ANKSIOZNI POREMEĆAJI

Raniji naziv za ove poremećaje je bio

neuroze.

Uvodjenjem izraza

poremećaji

psihijatrijsku dijagnostiku postepeno su napušteni mnogi tradicionalni izrazi u
psihijatriji. U ICD 10 (1992) ova dijagnostička kategorija se naziva

neurotski,

stresogeni i telesno manifestni poremećaji.



Neuroze su oboljenja čija je osnovna karakteristika postojanje patološkog straha, koji
može biti jasno ispoljen ili skriven



Načini ispoljavanja patološkog straha i psihološke odbrane zavise od individualnih
karakteristika ličnosti obolelog



U osnovi neuroza uvek leži posebna struktura ili poremećaj ličnosti koji je stalni izvor
nastanka specifičnih simptoma



Obzirom da na ovom nivou znanja nije potvrdjeno postojanje patognomonične
biološke osnove, smatra se da je reč o funkcionalnim poremećajima



Neurotične osobe nikad ne gube odnos prema realnosti

Epidemiologija

Najrasprostranjeniji psihički poremećaji , grube porcene ukazuju da otprilike

jedna trećina opšte populacije ispoljava neki oblik neurotskih smetnji, različitog
intenziteta.

Etiologija
Teorije :



Psihoanalitičke



Socijalno-psihološke



Egzistencijalističke



Bihejvioralno-kognitivne



Teorije o porodičnim i bračno-partnerskim odnosima



Biološke



Teorije o jatrogenizaciji

Psihoanalitičke teorije

Prva teorije o neurozama je učenje o disocijaciji

Pjera Žanea.

On je smatrao da

svaka osoba nasledjem donosi na svet određenu količinu psihičke energije čija je uloga u
održavanju integriteta komponenti psihičkog funkcionisanja , koje je pod kontrolom
svesnih funkcija Ega. Neurotične osobe bi, prema Žaneu, imale genetski nedostatak
psihičke energije, te bi, u situacijama stresa, previše trošile energiju, te ona više ne bi
uspela da održi kontrolu nad psihičkim funkcionisanjem i javili bi se neurotski simptomi.

Po Žaneu, najznačajniji poremećaj Ega je fenomen disocijacije i ispoljava se

gubitkom svesnosti ili svesnog uvida i volje u kontroli glavnih psihičkih sistema:
senzorno motornog, emocionalnog i funkcije pamćenja i sećanja

, što su osnovni

poremećaji kod mnogih neurotskih stanja.

Klasična psihoanalitička teorija neuroza Sigmunda Frojda

Frojd je neuroze smatrao psihičkim funkcionalnim poemećajima, koje nastaju

zboog neuspelog prilagodjavanja i rešavanja životnih problema.

Neuroza nastaje usled interakcije nesvesnih psiholoških mehanizama, razvojnih

faktora i intrapsihičkih konflikata koji stvaraju strah i strepnju , na jednoj strani, i Ega i
njegovih odbrana od tako nastalog straha na drugoj strani.

1. Neuroza kao posledica konflikta – teorija o konverziji

Pod   uticajem   francuskih   učenja   o   histeriji,   Frojd   i   Brojer   iznose   tezu   da
disocijativni fenomeni nastaju jer Ego potiskuje neprijatna osećanja iz svesti, ili
drugim rečima, neurotski simptomi nastaju ne zbog pasivne slabosti Ega, već zato
što je Ego dovoljno jak da ih aktivno odstrani iz svesti i potisne. Znači, ovo
odredjenje   neuroza   je   povezano   sa   potiskivanjem   i   postojanjem   nesvesnih,
intrapsihičkih   konflikata.   Nastali   neurotski   simptomi   su   posledica   psihičkog
konflikta   i   svaki   od   njih   je   ekstrenalizacija   disociranih   nesvesnih   psihičkih
elemenata.   Kod   histeričnih   pacijenata,   energija   se   preobraća   kroz   senzorno-
motorna pražnjenja u somatske simptome, koji simbolički odražavaju konflikt.

2. Neuroza straha i teorija o strahu kao preobraćenom libidu

Kod neurastenije   strah nije proizvod potisnutih osećanja i ideja, nema psihičko
poreklo, zato ga je Frojd objasnio teorijom o preobraćanju libida u strah. Svi
oboleli   od   neuroze   straha   imaju   zajedničku   karakteristiku-   nenormalnost
seksualnog života, zbog čega se kod njih libido direktno preobraća u strah, kao
telesni simptom, bez prethodne psihološke obrade. Do nastanka napetosti dolazi
kada   se   seksualni   odnos   ne   završava   normalnim   putem,   već   se   prekida.     U
kasnijem radu, Frojd dodaje da osujećivanje libidalnog pražnjenja nije posledica
spoljašnjih okolnosti, već potiskivanja neprihvatljivih libidalnih zahteva. Na ovaj
način Frojd je objašnjavao strah na rodjenju, strah u ranom detinjstvu i dečijim
neurozama i strah kod traumatskih stanja i traumatske neuroze.



