АУЛУЛАРИЈА

Нова (грчка) комедија јесте комедија

карактера

ситуације

. Њен најпознатији представник био је

Менандар. Од ње није сачувано ништа осим неколико дугачких Менандрових фрагмената, али нам је она
позната по преради римских песника, Плаута и његова млађег савременика Теренција.

У новој комедији има неколико сталних типова. Најпознатији су: паразит, хетера, кувар, тврдица,

преварени старац, хвалисави војник, подводник, препредени роб, баба која пије и други. Паразит је чанколиз,
који иде по туђим ручковима, где га сматрају за неку врсту будале и праве са њим шале, често сасвим
неслане. Хетера (значи „другарица“, „пријатељица“) је милосница, метреса. Хетере су себичне и
среброљубиве. Кувари су у комедији представљени као велики хвалисавци и лопови. Тврдица је један од
најизрађенијих типова и он заузима угледно место и у Теофрастовим

Карактерима

. Старац је наиван, али у

исто време и шерет; њега обично вара препредени роб; измамљени новац употреби се обично на теревенке и
њиме у исто време млади господар откупљује своју драгану.

Што се тиче комедије

ситуације

, интриге, ту има неколико мотива који се сваки час понављају.

Родитељима је украдена мала кћер (или су је они, према једном старом обичају,

одбацили

на путу или у

шуми) и они је после неочекивано налазе, као већ одраслу, лепу девојку – то је најчешћи мотив, који се
обично завршава свадбом. Други врло познати мотив јесте неспоразум, интрига која се дешава због врло
велике сличности двају близанаца. Такав случај имамо у

Менехмима

. Најбољи пример за комедију карактера

је

Аулуларија,

а за комедију интриге

Менехми

ПРОЛОГ

Пред публику излази „домаћи лар“ тј. кућни дух или, у религији Римљана, душа предака. Он говори

историју ћупа. Пронашао га је давно газда куће, али је толико волео новац да ни свом сину није открио где га
је сакрио. Тако неколико потомака није знало за ћуп пун злата који је њихов предак пронашао, а кућни дух
није хтео да им открије тајно место, јер га нису поштовали. Међутим, пошто га је сирота Еуклионова кћер
штовала, он одлучи да њену оцу открије место на ком се крије златни ћуп, не би ли је овај како удомио. То је
већ било тешко, јер ју је неки момак већ био обешчастио и она је остала трудна.

I чин

Еуклион и Стафила, његова жена. Он је истерује из куће, јер се плаши да га не види када проверава

новце, скривене испод огњишта у тестији. Стафила се жали да је господар из куће истерује и по десетине
пута на дан напоље. Када провери новац, Еуклион одлази од куће – иде до општине да прими помоћи за
сиромашне:

из општине је јављено да ће се данас делити новац, па ако изостанем, сигурно ће сви мислити

да имам код куће сакривених новаца

II чин

Еуномија и Мегадор, њен брат. Сестра наговара брата да се ожени, да му се не угаси кућа. Мегадор,

међутим, не цени много жене:

нема ниједне

најбоље

жене – једна је гора од друге

и када му ова каже да би

било у његовом интересу да се ожени, он одговара:

Највећма би било у мом интересу да умрем пре него што

то учиним. Него знаш шта – пристајем да се оженим, ако ћеш ми наћи такву жену коју ће сутра да

доведу

а прекосутра да

изнесу. Он открива да, ако већ треба да се жени, волео би да узме сироту Еуклионову кћер.

