UNIVERZITET
„UNION – NIKOLA TESLA“'
BEOGRAD
FAKULTET ZA MENADŽMENT
SREMSKI KARLOVCI
PREDMET: FISKALNA EKONOMIJA
SEMINARSKI RAD: ANTIINFLACIONA FISKALNA POLITIKA
Profesor: Vesna Miletić
Student: Čečarić Gorica 4-14/18-41
Beograd
S A D R Ž A J :
Uvod .........................................................................................................................3
1.
Pristup ciljevima, instrumentima i efektima fiskalne politike …………….…5
1.1.
Teorijski pristup ciljevima fiskalne politike ………………………….…5
1.2.
Analiza efekata fiskalne politike …………………………………….….9
2.
Fiskalna politika ……………………………………………………………12
2.1.
Poreska i budžetska fiskalna politika ………………………………….15
3.
Generalni pristup koordinaciji monetarne i fiskalne politike ………………19
3.1.
Pregled teorijskih istraživanja koordinacije monetarne i fiskalne politike
…………………………………………………………………………19
3.2.
Savremeni teorijski pristup koordinaciji monetarne i fiskalne politike..21
4.
Antiinflaciona fiskalna politika …………………………………………….23
4.1.
Modeli antiinflacione fiskalne politike ………………………………..24
4.2.
Antidepresivna i antiinflaciona fiskalna politika ……………………...25
4.3.
Diskreciona fiskalna politika ………………………………………….27
Zaključak ...............................................................................................................29
Literatura ...............................................................................................................31
U mnogim od ovih oblasti država se pojavljuje kao neposredni investitor i organizator
proizvodne delatnosti. Ona vrši direktnu proizvodnu funkciju koja ima izuzetan značaj. U
mnogim od ovih oblasti država se pojavljuje kao veliki kupac i potrošač. Ovaj vid fiskalne
politike neposredno utiče na nivo ukupnih investicija.
Od fiskalne politike (poreske i budžetske politike) se očekuje da održava takav nivo ukupne
efektivne tražnje koji je dovoljno visok da spreči recesiju, depresiju i masovnu nezaposlenost, ali
ne i suviše visok da dozvoli pojavu inflacije kada ukupna efektivna tražnja prevazilazi
raspoloživi fond proizvedenih dobara. Od nje se očekuje da preko poreske politike (povećanje ili
smanjenje poreza) i budžetske politike ( politika javnih rashoda), kao svoja dva vida, dovede do
toga da investicije budu visoke koliko je visoka i štednja i to na nivou pune zaposlenosti.
Navedena očekivanja fiskalna politika ostvaruje sprovođenjem antidepresione ili antiinflacione
fiskalne politike.
Antidepresiona, odnosno ekspaniziona fiskalna politika može da se sprovodi na dva načina:
povećanjem javnih rashoda,
smanjenjem poreza,
Antiinflaciona, odnosno kontrakciona fiskalna politika može da se sprovede na dva načina:
smanjenjem javnih rashoda,
povećanjem poreza.
4
1.
PRISTUP CILJEVIMA, INSTRUMENTIMA I EFEKTIMA
FISKALNE POLITIKE
1.1.
Teorijski pristup ciljevima fiskalne politike
Fiskalna politika kao deo ekonomske politike svojim instrumentima nastoji da ostvari
brojne ciljeve, koji mogu biti fiskalne i nefiskalne prirode. Sredinom prošlog veka Keynes
razvija svoju teoriju kojom odbacuje postavke klasičara i zagovara aktivnu ulogu države
usmerenu u pravcu uticanja na agregatnu tražnju s ciljem postizanja pune zaposlenosti. Time je
fiskalna politika izbačena u prvi plan.
Zahvaljujući teorijskim i empirijskim istraživanjima sprovođenim u različitim
vremenskim periodima, na različit način gleda na ulogu odnosno na ciljeve fiskalne politike.