Aktuelne neuroze

(neuroze straha, neurastenija, hipohondrija, traumatska neuroza)

nastaju zbog spoljašnjih, seksualnih uzroka, biološke su prirode (pa ih zato treba
objašnjavati neurohemijskim, a ne psihološkim teorijama) a strah i karakteristični
simptomi imaju telesno, a ne psihičko poreklo i direktna su ekspresija toksičnog
dejstva seksualnih uzroka ili poremećaja libida. U slučaju da strah traje predugo
aktuelne neuroze se preobraćaju u psihoneuroze.



Psihoneuroze

(pojam koji je Frojd preuzeo od Bernhajma) – prvobitno je opisao

histeriju,  fobije  i  ok  neurozu  nazivajući  ih  transfernim  neurozama.  Kasnije je
uveden   pojam   narcističke   psihoneuroze   u   koje   svrstava   sve   do   tada   opisane
psihotične   poremećaje.   Psihoneuroze   nastaju   kao   posledica   nerešenih
intrapsihičkih konflikata iz perioda detinjstva, posebno Edipovog kompleksa. U
svim slučajevima, konfllikt je izmedju Ega i seksualnosti.

Druga ili signalna teorija straha

Po ovoj teoriji strah nastaje kao odgovor Ega

na nesvesne impulse koji potiču od Ida.

Strah

ovde predstavlja osećanje koje

signal buduće opasnosti

i pokreće mehanizme odbrane u cilju kontrole i

zadržavanja u nesvesnom impulsa koji prete da se pojave i oslobode. Strah je tako

više uzrok nego posledica potiskivanja

Teorija o strahu od razdvajanja

baziran je na nedostatku nekog ko se voli i za

kim se čezne. Posledično je reagovanje deteta na doživljaj gubitka investiranog
objekta, majke , u čijem odsustvu ono biva izloženo riziku traumatskog psihičkog
iskustva. Strah predstavlja signal i ima za cilj da osigura dete od suviše dugog
odvajanja od majke i tako razreši traumatsko iskustvo odvajanja. Dete zapravo
reprodukuje traumatsko iskustvo doživljeno na rodjenju, koje predstavlja prototip
za sve oblike straha u kasnijem životu.

spoljašnjim svetom. Ego je taj koji razvija ulogu očuvanja realnosti, funkcionišući po
njenim principima. Ego predstavlja podršku organizmu i njegove su funkcije sintetičke,
jer miri primitivne zahteve Ida i moralne zabrane Superega.

Superego

je specijalizovani deo Ega. Njegov najbliži ekvivalent u opštem smislu je

svesnost, ali njegova cenzura može biti i nesvesna. Po Frojdu, Superego se formira kada
se razreši Edipov kompleks, što je i trenutak kada se javlja osnovna razlika izmedju
polova. U kasnijim fazama razvoja, Superego se dogradjuje.

Dečija seksualnost i regresija

Svojim kliničkim radom Frojd je potvrdio da su dečiji seksualni impulsi aktivno

prisutni u nesvesnom i vrše snažan uticaj na razvoj neuroza u odraslom dobu. Takodje je
dokazao da su nesvesne seksualne želje odraslog, ispoljene kroz neurotski poremećaj,
direktno povezane sa razvojem tokom prvih pet godina života.

Koncepcija o libidu

Po Frojdu, libido je biološka datost i predstavlja energiju seksualnog nagona,

pokretačku snagu ličnosti. Ona se usemrava i kanališe tokom biološki determinisanih
faza dečijeg razvoja. U oralnoj fazi libido je ograničen na usta. U ovoj fazi dete nema
sposobnost da diferencira unutrašnje i spoljašnje oblike stimulacije, te smatra da majčine
grudi pripadaju njegovom Egu.

U periodu izmedju 2 i 3. godine snaga libidalnog interesa se seli na analni predeo

i dečije zadovoljstvo biva povezano sa sadržajem i izbacivanjem fecesa. Za razliku od
oralne, pasivne faze, u analnoj je dete usmereno prema spoljašnjem svetu i karakteriše se
napadima, potčinjavanjem i osećajem moći.