Еуклион и Мегадор. Еуклион у уљудном понашању Мегадора види издају жене – мора да му је рекла

да он има ћуп блага, чим се он тако уљудно понаша и још тражи његову кћер. Зато када му Мегадор затражи
кћер  Еуклион  инсистира  на  томе  да   нема   мираза,  јер  је  он   сиромах.  Мегадор  то  прихвата.  Еуклионово
неповерење је толико да ће на тренутак напустити разговор и отићи до куће да провери јесу ли новци још ту.
Занимљив је део у коме Еуклион каже:

Ти си, Мегадоре, богат човек и велики господин, а ја сам убити

сиромашак, па ако ти дам своју кћер за жену, бићу као магарац који се помеша међу волове. Кад се ородим
са тобом па не узмогнем носити терет, лећи ћу у блато, и ти о мени нећеш водити рачуна, као и да ме
нема. И онда, само ако једном покарабасимо, тешко мени и од тебе и од мога друштва; нигде ми неће бити
станка – магарци ће ме убити копитама, а волови ће ме разнети роговима. Опасна је то ствар бити
магарац, а удружити се са воловима!

На сцени се појављују Скробил, роб, и два кувара – Антракс и Конгријон. Кувари се чуде како то да

младожења спрема свадбу, зашто то не чини његов таст, а Стробил их онда упознаје са карактером

Еуклиона:

Он кад види да му из оџака излази дим, кука да је пропао и зове и богове и људе у помоћ. (...) Он

плаче чак и за водом коју просипа када се умива. (...)

Глад

да потражиш од њега, па неће да ти је да.

Кувари

су, види се из њихова дијалога, лопови – када Стробил запита ко је од њих двојице бољи, Антракс брже-боље
одговара да је он

и бржи и бољи

, мислећи при том на вештину руку. Слуге одлазе код Стафиле, носећи

ствари за свадбу.

Еуклион прича доживљај са пијаце – пошто је цена рибе била велика он је купио за ћеркину свадбу

само мало тамјана и мало цвећа

за нашег лара, да би благословио свадбу

III чин

Еуклион пребије и истера Конгриона под оптужбом да га је покрао (а овај је сам донео све што је

потребна за свадбу, јер домаћин, наводно, нема ништа у кући!). Еуклион, када остане сам на сцени, говори
публици како се његов петао лепо показао – он га је и издао –

мора да су му они кувари обећали награду ако

прокаже где су паре закопане.

Мегадор развија сопствену филозофију брака: да богатији људи узимају

сиромашније жене, ове би им биле послушније и више би их волеле, а не овако

донела сам ти више новаца

но што си ти имао; дела сад да ми даш пурпур, и златан накит, и робиње, мазге, мазгаре, пратиоце...

Еуклион оптужује Мегадора да му је послао лопове у кућу –

Аргус да их чува... што је сав био од очију – па

ни он не би могао да их сачува

. Мегадор покушава да наговори Еуклиона да се развесели мало на свадби тако

што ће попити коју чашицу, у чему овај види препреденост свога будућега зета: он хоће, верује Еуклион, да
га напије, не би ли му отео благо! Стога одлучује да благо сакрије у Верин храм.

IV чин

Еуклион односи благо у храм, али то спази Стробил, Мегадоров и Ликонидов роб. Док излази из

храма, сиромашка опомене грактање гаврана, те се врати унутра и спази тамо Стробила. Напада роба да му
врати оно што му је украо, а овај, пошто ништа није украо (још увек), ништа ни не враћа. Еуклион, пошто
претресе роба, одлучује да благо премести у Силванов гај, један непроходни врбак.

V чин

Ликонид долази код своје мајке Еуномије (која се појавила у другом чину и убеђивала брата

Мегадора да се ожени) и признаје јој да је он напаствовао

из вина и љубави

Еуклионову кћер Федру, тј. да је

она са њим затруднела. Њих двоје одлазе Мегадору да га замоле да Федру препусти младићу. Стробил ликује
јер је пронашао благо. На сцени се потом појављују Ликонид и Еуклион. За кратко време долази до забуне –
док Ликонид покушава да призна своје не-дело, Еуклиону су на памети само новци, те он верује да младић
све време покушава да призна да му је украо новац, а не да му је напаствовао кћер. Када се разјасне,
појављује се Стробил, захтевајући од господара да му да слободу, док ће он њему предати благо.

