Antibiotici
Pojam i definicija: Antibiotici su metaboliti jednih mikroorganizama, koji deluju inhibitorno
ili čak latentno na druge mikroorganizme. Antibiotike je prvi uočio Aleksandar Fleming
1929. godine kada je primetio da gljiva Penicillium notatum stvara zonu u kojoj ne dolazi do
razvića bakterija- zona inhibicije. Međutim tek 1940. godine Hauard Flori i Ernst Čejn su
uspeli izolovati čistu kulturu penicilina. Antibiotici se najčešće dobijaju mikrobiološkim
putem procesom fermentacije kao i polusintetskim i sintetskim putem.
Podela: antibiotici se mogu podeliti na više načina:
a) prema mikroorganizmu iz kog se dobijaju;
b) prema osobinama molekula- anjonski (kiseli), katjonski (bazni), neutralni;
c) podela na osnovu strukture- ova podela se danas najviše koristi i po ovoj
klasifikaciji antibiotici se dele u sedam grupa:
Antibiotici sa strukturom jednostavnih aminokiselina ili oligopeptida: najznačajniji antibiotik
ove grupe je penicilin. Penicilin je prvi izolovani antibiotik. U zavisnosti od podloge na kojoj
se gaje dobijaju se različiti penicilini. Danas se penicilini dobijaju mikrobiološkom sintezom i
polusintetski. Polusintetski penicilini (ampicilin i cefalosporin N) imaju poboljšane osobine u
odnosu na penicilin. Dobijaju se naknadnim acilovanjem 6-aminopenicilinske kiseline.
penicilin
ampicilin
Antibiotici sa strukturom polipeptida: ciklični peptidi koji često imaju toksično dejstvo na
ljudski organizam, zbog čega se retko koriste u terapeutske svrhe. Nastaju kao proizvodi
metabolizma različitih sojeva bakterija. U terapeutske svrhe se koriste dva ciklična
dekapeptida: tirocidin i gramicidin S.
tirocidin
gramicidin S
Antibiotici sa strukturom glikozida: najznačajniji predstavnik ove grupe je streptomicin.
Streptomicin produkuje Streptomyces griseus. U terapeutske svrhe se koristi u obliku
sulfata ili hlorida. Deluje kao tuberkulostatik. Neželjena dejstva su neurotoksično delovanje,
oštećenje sluha i dr., zbog čega se mora voditi računa o doziranju.
streptomicin
Antibiotici iz grupe makrolida: u ovu grupu ulaze svi oni antibiotici koji imaju makrociklični
laktonski prsten I monosaharide koji su glikozidnom vezom povezani sa laktonskim sistem.
Najveći terapeutski značaj ima eritromicin ( proizvodi ga Streptomyces erythreus). Sadrži
dezoamin i kladinozu. Deluje na stafilokoke, streptokoke i pneumokoke.
eritromicin
Antibiotici iz grupe tetraciklina: veoma značajna grupa antibiotika sa širokim spektrom
delovanja i malom toksičnošću. Dobijaju se izolovanjem iz podloga na kojima se
razmnožavaju Streptomyces vrste, takođe danas se koriste i polusintetski tetraciklini.
Najčešće primenjivani tetraciklini su oksitetraciklin i rolitetraciklin. Prilikom upotrebe
tetraciklina u terapeutske svrhe mora se voditi računa o dužini njegove primene, jer može
dovesti do poremećaja normalne bakterijske flore u crevima.
rolitetracilkin
oksitetraciklin
Antibiotici polienske strukture: antibiotici ove grupe imaju više nezasićenih veza. Deluju
antifungalno zbog čega se koriste u lečenju gljivičnih oboljena. Najviše
primenjivani antibiotici ove grupe su mikomicin, nistatin i amfotericin.
mikomicin
Antibiotici tipa hloramfenikola: se proizvodi sintetski zbog proste strukture. Izolovan je
Streptomyces venezuelae. Hloramfenikol i njegovi derivati se u terapeutske svrhe koriste u
obliku masti za lokalnu terapiju.
hloramfenikol
Mehanizam delovanja: postoji više načina na koji antibiotici deluju inhibitorno na rast i
razvoj mikroorganizama, pre svega bakterija. Neki antibiotici deluju tako što sprečavaju
biosintezu proteina i polisaharida, čime onemogućavaju sintezu ćelijskog omotača. Drugi
vid, odnosno način inhibitornog dejstva jeste i zaustavljanje procesa ćelijskog disanja, čime
sprečavaju dotok energije mikroorganizmima. Inhibicija metabolizma, odnosno prenosa
jona metala kroz ćelijsku membranu je još jedan vid antibiotskog delovanja. Na kraju
neki antibiotici deluje tako što sprečavaju ili izazivaju poremećaje u biosintezu nukleinskih
kiselina.
