UVOD

U sektoru usluga sve su veći zahtevi za ulaganjem u turizam, koji postaje jedna

od prioritetnih (ekonomskih) razvojnih linija, oblast koja doprinosi širenju ekonomije
i kreiranju zaposlenosti viših nivoa tržišne radne snage, a naročito značajan u onim
područjima gde je visok stepen nezaposlenosti (procene u Srbiji – oko 32%). Upravo
je ovo uticalo da mnoge lokalne zajednice i regioni usmere napore da unaprede svoj
imidž i dobiju značaj turističkih destinacija. Sve je uočljiviji porast broja poslovnih
skupova – sajmova, konferencija, seminara. Ovi vidovi okupljanja su podsticajni za
lokalnu ekonomiju, jer obezbeđuju višestruje efekte zahvaljujući potrošnji i ulaganju.
Umetnost i kultura, takođe poprimaju značajnije mesto na lokalnom nivou.

Iskustva iz prakse strateškog planiranja razvoja turizma i turističkih naselja

ukazuju na ključne oblasti sa kojima su se suočile lokalne zajednice kada je u pitanju
turizam:

promovisanje turističkih mesta, kao mesta atrakcije na bazi njihovih
endogenih potencijala;

obezbeđene zajedničke infrastruktura (društvene, ekonomske,
komunalne);

potreba za sveobuhvatnim strateškim marketingom;

uključivanje javnosti i

uspostavljanje stalnih institucija koje bi se bavile ovom
problematikom.

Grad Aranđelovac jedan je od značajnijih turističkih, arheoloških i
istorijskih gradova Srbije. Ovom prilikom, pokušaćemo da vam
vas upoznamo sa njegovim najinteresantnijim znamenitostima za
koje možda niste ni znali da postoje.

ISTORIJA ARANĐELOVCA

Aranđelovac je mlad grad. Najstariji pismeni podaci o Bukoviku potiču iz 15. veka. U srednjem
veku ceo kraj je bio povezan sa Rudnikom, tada najvažnijim mestom u Šumadiji. Kada su
Osmanlije 1459. osvojile Smederevo, njihova vojska je ovladala i ovim krajem. Pavle Bakić je iz
Venčaca sa 1000 ratnika prešao u Ugarsku i postao srpski despot. Austrija je 1718. godine zavladala
severnim krajevima centralne Srbije. Centralna Srbija pod Austrijancima dobila je status Vojne
komandature Kraljevine Srbije. U to vreme pominje se Vrbica kao nenaseljeno mesto u
kragujevačkom distriktu. Godine 1735. u Vrbici se pominje šanac sa oko 50 domova i možda 300
do 350 stanovnika. Komandant šanca bio je Mijuško Kujundžić koji je zapovedao svim vojnim
obveznicima ovog kraja. Osmanlije su 1739. godine ponovo zavladale centralnom Srbijom. Njihove
represalije izazvale su još jednu veliku seobu Srba u krajeve severno od Dunava i Save. Mnogi su
tražili spas u hajdučiji. Iako su Osmanlije poslale svoje elitne trupe, janičare, hajdučija se u celom
regionu južno od Dunava i Save nije mogla ugušiti, isto zbog Carske Austrije u susedstvu u koju su
hajduci mogli da se povuku ili priključe raznim vojnim jedinicama. Prvi srpski ustanak je izbio
1804. godine, u Orašcu, gde su se skupili narodni prvaci i ugledni ljudi. Ustanike je zakleo
bukovički prota Atanasije. Posle srpskih ustanka 1804. i 1815., mesto se razvija i napreduje.

Uredbom knjaza Miloša o ušoravanju okolnih sela nastaje 1839. god. varošica podno brda
Risovaca, koja se razvija levom obalom Kubrsnice prema Mladenovcu, a kasnije prema izvorima
mineralne vode u Bukoviku. Tako naš grad dobija formu tipičnog drumskog naselja, nastalog od
dela sela Vrbice i dela sela Bukovika. Za vreme druge vladavine, na proputovanju kroz varošicu,
knjaz Milos daje obećanje da će podići crkvu "Svetij Arandjel", pa Dekretom od 1. avgusta 1859.
godine to i potvrđuje i u poslednjoj rečenici kaže: "... varoš Vrbica neka se od sad zove
Aranđelovac."