(Свршетак

Аулуларије

није сачуван, али се из преосталих фрагмената може наслутити. Ликонид је

Стробилу отео тестију у којој је овај држао благо (и у накнаду за то поклонио му слободу) и вратио се
Еуклиону. Еуклион је Ликониду дао кћер за жену, и, као мираз, поклонио све злато што је било у тестији.)

ДРЖАВА

КЊИГА

Расправа о правичности, започета у првој глави, наставља се. Глаукон, супротно својим уверењима,

али зарад расправе, брани неправичност. При том инсистира да се о вредности правичности говори као о
вредности самој за себе, а не по ономе што она доноси човеку. Правичност, вели он, воле људи који немају
могућности да учине другом неправду или, пак, они који не желе да трпе неправичност других. Постоји и
још један узрок жеље за правичношћу код људи, а то је слава у друштву, добар глас. Да би испитао ове две
супротне вредности, он узима за пример два супротна случаја: савршено неправичног и савршено правичног
човека,   где   први   није   само   потпуно   неправичан,   већ   га,   поред   те   његове   особине,   друштво   сматра   за
правичног (у том је савршенство његово – да буде неправичан и да то сакрије), а за правичнога важи обрнуто
(у случају да је само правичан, а да га не називају неправичним, не бисмо знали да ли је он правичан због
саме правичности или због хвале коју у друштву има уколико је такав).

У помоћ брату прискаче Адеимант. Он указује на места у Хомеровим и Хесиодовим делима где

богови награђују људе за правичност (тако опет људи не схватају правичност као добру особину по себи,
него по ономе што за њу добијају). Међутим, он указује и на то да у песникā има и сумњивих места:

Сви

једногласно певају да су умереност и правичност, додуше, врло лепе ствари, али мучне и пуне тегоба, док су
неумереност и неправичност слатке и пријатне, само их јавно мишљење и закон забрањују. (...) А најчудније

изгубљен после вести о смрти његова друга. Још и пре тих морали бисмо да одбацимо сцене у којима су
богови плачљиви, као оне у којима Зевс сажаљева Хектора или свога сина Сарпедона. Не треба, са друге
стране, приказивати ни људе пуне достојанства како су се предали смеху, а још мање богове, те је по
Сократу сцена у којој се богови смеју храмљивцу Хефесту недолична. Треба прећутати и она места у којима
се појединац буни против владара или закона као што је то Ахилејев гнев спрам Агамемнона на почетку

Илијаде

, као и она у којима се величају недостојне ствари као што Еурилох на једном месту у

Илијади

каже:

од глади умрет од свег је најгори удес

; у непожељне сцене спадају и оне где се јунаци противе боговима, као

што се Ахилеј супротставља реци која је у ствари божанство.

Потом Сократ говори о три врсте у песничкој уметности. Једној која се бави подражавањем (што би

било цитирање туђих речи – трагедија и комедија), другој која се бави приповедањем (препричавање догађаја
без цитирања ликова – дитирамби) и трећој која спаја претходне две технике (овде спада епско песништво).
Као пример који би разјаснио поменуте поступке Сократ наводи моменат из

Илијаде

када Хрис моли да му

ћерка буде враћена – препричавање би било приповедање док би представљање овог момента у делу
конкретним Хрисовим речима са подражавањем његова лика био други поступак.

Уколико песник мање

вреди утолико ће више подражавати

Како овде, тако и када су у питању трагедија и комедија, све зависи од

садржаја. Оно што треба да остане је оно што говори о врлини (или што негативно представља мане), док
остало треба одбацити, без обзира на технику и уметничку успелост, јер би то штетило држави и њену
уређењу. На једном месту Сократ каже:

Мислим да не смеју научити ни да подражавају луде ни у речима ни

делом. Они морају познавати луде и рђаве људе и жене, али не смеју чинити ништа што они чине и не смеју
представљати њихов рад и живот.

