maštanja ).
Osoba sa opsesijama obično pokušava ignorisati ili potisnuti takve misli,
neutralizujući ih drugim mislima ili radnjama ( tj. kompulzijama ) .
Kompulzije
su ponavljane radnje, tj. ponašanje ( npr. pranje ruku, pospremanje,
proveravanje ) ili pak mentalni čin ( tiho ponavljanje reči, moljenje, brojenje ) sa ciljem
sprečavanja ili smanjenja anksioznosti ili nelagodnosti, a ne da bi se ostvarila ugodnost ili
gratifikacija.
U situacijama kad osoba prepoznaje opsesije i kompulzije kao nerealne, može im se
pokušati odupreti. Odupiranjem kompulziji, pojačava se osećaj anksioznosti i napetosti, koji
se smanjuje prepuštanjem kompulziji. Tokom poremećaja, nakon bezuspešnih pokušaja
odupiranja opsesijama i kompulzijama, osoba im se može prepustiti, više ne osećati potrebu
za odupiranjem i može uključiti kompulzije u svoju svakodnevnicu.
Odrednica
Sa slabim uvidom
. Ova se odrednica može primeniti ako većinu vremena tokom
sadašnje epizode osoba ne prepoznaje opsesije ili kompulzije kao suvišne ili beskorisne.
7
