УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ

МЕДИЦИНСКИ ФАКУЛТЕТ

ОДСЕК: ФАРМАЦИЈА

ПРЕДМЕТ:

Г05 – ИНФЕКТИВНЕ БОЛЕСТИ

ТЕМА СЕМИНАРСКОГ РАДА:

АНТИВИРУСНА ТЕРАПИЈА

Професор: Студенти:

Проф. др Чановић Предраг Томовић Душан 2007/02 Б

мај 2011., Крагујевац

САДРЖАЈ

НАЈВАЖНИЈЕ ИНФОРМАЦИЈЕ О СТРУКТУРИ ВИРУСА

...............................3

ПРИМЕРИ ПАТОГЕНИХ ВИРУСА

............................................................................3

ФУНКЦИЈА И ЖИВОТНИ ЦИКЛУС ВИРУСА

......................................................3

Репликација ДНК вируса......................................................................................4

Репликација РНК вируса.......................................................................................4

Репликација ретровируса......................................................................................4

ИНТЕРАКЦИЈА ДОМАЋИН- ВИРУС

.......................................................................4

СИСТЕМ ОДБРАНЕ ЋЕЛИЈЕ ДОМАЋИНА ОД ВИРУСА.............................4

СТАТЕГИЈА НАПАДА ВИРУСА НА ЋЕЛИЈЕ ДОМАЋИНА И

ЗАОБИЛАЖЕЊЕ ОДБРАМБЕНОГ ОДГОВОРА..............................................5

Продор у ћелије домаћина........................................................................5

Слабљење имуног одговора......................................................................5

Избегавање имуне детекције и напада ћелија убица..............................6

АНТИВИРУСНА ТЕРАПИЈА

.......................................................................................6

ЛЕКОВИ ЗА ИНФЕКЦИЈЕ ХЕРПЕС ВИРУСИМА..........................................7

ОСТАЛИ АНТИВИРУСНИ ЛЕКОВИ...............................................................11

ЛЕЧЕЊЕ СИНДРОМА СТЕЧЕНЕ ИМУНОДЕФИЦИЈЕНЦИЈЕ

(СИДА, АИДС) ...................................................................................................14

Лекови против СИДА-е и трудноћа.......................................................17

ЛЕКОВИ ПРОТИВ ВИРУСА ГРИПА...............................................................17

ЛЕКОВИ ПРОТИВ ВИРУСНИХ ХЕПАТИТИСА...........................................18

нуклеинска киселина вируса користи метаболизам саме ћелије за синтезу својих
нуклеинских киселина и протеина с циљем продукције нових вирусних партикула.

Вирусна репликација захтева синтезу РНК или ДНК, синтезу вирусних

протеина и гликозилацију.

Репликација ДНК вируса

Уопштено гледано, долази до уласка вирусне ДНК у једро ћелије домаћина,

транскрипције   вирусне   ДНК   у   информациону   РНК   (иРНК)   под   дејством   РНК-
полимеразе   ћелије   домаћина,   а   затима   до   транскрипције   иРНК   у   протеине
специфичне за вирус. Неки од ових протеина су ензими који накнадно синтетишу
додатну количину вирусне ДНК, као и протеине будућег омотача вируса. Након
сједињавањавања   протеина   око   вирусне   ДНК   и   формирања   вирусног   омотача,
комплетни   вириони   се   ослобађају   током   лизе   ћелије   домаћина   или   процесом
пупљења.

Репликација РНК вируса

Ензими укључени у репликацију РНК вируса синтетишу своју сопствену

иРНК или вирусна РНК служи као сопствена иРНК. Овај процес дешава се под
дејством различитих ензима, укључујући РНК-полимеразу (на основу које се
синтетишу нове вирусне РНК), као и под дејством структурних протеина вируса.
Сазревање и ослобађање вириона дешава се као што је већ наведено. Код ових
вируса, једро ћелије домаћина обично није укључено у процес вирусне
репликације.