Затим се расправа протеже и на музику, те при крају књиге и на медицину. О овом трећем нећемо

говорити, док је за ово друго битна само једна ствар – принцип кога се држао у осуди уметности Платон се
држи и овде: они ритмови и мелодије који су „прилични“ тј. помоћу којих се пева о јунаштву или којој
другој врлини они су његовој држави потребни, док они који имају било какве везе са слабошћу људском
треба да буду одбачени:

задржи онај тонски начин који одговара гласу и изражавању храбра човека кад му

је потребна снага у рату или иначе; или ако западне у невољу, буде рањен, или умре, а хоће да у свим тим
несрећама остане храбар и јак и да се од њих брани. Задржи још један тонски начин да покаже човека када
је у миру, кад није насилан него благ, кад некога убеђује и моли, богове молитвом, човека, опет, поучавањем
или приговарањем, или обратно, кад слуша молбу, прима поуку, усваја савет, кад све то чини разумно и није
охол, већ живи умерено и разумно и задовољан је оним што долази. (...) не смемо тражити да буду ритмови
шарени и разнолики, него треба да одговарају сређеном и мушком животу

. На једном месту Платон истиче

вредност музике:

Није ли музика, Глауконе, основа васпитања зато што ритам и хармонија најдубље

продиру у унутрашњост душе и највише је обузимају, уносећи у њу племенитост и отменост...

И поред тога што о његову схватању песништва не говоре много или се са њим могу довести тек у

индиректну везу, треба поменути неке карактеристичне Платонове ставове које он износи у овој књизи своје

Државе

Платон више вреднује душу од тела:

Мени се чини да тело, каква год била његова врлина, не чини

душу добром; обрнуто, добра душа је та која својом врлином даје телу сву савршеност за коју је оно
способно.

Такође, корен и сврха љубави је у лепоти, њеном увиђању, разумевању и уздизању:

за праву се

љубав не смеју везивати никакво лудовање ни претераност (...) онај који воли младића чију је љубав задобио
треба да га воли, и да живи са њим и да општи са њим као са сином само ради његове лепоте. Нешто више
од тога никад не сме бити циљ његове везе са њим, иначе ћемо га прекорити због неваспитања и
неразумевања лепоте.

Занимљив је и следећи став:

и лекарско занимање, о којем смо говорили, одредићеш у

нашој држави као и судско: законодавством. А оба ће се, према томе, старати само о грађанима који су
телесно и душевно здрави; оне који нису телесно здрави пустиће да умру, а оне који су душевно болесни и
непоправљиви осудиће на смрт.

КЊИГА

Уз тврдњу да

човека не смемо ценити више него истину

мислећи при том на Хомера, Платон задаје

последњи ударац песничкој миметичкој уметности.

ЕП О ГИЛГАМЕШУ

(На праизвору епског песништва – Владета Јанковић)

Еп о Гилгамешу сматра се праизвором све епске поезије. Реч је о извесно највреднијем остварењу

сумерске и асирско-вавилонске књижевности које више од хиљаду година претходи Хомеру и вероватно
представља најстарије, у ужем смислу уметничко, књижевно дело за које човечанство зна.

→ П

РОНАЛАЗАК

ЕПА

ДАТОВАЊЕ

Еп о Гилгамешу

пронађен је 1849. године, када је О. Х. Лејард откопао Ниниву и у рушевинама

библиотеке цара Асурбанипала затекао мноштво текстова исписаних клинастим писмом. Прашњаву гомилу
поломљених глинених плоча тек 1874. успео је да среди и прочита Џорџ Смит, утврдивши да пред собом има
делове до тада потпуно непознатог епа. Што се тиче датовања

Епа

, међу стручњацима има доста разлика, али

преовлађује уверење да је поема настала у периоду између XVIII и XXI пре наше ере.