Pored fiskalnih cijeva, postoje i brojni nefiskalni ciljevi koji mogu biti različiti i mogu se
odnositi na dohodak, zaposlenost, inflaciju, ravnomeran regionalni razvoj, raspodelu faktora
proizvodnje, dohotka i imovine, zadovoljenje javnih potreba, kao i brojne socijalne, ekološke i
druge ciljeve. U literaturi se najčešće ističu četiri cilja koja se postavljaju pred kreatorima
fiskalne politike, a koja se odnose na: optimalnu alokaciju resursa, pravednu raspodelu dohotka i
blagostanja, ekonomsku stabilizaciju i privredni rast. Na osnovu prethodnog se lako može
zaključiti zbog čega je svojevremeno Musgrave (1959, str. 4-24) sve nefiskalne ciljeve podijelio
u tri grupe:
Alokativne ciljeve;
Redistributivne ciljeve;
Stabilizacione ciljeve.
Alokativna grupa ciljeva podrazumeva aktivnost države koja je usmerena na najbolju
raspodelu i korišćenje faktora proizvodnje. Naime, alokacijom resursa za različite namene u
skladu sa preferencijama potrošača njihovo blagostanje je maksimizirano. Možemo reći da su
blagostanje i efikasnost implicitno definisani funkcijom korisnosti.
5
Preciznije rečeno, najnovija istraživanja koja su vršena u cilju pronalaženja adekvatnih
politika koje bi bile najefikasnije sredstvo za postizanje redistributivnih ciljeva, u prvi plan
izbaciju tri opcije koje nosiocima fiskalne politike stoje na raspolaganju, a koje negativno ne
utiču na privredni rast (Prasad, 2008, str. 38):
1. Implementacija progresivnijeg sistema oporezivanja;
2. Podrška zapošljavanju, ključnom redistributivnom mehanizmu, putem poreske i
socijalne politike;
3. Aktivna upotreba socijalne politike, koja inače negativno ne utiče na ciljeve vezane za
privredni rast i zaposlenost.
Intenzitet redistribucije, odnosno kriterijumi na kojima se zasniva preraspodela dohotka i
imovine, dominantno zavise od odnosa političkih snaga u zemlji. Od njih inače zavisi sistem
vrednosti donosilaca odluka koji odlučuju i sude o principu pravednosti.
Problem nejednakosti počev od 90-tih godina XX vijeka posebno izaziva interesovanje u
literaturi s obzirom na činjenicu da se dohodne razlike povećavaju tokom vremena, dok se s
druge strane javljaju nova saznanja o odnosu između nejednakosti i privrednog razvoja. S tim u
vezi je svojevremeno (Kuznets, 1955) postavio hipotezu da je nejednakost dominantno određena
nivoom privredne razvijenosti, odnosno da će se zemlje čiji se dohodak nalazi između niskog i
srednjeg nivoa suočti s pogoršanjem raspodele dohotka, dok će kod onih koje su na nivou
intenzitet redistribucije, odnosno kriterijumi na kojima se zasniva preraspodela dohotka i
imovine, dominantno zavise od odnosa političkih snaga u zemlji. Od njih inače zavisi sistem
vrednosti donosilaca odluka koji odlučuju i sude o principu pravednosti.
Problem nejednakosti počev od 90-tih godina XX veka posebno izaziva interesovanje u
literaturi s obzirom na činjenicu da se dohodne razlike povećavaju tokom vremena, dok se s
druge strane javljaju nova saznanja o odnosu između nejednakosti i privrednog razvoja.( Kanbur,
Lustig, 1999.) (Kuznets ,1955) je svojevremeno postavio hipotezu da je nejednakost
dominantno određena nivoom privredne razvijenosti, odnosno da će se zemlje čiji se dohodak
nalazi između niskog i srednjeg nivoa suočti s pogoršanjem raspodele dohotka, dok će kod onih
koje su na nivou između srednjeg i visokog dohotka raspodela biti poboljšana. To znači da će se
povećanjem dohotka u zemlji, poslije određene „obrtne tačke“ suziti nejednakost među različitim
društvenim grupama.
7
