Anksioznost i samopoštovanje u kontekstu uzrasta, pola i profesionalnog usmerenja

UDK: 159.922.8(-
056.45)

Godišnjak za psihologiju,
vol 5, No 6-7., 2008, pp.111-130

ISSN 1451-5407

Vesna An

elkovi

Filozofski fakultet,
Niš

ANKSIOZNOST I SAMOPOŠTOVANJE U KONTEKSTU

UZRASTA, POLA I PROFESIONALNOG USMERENJA

Apstrakt

U radu se sa teorijskog i empirijskog stanovišta razmatraju i

upore

uju nivo anksioznosti i samopoštovanja muzi

ki nadarenih

adolescenata i njihovih vršnjaka gimnazijalaca (119 ispitanika oba pola i
uzrasta od 17 do 19 godina). Za procenu anksioznoti primenjen je Inventar
anksioznosti - forma Y (State-Trait Anxiety Inventory- Form Y; STAI-
FormY)

Spielbergera,

procenu

samopoštovanja

Inventar

sampoštovanja – SEI (Self-Esteem Inventory - SEI) Coopersmitha. Rezultati
istraživanja ukazuju da se nivoi anksioznosti i samopoštovanja muzi

nadarenih adolescenata i gimnazijalaca ne razlikuju i da kod obe grupe
postoji zna

ajna korelacija izmedju njih. Tako

e zaklju

ujmo da je u

razmatranju anksioznosti i samopoštovanja adolescenata neophodno
uklju

iti pol.

Klju

ne re

: anksioznost, samopoštovanje, adolescencija, muzi

ari

Uvod

Razlozi da se opredelimo za istraživanje u kome bi ispitali

izraženost i odnos anksioznost i samopoštovanja kod mladih muzi

ara su

brojni. Tokom dugogodišnjeg rada i istraživanja na problemu anksioznosti
muzi

kog izvo

enja, kao nerazdvojne komponente profesije muzi

ara ali i

mladih koji su još u procesu muzi

kog obrazovanja,

esto su se nametala

slede

a pitanja. Da li je anksioznost lokalizovana na situaciju izvo

enja ili

je prisutna i u drugim situacijama? Koliko je anksioznost povezana sa
samopoštovanjem? Kako su ti složeni odnosi povezani sa adolescencijom?

u mnogobrojnim pristupima u razumevanju anksioznosti

izvo

enja, u kontekstu ovog rada, izdvajamo onaj u kome se ona pokušava

ANKSIOZNOST I SAMOPOŠTOVANJE U KONTEKSTU UZRASTA, POLA...

112

odrediti kao situaciona ili opšta anksioznost. Ne ulaze

i u razli

ita

odre

enja svake od njih, pomenimo i da su stanovišta o karakteru

anksioznosti izvo

enja podeljena. Dok neki autori (Wesner i sar., 1990;

Gates, 1998) smatraju da je anksioznost izvodjenja situaciona anksioznost,
istraživanje Wolfe (1989) ukazuje da je to veoma složen konstrukt koji
uklju

uje obe vrste anksioznosti. Naime, Wolfe, pošavši od Spielbergerove

teorijske postavke o situacionoj i opštoj anksioznosti, zaklju

uje, ne samo

da anksioznost muzi

kog izvo

enja uklju

uje obe vreste anksioznosti, ve

da svaka od njih ima dve relativno nezavisne osnovne dimenzije: ometaju

(neadaptivnu) i podržavaju

u (adaptivnu).

Mnoga istraživanja pokazuju da je opšta anksioznost

esto prisutna

kod izvo

a, ali i da je njeno prisustvo približno isto u opštoj populaciji

kao i kod muzi

ara. U istraživanju (Wesner at al., 1990) koje je obuhvatilo

157 žena i 137 muškaraca, uzrasta od 17 do 67 godina (studenti, apsolventi,
predava

i), konstatovano je prisustvo opšte anksioznosti kod 28,6%

ispitanika i njeno ve

e prisustvo kod žena. U razumevanju ovog problema,

izme

u ostalog, dužina izvo

kog iskustva isti

e se kao važan

inilac. Na

primer, Craske i Craig (1984) navode da studenti pijanisti sa viskim nivoom
anksioznosti izvo

enja imaju izraženu crtu anksioznosti, što nije

karakteristi

no za profesionalce i amatere.