Godine 1941. Kosta Pećanac poziva na Bukulji sabor predratnog četničkog udruženja i predlaže
saradnju sa Nemcima. Nakon sabora Pećanac odlazi u istočnu Srbiju. Komunistička vlast
Jugoslavije dovodi 1945. u Aranđelovac crnogorskog mitropolita Joanikija Lipovca gde je ubijen.
Mesto gde počivaju njegovi ostaci je do danas ostalo nepoznato.

Uporedo sa razvojem grada, razvijala se i banja koja je danas u njegovom centru, a nosi ime po
ataru u kome se razvila. Utvrđivanjem lekovitosti vode bukovičkih izvora, banja 1836. godine
dobija prve bolesnike. Oko izvora se grade zgrade za smeštaj gostiju, otkupljuje zemljište za park,
obeležavaju staze, sadi drveće, pronalaze i uredjuju novi izvori i grade prva kupatila nad izvorima
Đulara i Talpara. Staro Zdanje, najstariji sačuvan arhitektonski objekat u parku Bukovičke banje,
nesuđeno sedište narodne skupštine i letnjikovac dinastije Obrenović. Sagrađen je u periodu 1865-
1872. godine po nalogu kneza Mihaila Obrenovića. Kosta Sreplović, arhitekta Starog Zdanja uradio
je i plan parka ispred ove velelepne zgrade. Krajem XIX veka sagrađeno je parno kupatilo, Novo
Zdanje (1887.), a 1907. godine i Paviljon u kome se flaširala voda za izvoz i transport širom Srbije.
Pod upravom Štedionice dunavske banovine Banja doživljava novi uspon, kaptiran je izvor tople
vode, sagrađeno moderno parno kupatilo, hotel Šumadija, renovirano Staro Zdanje i rekonstruisan
park po planovima Krstića. Banja je tako dobila izgled modernih zapadnoevropskih banja i postala
izletište najotmenijeg sveta ondašnje Srbije.
Razvoj Banje i grada teku uporedo, a Arandjelovac postaje središte Sreza i zanatlijsko trgovački
centar ovog dela Šumadije. Krajem XIX i poćetkom XX veka otvaraju se prvi rudnici i
poljoprivredni rasadnik 1903. godine. Otvaraju se osnovne škole - muška 1850. i ženska 1868.

Prirodne turističke vrednosti

RELJEF OPŠTINE ARANĐELOVAC

Reljef područja opštine Aranđelovac formiran je pod uticajem endogenih i egzogenih sila.

Međutim, kako su endogeni oblici u velikoj meri površinski preoblikovani, u radu je posebna pažnja
posvećena egzogenim morfoskulpturnim procesima. Stoga su tipovi reljefa genetski definisani
prema procesima, koji su imali dominantnu ulogu u egzogenom oblikovanju geološke podloge.
Geomorfološka evolucija reljefa je praćena od srednjeg miocena do danas. Formiranje oblika, kao i
reljefa u celini, objašnjeno je geomorfološkim procesima, čiji je razvoj i intenzitet zavisio od
geološke građe, klime, neotektonskih pokreta i dr. Pod uticajem klimatskih promena i neotektonskih
pokreta geomorfološki procesi su se u toku morfološke evolucije reljefa međusobno smenjivali i
višestruko obnavljali.