U trećoj, falusnoj fazi libidalnog razvoja, libidalne gratifikacije kod oba pola se

usmeravaju ka polnim organima. Tada se kod devojčica razvija osećaj penis zavisti.
Tokom ove faze pojavljuje se i Edipov kompleks, koji igra osnovnu ulogu u razvoju
ličnosti. Neurotične ličnosti ne uspevaju da pravilno da ga razreše. Edipov kompleks, u
kom je libido vezan za sliku roditelja, čini jezgro neuroze.

Zatim nastupa period latencije i traje sve do porasta libida u periodu puberteta

kada dolazi do ponovnog oživljavanja seksualnih interesa. U ovoj fazi razvoja je pojačan
intenzitet potiskivanja, pa dolazi do amnezije za ranije periode života. Nakon puberteta,
dečak produžava svoj interes za penis i nastavlja razvoj istim tokom kao ranije, dok
devojčice sada moraju postati svesne svoje vagine, zbog čega Frojd govori o ženstvenosti
i njenoj pasivnoj ulozi.

Sve navedene faze se uzajamno preklapaju, a nijedna se ne završava potpuno

(Frojdova uporedba sa vojskom koja napreduje, ali iza sebe na odredjenim tačkama
ostavlja trupe i obezbedjuje liniju povlačenja u slučaju iznenadnog napada). Tendencija
da se osnaže i obezbede neke ranije pozicije nazivaju se tačkama fiksacije, a povlačenje
snaga pod odredjenim okolnostima regresija. Ovako gledano, neurotski simptomi,
pokrenuti aktuelnim teškoćama u životu odraslih, uslovljavaju proces regresije koji seže
do tačaka fiksacije u razvoju.

Alfred Adler – prva revizija psihoanalitičke teorije neuroza

Adler je pomerio akcenat sa seksualnih na socijalne i interpersonalne činioce.

Nosilac je učenja poznatog pod nazivom

individualna psihologija

. Ono

se zasniva na

opštem ljudskom osećanju manje vrednosti

, čiji se koreni nalaze u bespomoćnosti

malog deteta. Ovo osećanje nastaje kao rezultat neuspešne kompenzacije telesnog
nedostatka ili odredjene socijalne situacije i preobraća se u svoju suprotnost – težnju za

superiornošću i osećanjem više vrednosti. Celokupna slika neuroza nastaje pod uticajem
imaginarnih i fiktivnih ciljeva, nagona za posedovanjem i ispoljavanjem moći, koja se
kod neurotičnih osoba ispoljava na neobičan način.

Adler je zadržao koncepciju o nesvesnom, ali se nije slagao sa Frojdom da

u biti

neurotskog procesa

leže sukobi izmedju Ega, Ida i Superega, već da se radi o

antagonizmu izmedju ličnosti i spoljašnje realnosti

. U slučaju životnih neuspeha,

osećanje manje vrednosti se pojačava i ispoljava u vidu bolesne nadkompenzacije. Ovim
mehanizmom osoba kreće pogrešnim pravcem, i , da bi se oslobodila osećaja manje
vrednosti, ide ka postizanju veličine i moći. Težnja ka hiperkompenzaciji je veća što je
fiktivni cilj dalji od realnih mogućnosti. Zbog povredjenih osećanja u neuspešnoj borbi,
ličnost doživljava neuspeh koji predstavlja osnovu za nastanak neuroza. Konačan ishod je
osećaj niže vrednosti, povlačenje i napuštanje obaveza – neurotičar kreće ka nekoj vrsti
asocijalnosti.

I Adler je prvih pet godina u životu smatrao osnovnim za formiranje liučnosti.

Uvažavao je dinamiku porodice u kojoj je nalazio izvore za nastanak osećaja
inferiornosti. Posebno je pridavao značaj socijalnom i klasnom u životu osoba i njihovih
porodica.

Po njemu,

socijalna i osećanja samopoštovanja mogu biti ugrožena sa

tri vrste

nepovoljnih okolnosti:



Oboljenja i inferiornost organa

(stid i osećaj nesposobnosti)



Zanemarenost i povučenost

(izaziva prenaglašenu potrebu za sigurnošću i

superiornošću) i



Razmaženost

Adler smatra da

ponašanje ličnosti proizilazi iz dinamičke interakcije telesnih,

psiholoških i socijalnih procesa

Socijalno-psihološke teorije (Hornaj, Salivan i From)
Karen Hornaj

U središte svoje teorije stavlja strah,

smatra

jući

strah i odbrane od njega

dinamičkim jezgrom neurotskog procesa

. Za nju je glavni uzrok straha nedostatak

emocionalne topline u detinjstvu, što kod deteta uslovljava osećaj bespomoćnosti i
agresivnosti.