Репликација ретровируса

Вирион ретровируса садржи реверзну транскриптазу (вирусна РНК-зависна

ДНК полимераза), која формира ДНК копију вирусне РНК. Ова ДНК копија се
интегрише у геном ћелије домаћина и назива се провирус. Провирусна ДНК се
преписује у нову геномску РНК и иРНК за транскрипцију у вирусне протеине.
Неформирани вируси се даље ослобађају процесом пупљења и могу да се
репликују без уништавања ћелије домаћина. Поједини РНК ретровируси могу да
доведу до трансформације нормалних ћелија у малигне ћелије. ХИВ се налази у
групи РНК ретровируса.

ИНТЕРАКЦИЈА ДОМАЋИН- ВИРУС

СИСТЕМ ОДБРАНЕ ЋЕЛИЈЕ ДОМАЋИНА ОД ВИРУСА

Реакције ћелије домаћина на вирусну инфекцију подразумевају следеће

механизме:

Развој урођеног одговора, и каснијег адаптивног одговора након вирусне
инфекције која је детектована у самом ткиву.

Активација цитотоксичних ЦД8+ Т-ћелија (цитотоксични лимфоцити, ЦТЛ)
прати   улазак   вируса   у   ћелију   домаћина.   Инфицирана   ћелија   на   својој
површини   презентује   комплекс   вирусних   пептида   са   молекулима   класе  I
главног хистокомпатибилног комплекса (МХЦ). Овај комплекс препознаје
ЦТЛ,   који   потом   доводи   до   уништавања   инфициране   ћелије.   Механизам
уништавања подразумева:

директно ослобађање литичких протеина (перфорирајућих ензима) у
инфицирану ћелију и/или

започињање апоптозе инфициране ћелије активацијом њених Фас рецептора
(„рецептора смрти“) и/или

ослобађање цитокина (нпр. фактор некрозе тумора - ТНФ), који стимулише
Фас рецептор.

Долази   до   активације   ћелија   убица   („natural  killer“-НК   ћелије).   Уколико
вирус избегне имунолошко препознавање од стране ЦТЛ тако што доведе до
модификације   експресије   комплекса   пептид-МХЦ   и   даље   може   постати
жртва   дејства   ћелија   убица.   Оваква   реакција   ћелија   убица   на   одсуство
нормалног МХЦ молекула може се назвати стратегијом „мајке-ћурке“ (ова
стратегија се базира на принципу: одстрани све што не звучи идентично
„беби-ћурки“).   Међутим,   поједини   вируси   имају   развијен   механизам   за
избегавање дејства ћелија убица.

СТАТЕГИЈА НАПАДА ВИРУСА НА ЋЕЛИЈЕ ДОМАЋИНА И
ЗАОБИЛАЖЕЊЕ ОДБРАМБЕНОГ ОДГОВОРА

Вируси имају развијен низ стратегија у постизању успешне инфекције.

Поједини вируси доводе до преусмеравања реакције ћелије домаћина у сопствену
корист.

Продор у ћелије домаћина

У нападу на ћелије домаћина вируси прибегавају тактици маскирања:

експресија површинских протеина којима се везују за рецепторе на ћелији
домаћина, што им омогућује улазак у унутрашњост ћелије.

Слабљење имуног одговора

Вируси могу да инхибирају активност цитокина који руководе урођеним и

стеченим имуним одговором, као што су интерлеукин-1, ТНФ-алфа и антивирусни
интерферони.

На пример: поједини поксвируси, након инфекције ћелије домаћина

експримирају протеине који су налик на рецепторе за цитокине, при чему смањују
синтезу протеина експресијом искључиво екстрацелуларних домена за везивање
лиганда; ови псеудорецептори, када се ослободе, везују се за цитокине и тако их
спречавају да се вежу за своје природне рецепторе на ћелијама имуног система, при
чему мењају нормалан имуни одговор на ћелије инфициране вирусом.