→ И

СТОРИЧНОСТ

ЕПА

Иначе, нико не сумња да је постојао историјски Гилгамеш који је заиста владао у Уруку негде

између 2700. и 2800. године п.н.е. што се закључује из сачуваних сумерских владарских родослова. Сасвим је
замисливо да се око историјске личности сплео круг прича које су прерасле у мит, па затим у литературу –
онако као што се, примера ради, морало догодити са Хераклеом, Енејом, краљем Артуром, Рустемом или,
уосталом, Краљевићем Марком. Занимљиво је да име Гилгамеш, како је утврђено, значи

отац-јунак

, или

стари човек-јунак

. Енкиду, пак, у поемама које претходе нинивској верзији није саборац и пријатељ

Гилгамешов већ његов слуга. Значење његова имена тумачи се на различите начине као

господар брана и

канала

, као

господар рита и мочваре

, или као

створење бога Еа

(Енкија).

→ С

ТВАРАЊЕ

ЕПА

Ситуација са текстовима није нимало једноставна. Гилгамеша су, као јунака натприродних моћи,

славили у песмама много раније од тзв.

нинивске верзије

Епа о Гилгамешу

. Познато је пет краћих поема на

сумерском језику, записаних на таблице још у првој половини другог миленијума пре наше ере. Те поеме се
условно називају

Гилгамеш и земља живих

Гилгамеш и небески бик

Гилгамеш и Ака од Киша

Гилгамеш,

Енкиду и подземни свет

(или

Гилгамеш и врба

) и

Смрт Гилгамешова

. Трећа и пета се нису нашле у

нинивској верзији. Сем поменутих нађено је још доста фрагмената на плочицама из различитих периода и на
различитим језицима. Јасно је да је све те народне песме, столећима усмено преношене у разним подручјима
Месопотамије, сасвим као у случају

Илијаде

Одисеје

у једном тренутку морао прикупити и у целину

организовати неки обдарени појединац (претпоставља се да је то био

Син-Лек-Унини

). Сасвим је стога

допустива претпоставка да нинивска верзија представља препис његова текста

Епа о Гилгамешу

→ Е

ПСКА

СТРУКТУРА

ИЛГАМЕША

Већ се у

Епу о Гилгамешу

јасно назиру све основне одређујуће особине класичне епске структуре. У

средишту је идеализовени јунак натприродних телесних и духовних моћи, фигура која се може узети као
носилац битних особина одређене историјске, националне и друштвене средине; око тог хероја и његових
пустоловина има више споредних ликова и догађаја (епизода), он много држи до пријатељства, а кроз читав
спис се осећа извесно наивно одушевљење физичким светом. Ако се још запазе опширност, склоност ка
детаљима и карактеристична понављања, јасно је да су у склопу прастарог сумерског епа садржана заправо
сва одређења епа као књижевног рода.

→ Н

ЕПОТПУНОСТ

ЕПА

ПРОБЛЕМИ

ТУМАЧЕЊА

Добро је знати да су празнине у тексту

Епа

знатно веће него што се то, судећи по реконструкцијама

из популарнијих издања, обично мисли. Нинивска верзија првобитно је имала око 3000 стихова, од чега је до
нас допрло свега 1200 читавих и отприлике исто толико оштећених. Зато се, руку на срце, заправо не зна ко
је Сидури-Сабиту, није јасна улога Ур-Шанабија, не зна се да ли, поред Хумбабе, постоји још неки

чувар

шуме

, нисмо сигурни да ли је борба између Гилгамеша и Енкидуа била нерешена или је Гилгамеш победио,

не знамо ништа о Гилгамешовој смрти итд. Овакве непотпуности у тексту опасне су за тумача и прете да
читање текста понекад учине произвољним, о чему нека посведочи следећи пример.

У многим реконструкцијама и препевима може се наћи да Гилгамеш, пошто изрони травку која

враћа младост (а не травку бесмртности!), намерава да је подели са својим народом. Међутим, у неким
озбиљно рађеним преводима, који се искључиво ослањају на акадски изворник, изричито стоји како
Гилгамеш травку хоће да понуди својим људима како би је они

пробали

, па да онда, ако се увери да средство

делује, покуша и сам. Наравно, овакво читање баца битно другачију светлост на лик Гилгамеша, који, уместо
да буде човекољубац прометејског типа, добија неку безмало менгелеовску црту. У исто време, на тај се

као мотив често јавља у књижевностима старог Истока уопште, а у Библији посебно – да подсетимо само на

Књигу о Јову

или

Проповедника

. Оно се у тим делима углавном разрешава или у виду безусловног

потчињавања Божијој промисли, или кроз сразмерно лакомислену хедонистичку препоруку да треба до краја
уживати у ономе што је човеку на овоме свету дато.