Značaj i primena: antibiotici se koriste u terapeutske svrhe za lečenje bakterijskih i virusnih
oboljenja. Dobijaju se iz hranljivih podloga na kojima se gaje različiti mikroorganizmi, kao i
sintetskim i polusintetskim putem. Za upotrebu u farmakologiji koriste se
prečišćeni antibiotici, koji se u slučaju dobijanja fermentacijom izoluju od podloge
taloženjem, adsrpcijom ili liofilizacijom. Antibiotici se izdaju samo uz lekarski recept, jer
nepravilnom konzumacijom može doći do stvaranja rezistentnosti, odnosno otpornosti na
dejstvo nekog antibiotika. Rezistentnost bakterija se određuje pravljenjem antibiograma.
Na zasejanu podlogu se postave filter papiri namočeni antibiotikom i nakon inkubacije se
vrši merenje zone inhibicije. Što je ta zona veća, bakterija je rezistentnija na delovanje
ispitivanog antibiotika.
Literatura: Velimirović.S i Petrović J. 2008.Hemija za IV razred gimnazije. Beograd- Zavod za
U početku, termin antibiotik odnosio se isključivo na supstance koje su proizvod metabolizma drugih
mikroorganizama koje imaju bakteriostatski ili baktericidan efekat, selektivnu toksičnost, relativnu
bezopasnost po domaćina i strukturnu stabilnost da u telu istog mogu da se zadrže dovoljno dugo da
proizvedu
poželjne
efekte.
Da bi hemijski agenat bio u potpunosti efektivan, on mora posedovati selektivnu toksičnost, tj. mora
biti sposoban da potpuno uništi patogen, a da pri tom ima malo štetnog efekta na domaćina ili da ga
nema uopšte. Nivo selektivne toksičnosti može biti izražen u obliku terapeutske doze, odnosno
količine hemijskog agenta neophodnog za datu infekciju toksične doze, odnosno količine agenta u
krvi koji nije štetan po domaćina. Od vremena kada je britanska hemičarka Doroti Hodžkin dala
hemijsku strukturu penicilina, počela je proizvodnja hemijski modifikovanih antibiotika. Utoliko je i
spomenuta definicija proširena i na polu-sintetske ali i na (retke) sintetske antibiotike.
Mehanizam
delovanja
Antibiotik može da ošteti patogen na nekoliko načina. Antibiotici sa veoma visokim stepenom
selektivnosti (tj. oni koji imaju afinitet ka samo jednoj ili dve baketrije) deluju protiv patogena tako što
zaustavljaju sintezu ćelijskog zida toga patogena, bez koga on ne može da funcioniše. U ovu grupu
antibiotika spadaju penicilini, cefalosporini i vankomicini.
ŠTA
SU
ANTIBIOTICI?
Antibiotici predstavljaju grupu hemijkih
jedinjenja
koja usporavaju rast ili unistavaju mikroorganizme,
u prvom redu bakterije, koje ne uticu na domacina.
ISTORIJA
ANTIBIOTIKA
Slučajnim otkrićem 1928. godine čovečanstvo je postalo bogatije za jedan od najvažnijih lekova u
istoriji medicine i počelo je novo doba borbe protiv zaraznih bolesti i njihovih uzročnika – mikroba.
Proučavajući kulture stafilokoka, profesor bakteriologije Aleksandar Fleming uočio je da neke plesni
razaraju okolne kolonije bakterija. Po imenu plesni, Penicillium notatum, supstanca je nazvana
penicilin. Prvi put je primenjen na čoveku 1941. godine i tako je ušao u istoriju kao uspešan lek koji je
spasio hiljade ranjenika tokom II svetskog rata.
BIOLOŠKO
POREKLO
Antibiotici mogu da vode poreklo iz razlicitih organizama:
red Eubacteriales u kome su najvazniji rodovi:Pseudomonas,Micrococcus, Lactococcus,
Diplococcus, Serratia, Escherichia, Proteus.
red Streptomycetales
Plesni
Gljive: bazidiomicete i askomicete
Lišajevi
alge