Anksioznost je nesumnjivo jedan od centralnih fenomena kojim se,

u velikom broju teorijskih razmatranja i istraživanja, prilazi u razumevanju
li

nosti, kako u okviru normalnog, tako i psihopatološkog funkcionisanja.

Od klasi

nog psihoanaliti

kog stanovišta pa do savremenih shvatanja, ona

ima specifi

no zna

enje u zavisnosti od opšteg teorijskog modela pojedinih

autora. Ovom prilikom, ipak, ograni

emo se na model Spielbergera koji je

koriš

en u brojnim teorijskim razmatranjima i istraživanjima.

U skladu sa Spielbergerovom (1972) teorijskim postavkama,

anksioznost se procenjuje kao crta i kao stanje. U prvom slu

aju, re

je o

opštoj anksioznosti (kako se osoba

generalno ose

), a u drugom o

situacionoj anksioznosti (kako se osoba ose

baš sada,

u datom trenutku).

Opšta anksioznost podrazumeva sklonost ste

enu u ranom detinjstvu

kroz odnos sa roditeljima da se situacije koje su objekivno bezopasne
opažaju kao ugrožavaju

e i da se na njih reaguje znatno intenzivnije nego

što objektivna situacija nalaže.

Situaciona anksioznost je subjektivno, svesno opaženo stanje straha

i zebnje koje se javlja zajedno sa povišenom budnoš

u autonomnog

nervnog sistema. Može biti isprovocirana nekim spoljašnjim ili unutrašnjim
stimulusom opaženim kao opasnost ili pretnja. Preko senzornih i

ANKSIOZNOST I SAMOPOŠTOVANJE U KONTEKSTU UZRASTA, POLA...

114

Pored Jamesa, vodi

kroz fenomen samopoštovanja svakako su i

radovi Meada (prema Coopersmith, 1967), u kojima se naglašava da
iskustvo u porodici, naro

ito u ranom detinjstvu, igra glavnu ulogu u

izgradnji samopoštovanja. U tom smislu najvažnije je da li su se klju

osobe prema nekom odnosile sa poštovanjem, ljubavlju i brigom ili ne.

Direktnu vezu izme

u samopoštovanja roditelja i samopoštovanja

dece potvr

uju i. istraživanja Coopersmitha (1967) od

ijih teorijskih i

metodološkoh postavki smo pošli u istraživanje. Prema rezultatima, majke
dece sa visokim samopoštovanjem i same imaju visoko samopoštovanje,
više se oslanjaju na same sebe i emocionalno su stabilne i fleksibilne. S
druge strane, o

evi dece sa visokim samopoštovanjem imaju aktivnu ulogu i

pružaju podršku svojoj deci, autoritet su i preuzimaju odgovornost
dominantnog

lana porodice. U me

usobnoj interakciji, roditelji ove dece

uspostavljaju jasnije obrasce autoriteta i odgovornosti i više vrednuju
postignu

e, dok roditelji dece sa niskim samopoštovanjem više vrednuju

društveno odobravanje. Istovremeno, ose

aj poverenja i autoriteta me

roditeljima može doprineti de

ijem uverenju da su mu roditelji uspešni, što

obezbe

uje i posredne utiske i direktne doživljaje uspeha kod njih (dece).

Osim što pružaju jasne i stabilne modele za postizanje uspeha, oni nude i
modele potrebne da se, konstruktivno i u skladu sa realnoš

u, ovlada

svakodnevnim problemima.

Mada su navedeni zaklju

ci važni, ipak, neka istraživanja (Kimble i

Helmreich, 1972), pokazuju da osobe sa visokim i niskim samopoštovanjem
imaju ve

u potrebu za odobravanjem od onih sa umerenim

samopoštovanjem, kao i da su ove druge najmanje ostljive na
uspeh/neuspeh. Paralelno, istraživanjima su potvr

ene i mnoge razlike

izme

u ove dve grupe u pogledu mehanizmima odbrane i interpersonalnim

odnosima (Coopersmith, 1967).

