Универзитет „Džon Nezbit“

Семинарски рад

Предмет: Финансијски менаџмент

Тема: Савремена антиинфлациона политика у РС

Професор: Студенти:

Милетић Весна Зорица Сич

Слађана Кнежевић

Maj 2017.

САДРЖАЈ

УВОД

1. ИНФЛАЦИЈА – дефинисање појма

1.1.

Узроци инфлације

1.2.

Ефекти и последице инфлације

2. АНТИИНФЛАЦИОНА ПОЛИТИКА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

2.1.

Проблеми антиинфлационе политике

2.2.

Ефикасност привређивања и снижење трошкова

2.3.

Улога монетарног сектора

2.4.

Политика структурног развоја

2.5.

Економски системи и антиинфлациона политика

2.6.

Друштвено – политички аспекти антиинфлационе политике

3. МОНЕТАРНА ПОЛИТИКА 19

3.1 Монетарна и финансијска стабилност 19
3.2 Функције Народне банке Србије 19

3.3 Стратегија и циљеви монетарне политике 21

3.4 Основни принципи режима инфлационог таргетирања 21
3.5 Oперативне смернице циљања инфлације 22

3.6 Инструменти монетарне политике 23
3.7 Операције на отвореном тржишту 24

3.8 Основне карактеристике концепта спровођења операција на отвореном
тржишту 25

3.9 Кредитне и депозитне олакшице (сталне олакшице) 26

4. ДЕПОНОВАЊЕ ВИШКОВА ЛИКВИДНИХ СРЕДСТАВА БАНАКА КОД НБС 27

4.1 Интервенције на девизном тржишту 27

4.2 Краткорочни кредит за ликвидност на основу залоге хартија од вредности 27

5. УПРАВЉАЊЕ КРИЗОМ 28

5.1 Реструктурирање 28

ЗАКЉУЧАК

ЛИТЕРАТУРА

територијалној основи и да тако удружена привреда наступа на светском тржишту.
Ситуација на светском тржишту – коју карактеришу пребацивање дела процеса
производње из развијених у неразвијене не само унутар транснационалних компанија, већ
и кроз међудржавне уговоре о слободним царинским зонама – још више намеће потребу
јачања економске принуде на основу деловања економских законитости.

Уколико су опредељење за јачање ефикасности привређивања и експанзија

производње основица која омогућава формулисање мера економске политике која ће
селективно и истовремено проширивати производњу и ограничавати потрошњу, и тако
истовремено деловати и на страни понуде и на страни тражње.

Напуштање тржишнг система алокације ресурса, без изградње новог механизма, у

нашим условима изазвало је утицај и јачање ванекономских фактора.

Привредни проблеми, па и феномен инфлације не могу се сагледавати само у равни

економског  кроз  неравнотежу  понуде  и тражње,  већ  се  морају  анализирати и  у  равни
политичке и социолошке теорије. Успоравањње стопе монетарног раста, дугорочнија и
стабилнија   стопа   раста   новчане   масе   у   односу   на   друштвени   производ,   селективна
рестрикција уз спречавање социјализације губитка биће они инструменти преко којих ће
економска   принуда   јаче   деловати.   Уз   већи   степен   повезивања   и   договарања   у   склопу
јединствене поделе рада и изналажења могућности за уклапање у међународну поделу
рада по основу већ изражених тенденција индустријске коорпорације, а не само извоза
готових производа, биће могу остврити и прокламоване сиљеве у области цена. Јачање
ефикасности   привређивања,   измена   у   примарној   распоедли,   уз   ефективну   монетарну
политику, омогућиће да се истовремено реше проблеми незапослености и инфлације који
се у нашимусловима, за разлику од развијених земаља Запада, не могу раздвајати.

1. ИНФЛАЦИЈА – дефинисање појма

У вези са дефинисањем појма инфлације, може се слободно рећи да има онолико

дефиниција инфлације колико и аутора који су се њеним проблемима бавили. Међу
многобројним схватањима инфлације, углавном су се оформила два приступа:

1. Старије (монетаристичко) схватање инфлације;

2. Новији приступ у дефинисању инфлације.

Старије (монетаристичка) схватање инфлације, ову појаву дефинише као стање у

којем услед повећања количине новца у оптицају долази до пада вредности новца, што се
манифестује у општем повећању цена. Инфлација је, дакле, повећање количине новца у
оптицају, без одговарајућих промена на страни понуде (производње), које има за
последицу пораст општег нивоа цена. Ово схватање инфлације налази оправдање у
чињеници да су све велике инфлације и енормни пад вредности новца били везани за
претерану емисију неконвертибилних новчаница.Тако је на тржишту створена огромна
новчана тражња у односу на ограничене робне фондове.

