УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ
ФАКУЛТЕТ СПОРТА И ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА
Јелена Филиповић 7652
АНТРОПОМЕТРИЈСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ У
ПРОЦЕНИ ГОЈАЗНОСТИ
Завршни рад
Ментор:
Доц. др Владимир Антић
Ниш, октобар 2020.
најчешће одступа од исхране којом су људи еволуирали и утиче на појаву многих
болести. Укупна антропометријска процена указује на степен гојазности, али и
дефинише укупан здравствени ризик гојазности који представља за сваког појединца
(Smolej-Narančić, 2006).
Према подацима Светске здравствене организације (WHO) око 2,1 милијарди
људи пати од прекомерне телесне масе, 160 милиона деце, од којих је 22 милиона млађе
од 5 година. Светска здравствена организација (WHO) је 2004. год је усвојила глобалну
стратегију о исхрани, физичкој активности и здрављу, чији је примарни циљ био
унапређење здравља физичком активношћу и правилном исхраном. Праћење
антропометријских промена у популацији може бити кључно у спречавању гојазности
(Tatar, N. 2014).
Гојазност данас представља чест здравствени проблем који снижава квалитет
живота и значајно утиче на укупни морталитет. Према подацима Светске здравствене
организације (WHO) (World Health Organization. 2000), од 1980-те године преваленција
прекомерне телесне масе и гојазности у сталном је порасту у развијеним земљама.
Гојазност је раније била проблем развијених земаља, међутим, новија истраживања
земаља у развоју показују да је у неким земљама преваленција гојазности висока, или чак
већа од оне у развијеним земљама (Filozof, C., Gonzalez, C., Sereday, M., Mazza, C., &
Braguinsky, J. 2001). Како би се открио потенцијални здравствени ризик у раном
стадијуму, од велике је важности познавати дистрибуцију масног ткива, чак и код особа
са нормалном телесном масом (Pavlica, T., Božić-Krstić, V., Rakić, R., & Sakač, D. 2012).
2 АНТРОПОМЕТРИЈА
2.1
Развоj антропометрије
Први историјски записи о занимању човека, о грађи и односима делова људског
тела потичу из старог Египта и називају се Египатски канон (Слика 1). Код увођења
првих мерних јединица, Египћани су употребљавали људску руку и шаку. Древни
Египћани су знали три мерне јединице које су одређиване компонентама људског тела.
Лакат (466 мм) је био једнак дужини седам дланова (66,5 мм), који су, пак, били једнаки
ширини четири прста (1 прст – 16,6 мм). Дужина стопала је служила као мерна јединица
тела: на пример, просечна висина човека била је 7 стопала. Египћани су, приликом
приказивања људске фигуре као симетричне и пропорционалне у седећем или стојећем
положају, користили математички решеткасти систем. На тај начин могли су повезати
сваки појединачни део људске фигуре коју су приказивали.
(Слика 1 – Димензије људског тела према Египатском канону)
Античка Грчка увела је сличан скуп правила под називом Грчки канон (Слика 2),
према коме су стари Грци израђивали своје скулптуре. Први га је описао грчки вајар
Поликлет (460.-420. год. пре нове ере). Његова статуа „Дорифор“ постаје идеал лепоте,
где однос главе према телу износи 1:7.
2.2
Гране антропометрије
Значајан пораст употребе антропометрије започео је средином 1970-их, посебно
међу климатолозима, који су истраживали животни стандард у прошлости, а све то због
потребе за повећањем нивоа знања о утицају економског развоја на повећање димензија
људског организма.
Током 19. века развијају се следеће гране антропометрије:
•
Краниометрија
– мерење облика и величине лобање ради утврђивања
карактеристика човека и расе којој припада; палеоантропологија, тј проучавање
еволуције човека следећи анатомску и генетску повезаност праисторијских људи из
периода неколико милиона година уназад, до данас. Из наведеног се развија проучавање
типологије и личности употребом краниометра (Bender, R., & Margaritoni, M. 2015).
•
Форензичка антропометрија
– утемељена је 1883. год. од стране Бертилона
А.,који уводи систем идентификације који се заснива на описивању следећих фактора:
боје очију, углове ушију, обрва и носа и њихове међусобне удаљености. Систем има
значајну употребу у криминологији. У развоју форензичке антропометрије, историјску
важност има Хуан Вучетић, који је 1892. год. користећи се отисцима прстију шаке први
пут практично користио идеје В.Ф. Херцхела и Ф. Галтона и побољшао Бертилонов
систем. Тако је настала грана антропометрије – дактилоскопија (метода отисака прстију),
најважнија метода идентификације особа и неизоставан део форензичке антропометрије
(Слика 4).
(Слика 4 – Први отисци прстију)