U mnogobrojnim longitudinalnim studijama (Block, 1971; Simmons

i  Blyth,  1987;  Caspi  i  Bem,  1990)  razmatran  je  razvojni  tok
samopoštovanja. Generalno, u njima se može prepoznati nekoliko pristupa.
Jedan od njih je smer i stepen promena koji nastaje tokom uzrasta i uloga
pola  u  razvojnim  promenama  samopoštovanja,  drugi,  pitanje  njegove
konzistentnosti,  i  kao  tre

e, uglavnom nedovljno ispitan, odnos

samopoštovanja i ostalih konceptualno relevantnih varijabli (npr. osobine
li

nosti).

Uz sav doprinos ovih studija, Block i Robins (1993) smatraju da

svaka od njih ne pruža potpunu sliku

intraindividualnog

razvoja jer, pre

svega, ukazuju da li se varijable “ponašaju” konzistentno tokom vremena,

Vesna An

elkovi

115

nego da li je ponašanje osoba konzistentno. Me

utim, “individue su te koje

su  stabilne  (ili  nestabilne)  tokom  vremena  –  a  ne  varijable”  (Magnusson,
1990,  str.  210).  Naime,  dok  se  iz  perspektive  koja  je  koncentrisana  na
varijable polazi od toga da su razvojne promene gotovo iste za sve osobe, sa
druge  strane,  perspektiva  koncentrisana  na  li

nost posmatra osobe kao

nosti koje imaju spcifi

an razvojni tok. Drugim re

ima, neki adoloscenti

mogu pove

ati samopoštovanje tokom adolescencije, kod drugih se ono

može smanjiti, a kod ostalih ta promena može biti relativno mala.

Pore

enja radi, prema trogodišnjoj longitudinalnoj studiji

Coopersmitha (1967) na uzorku dece od 11 godina, opšta procena vlastite
vrednosti dostiže se u ranoj adolescenciji i ostaje relativno stabilna i trajna u
periodu od nekoliko godina. To je, mnogo kasnije, pokazala i Rubinova
(1978) trogodišnja longitudinalna studija na uzorku dece uzrasta od 9, 12 i
15 godina. Coopersmith je tako

e tvrdio da iznenadne promene mogu

smanjiti (ili pove

ati) samopoštovanje, ali i da se ono vra

a na uobi

ajeni

nivo kada uslovi dobiju "normalan" i tipi

an tok. Zanimljivo je da Lecky

ovu stabilnost samopoštovanja objašnjava potrebom za psihološkom
doslednoš

u, odnosno, da generalno ne postoji spremnost prihvatanja

dokaza o promenama nivoa samopoštovanja, bez obzira da li oni ukazuju na
njegovo pove

anje ili smanjenje (Coopersmith, 1967).

Longitudinalne studije razvoja samopoštovanja usmerene na li

nost

koje su ispitivale uzrastom uslovljene promene tako

e su potvrdile njegovu

umerenu doslednost. Najpre, O’Malley i Bachman (1983) kod ispitanika na
srednjem nivou samopoštovanja, koje su pratili tri godine, do perioda kada
su bili u višim razredima srednje škole. Zatim je i studija Blocka i Robinsa
(1993) potvrdila umerenu doslesnost na sva tri nivoa samopoštovanja u
preiodu od 14. do 23. godine. Ipak, ova logitudinalna konzintentnost dobija
specifi

no zna

enje na individualnom planu jer, kako isti

u autori, mada je

"prose

na" individua na celokupnom uzorku ostala "nepromenjena", ve

ina

ispitanika se promenila u pogledu samopoštovanja za više od jedne
polovine standardne devijacije.

U brojnim studijama razmatrana je i uloga pola u razvoju

samopoštovanja. Nasuprot Coopersmithu (1967) koji navodi da, prema
ve

ini istraživanja, postoje male razlike me

u polovima u nivou

samopoštovanja (osim na nivoima koji su iznad normi u njegovom