Новија схватања инфлације образлажу њену суштину поремећајима робноновчаних

односа „кад ефективна новчана тражња превладава над понудом роба и услуга, без обзира
на то да ли се такво стање одражава или не на повећање општег нивоа цена. То значи да
уколико је ефективна тражња хиљаду јединица, а понуда осамсто јединица, онда настали
„инфлациони јаз“ мора да се покрије или изравна кроз пораст цена“. Новија схватања
инфлације разликују се од старијих схватања по томе:

- што у монетарну нестабилност привреде уносе много нових елемената, а не само

пораст цена;

- што истичу могућност постојања инфлације и без пораста општег нивоа цена, као

последицу постојања монопола снажног учешћа државе у контроли цена и слично;

- што у истраживању инфлације као њен индикатор узимају поремећаје у

производњи, диспропорције између инвестиција и штедње, понашања у области

Серјевић, В., Петровић, Ч., Основи макроекономије, стр.60

Јарић, Д., Радун, В., Ћурчић, Р., Принципи економије, стр.192

Исто, стр.192

Инфлација ефективне тражње (монетарна инфлација, инфлација куповне снаге,

инфлације ефективне куповне снаге) је, по правилу, последица погрешног деловања
монетарног система, који прави сувишну количину новца, папирног неконвертибилног
новца, чиме се повећава понуда новца на тржишту изнад потреба производње и промета.
Инфлација је, дакле, монетарни феномен ио њен узрок налази се у превеликој количини
новца у оптицају, који превазилази раст реалног друштвеног производа.

Инфлациони јаз може настати и када не долази до промена у ефективној тражњи.

Тада се његов узрок налази у паду понуде робних фондова , било да се ради о апсолутном
паду производње, или се ради о релативном смањивању производње због промена у њеној
структури, било да се ради о смањивању понуде робних фондова на домаћем тржишту
због превеликог (претераног) извоза у односу на увоз. У сваком случају, мања робна
понуда у односу на исту новчану ефективну тражњу има за псоелдицу инфлациони јаз.

Када је реч о аутномном порасту цена као узроку инфлације, онда се ту мисли на

онај пораст цена који одређује држава, као меру своје економске политике, ии онај пораст
цена које су аутономно одређене од стране монопола. Као случајеви аутономног пораста
цена,   који   изазива   инфлацију,   обично   се   наводе:   повећање   цена   увозних   роба   услед
високих   царина,   повећање   цена   услуга,   јавних   служби,   повећање   цена   електричне
енергије,   горива   и   слично,   повећање   станарина,   повећање   пореза   на   промет   и   других
индиректних   пореза,   аутономно   одређивање   цена   од   стране   монпола.   Обично   се   ови
узроци   појављују   истовремено,   кумулирајући   своје   дејство   и   на   тај   начин   чинећи
инфлацију много снажнијом и широм у погледу домаћег тржишта.

Прерасподела националног дохотка јавља се као примарни узрок инфлације, након

чега обично следи пораст монетарне масе у привреди Повећање учешће личне потрошње
(личних доходака, плата), у расподели националног дохотка, које није праћено адекватним
порастом   продуктивног   рада   активних   прималаца   личних   доходака,   односно   плата,
представља извор инфлације. Инвестиције по својој природи делују инфлаторно, јер се
троши акумулација (куповна снага расте), а робни фондови ће се појавити на тржишту тек
након активизацијског периода инвестиција. Непривредне инвестиције непосредно не дају
робне фондове, па имају још веће инфлаторно дејство. Отуда се увек мора водити рачуна о
структури   инвестиција,   о   периоду   „активизације“   улагања,   о   њиховој   ефективности,   о
домаћој   или   увозној   опреми   ради   које   се   врши   улагање,   јер   може   доћи   до   увозне
инфлације   или   до   њене   комбинације   са   инфлацијом   због   претераног   инвестирања.
Увећавање дохотка, по правилу, има инфлаторно дејство, посебно када се та средства
употребљавају за нерпоизводну потрошњу или непроизводне расходе. Чак и у случају да
се остали облици потрошње смањују у мери за које се повећава учешће опште потрошње у
наменској расподели националног дохотка, повећање опште потрошње због структурних
поремећаја у привреди, по правилу, доводи до ширења инфлације.