Ističe

apsolutnu

važnost interpersonalnih i kulturnih odnosa i situacija

kojima neuroza nalazi svoje uzroke i načine ekspresije. Ona

prva uvodi sociokulturalne

implikacije u teoriju neuroza

, podvlečeći da one nastaju zbog poremećaja u

medjuljudskim odnosima. Poremećaj vrednosnog sistema u porodici negativno utiče na
snaženje selfa deteta. Kada roditelj ne obezbedjuje atmosferu ljubavi i topline dete se
oseća anksiozno, izolovano i ugroženo doživljavajući svet kao neprijateljski. Kao
rezultata dete postaje nesigurno, oseća se bezvredno i biva preplavljeno strahom, od kog
se brani na razne načine:



Postaje privrženo i blisko najsnažnijoj ličnosti u okolini



Agresivno se bori, i na kraju



Povlači se i postaje emocionalno submisivno

Hari Stek Salivan

Svoje učenje je bazirao na analizi životnih uslova ljudi, njihovih interpersonalnih

odnosa i procesa. Najznačajnije postavke predstavljaju učenja o strukturi, razvoju i
dinamičkim pokretačima ličnosti.

egzistencijalne slobode, isključuje i neke druge aspekte svoje ličnosti, ali bar za tren
može da predahne i prilagodi se uslovima date realnosti.

Bihejvioralno-kognitivne teorije (Pavlov, Skinner, Eysenck, Beck, Bandura, Marks)

Svi pomenuti autori zastupali su tezu da je

neurotsko ponašanje pogrešno

naučeno i neprilagodjeno ponašanje

koje se

stalno ponavlja

u različitim situacijama.

Svoje   učenje   bazirali   su     na   principima   psihologijie   učenja   :   klasično   uslovljavanje,
instrumentalno   ili   operantno   učenje,   učenje   na   osnovu   uvidjanja,   pogrešnom
konceptualizovanju   saznajnih   procesa   i   najzad,   kombinovanom   učenju   (učenje
očekivanih uloga i ponašanja).

Teorije o porodičnim i partnersko-bračnim odnosima

Po ovim teorijama, ispoljavanje neurotskih smetnji je odgovor na postojanje

specifične psihopatologije kod članova porodice ili partnera, kao i na osobitosti njihovog
medjusobnog odnosa. Uglavnom su

porodice

neurotičaara

zatvorene,

nekomunikativne, neguju neispoljavanje i potiskivanje osećanja, previše zaštićuju
svoje članove.
Otac

je uglavnom tih

, pasivan, izbegava porodične obaveze

, dok je

majka

dominantna

. U ovakvoj porodici se formira i svoju ličnost oblikuje buduća neurotična

osoba.   Ona   nikada   ne   razvije   dovoljan   stepen   autonomnosti   i   nezavisnosti,
samopouzdanja   i   samopoštovanja,   uopšte   zrelosti,   posebno   seksualne.   Bitne
karakteristike   ovakve   osobe   su:   zavisnost,   samoljubivost,   neodlučnost,   sex   nezrelost,
omnipotencija misli, koja vodi ka ekstremnoj kontroli objekata i strah od razdvajanja od
njih.

Biološke teorije

Biološki pristup ukazuje na genetsku predispoziciju i poremećaje u

funkcionisanju neurotransmiterskih sistema (NOR, SER,GABA).

Jatrogeno uslovljena neurotska reagovanja

Dve grupe činilaca: egzogeni i endogeni. U grupi egzonih činilaca: stalne rasprave i
pretnje atomskim ratom, ukazivanje na pogubnost radioaktivnosti, zagadjenost okoline i
hrane, pušenja...
Svi ovi činioci kod velikog broja ljudi izazivaju osećaj nelagodnosti, dok kod manjeg
broja dovode do tipičnih reakcija straha , koje su velikog intenziteta, ne mogu se svesno
kontrolisati i nesrazmerne su situaciji. Preosetljive, nezrele, sugestibilne, nesamostalne i
zavisne osobe, bez kritičkog mišljenja i sposobnosti kontrole emocija, lako mogu postati
žrtve ovakvog neprimerenog ponašanja.

Aktuelna klasifikacija poremećaja anksioznosti

1. generalizovani anksiozni poremećaj
2. fobični (fobično-anksiozni) poremećaj



agorafobija



socijalna fobija



specifične fobije

3. panični poremećaj