Еп о Гилгамешу

нуди другачије, на известан начин

племенитије решење. Он на посредан начин изражава веру да су, упркос смртности човековој, људска дела
бесмртна. У томе смислу и Гилгамеш остаје победник, ма како да је у свом узвишеном настојању претрпео
пораз.

→ Д

ЛИ

ЈЕ

ИЛГАМЕШУ

ПЕСИМИСТИЧАН

Еп о Гилгамешу

најлакше је гледати – а он се обично тако и посматра – као туробно и у основи

дубоко песимистичко књижевно дело. Нама се, међутим, чини да је у њему дошла до израза иста идеја која
ће се много векова касније оваплотити у виду Софоклових трагичних јунака: човек доиста мора да подлегне
у неравној борби са судбинским силама, али то не значи да је он у поразу изгубио и своје људско
достојанство – ону вредност која га човеком чини. Узвишеније, хуманије и заправо ведрије поруке ваљда и
не може бити.

ЕКЕ

ПОЈЕДИНОСТИ

→ Енкиду – длакав по целом телу, као у жеме таласа му се дуга коса
→ после сусрета са женом животиње беже од њега
→ сукоб између Енкидуа и Гилгамеша настаје када он препречи улаз Гилгамешу у храм
→ побрати ми их Гилгамешова мајка, Ришата, свештеница Шамашева храма
→ Хумбабу је за чувара Кедрове шуме поставио Бел, врховни бог, у епу
→ Хумбаба је увредио Шамаша – не поштује границе, излази из шуме
→ када сања да је бачен у понор, Енкидуу се

као огромна стена учинио терет властитогтела

, преобразио

му се лик, а руке су му претворене у

птичја крила

→ слика смрти: људима подземног света није потребно светло, прах им је храна, обучени су у перје,

ту су

стргнуте с глава краљевске капе

→ иза Хумбабине шуме налази се Брег Богова
→ боре се са Хумбабиним чуваром шуме, који је оденут у седам огртача, које уништи Шамаш
→ Енкиду хоће да одустане јер

су му удови као одузети

рука као укочена

→ Енкиду усни сан у ком се стена обруши на неког човека, док се њих двојица измакну – Гилгамеш верује
да је погинули човек Хумбаба
→ Хумбаба: на глави рогови дивљег бика, тело покривено бронзаним љускама, шапе као лав, на ногама
јастребове канџе, реп и уд расплођавања завршавају му се змијском главом
→ Ирнинин глас им говори да је поход завршен и да треба да се врате у Урук
→ Када наводи Иштар њена зла дела Гилгамеш каже:

Где је љубавник кога ћеш волети постојано?
Где је твој пастир коме би увек била верна?

→ Када Енкиду и Гилгамеш убију бика, Енкиду му одсече уд и баци га Иштар у лице
→ Енкидуов сан: орао медених (мêд или мëд?) канџи носио га у висину; земља Енкидуу испрва личи на брег,
потом на врт, а онда на кашу од брашна
→ два дива чувају брдску Капију неба, људска тела им стрше из земље само грудима, скорпионима сличан
доњи део тела пружају у Подземни свет
→ пут којим пролази Гилгамеш прошао је само Шамаш
→ после неког времена хода он гласно повиче, а потом осети северни ветар
→ Сидура Сабитуа чува дрво живота
→ Ур-Шанаби га превози преко Вода смрти
→ Утнапиштим:

Човеку није одређен вечни живот.
Смрт је страшна, сваком животу она поставља циљ.
Зар градимо куће заувек?
Печатимо ли уговоре за вечност?
Зар браћа заувек деле баштину?
Зар човек вечно ужива радост стварања?