Brojni rasedi na relativno malom prostoru bitno su uticali na morfološku strukturu reljefa opštine
Aranđelovac. Ovaj, u osnovi tektonski reljef, dejstvom spoljnih sila u kasnijem periodu izmenjen je
stvaranjem mlađih oblika reljefa. prema tome, reljefna plastika aranđelovačke opštine nastala je
tektonskim i fluvijalnodenudacionim procesima.
Najviša tačka na teritoriji opštine Aranđelovac nalazi se na Bukulji na apsolutnoj nadmorskoj visini
696 m. najniša tačka nalazi se u severozapadnom delu opštine u aluvijalnoj ravni Turije, na
apsolutnoj nadmorskoj visini 114 m u ataru sela Tuleža.
Na planinskim padinama razvila se gusta mreža sa stalnim tokovima koji su duboko urezali svoja
korita stvarajući doline čije su strane većih padova od generalnih planinskih nagiba. u njima se
pokadkad začinju uske aluvijalne ravni kao delovi reljefa najnižih padina morfološke celine.
Između tokova se spuštaju dugačke kose i povijarci. Ovako raščlanjen reljef je karakterističan za
celu visoku Šumadiju.

KLIMA

Klima je kontinentalna sa blagim prelazima iz jednog u drugo godišnje doba. Leta su umereno topla
sa malo kiše. Septembar ima najmanje kišnih dana, a najviše padavina se izluči tokom proleća i u
kasnu jesen.
U Aranđelovcu je zima najduže godišnje doba i traje prosečno 108 dana. Srednje dnevne
temperature vazduha su niže od 5°C, a prosečan broj dana sa snegom višim od 1 cm je 43,9 što
omogućava veliki broj dana za rekreaciju na padinama Bukulje. Proleće traje 83 (5°-18°C), leto 95
(+18°C) i jesen 79 dana (18°-5°C).
Najčešći vetar duva iz severozapadnog (NW 305‰) i zapadnog (W 146 ‰) pravca. Srednja
godišnja vrednost relativne vlažnosti vazduha je 74%. Najveća količina padavina se izluči u junu i
julu a najmanja u januaru.
Aranđelovačko područje spada u VI gradobitni razred – najviši. Grad pada skoro svake godine i
karakterističan je za letnje mesece; pada veličine lešnika i često je praćen nevremenom sa olujom i
nanosi veće štete, naročito usevima i voću koje je prilično važno.

Najrasprostranjenije i privredno najvažnije voće su šljive, slede višnje, jabuke, kruške, breskve,
trešnje, orasi, kajsije i dunje, dok jagoda ima na relativno malim površinama. Padine Venčaca,
nadmorska visina i klima pogoduju gajenju vinskih sorti grožđa sa relativno visokim procentom
šećera.

Antropogene turističke vrednosti

ARHEOLOŠKE VREDNOSTI

Prava je retkost da jedan grad, gotovo uz glavnu ulicu, ima celovito arheološko nalazište.

Neobičnost je tim veća jer se radi o pećinskom staništu čoveka paleolita. U Aranđelovcu je to u
arheologiji sada već poznati lokalitet – Risovačka pećina, odnedavno preuređena u muzej paleolita
u autentičnom ambijentu.

Risovačka pećina spada u red najdragocenijih arheoloških izvora na Balkanskom

poluostrvu, pa i u Evropi. Njenim otkrićem je demantovana ranija pretpostavka da južne evropske
krajeve tokom paleolita ljudi nisu naseljavali i teorija o

austrijskom

poreklu prastanovništva

Balkana. Tragovi čoveka pod Risovačom govore da je on tu živeo još u starijem kamenom dobu.

Pećina je nastala kao rased u krečnjačkim stenama ispunjen mineralnom vodom.

Tektonskim promenama, rased je pretvoren u podzemnu reku sa više izvorišta. Daljim tektonskim
razvojem, reka je presahla, stvarajući idealan prostor za sklonište divljih životinja i ljudi.
Fosilizirane kosti životinja i predmeta izrađene ljudskom rukom ponovni prodori vode prekrivaju
slojevima nanosa i konzerviraju ih do današnih dana.

Kao bogato nalazište kulture pračoveka i kao prirodna retkost, Risovačka pećina predstavlja

objekat izuzetnog naučnog ali i turističkog značaja. Devetnaestog septembra 1987. godine ona je
preuređena u muzej paleolita. Otvaranju muzeja predhodila su dugogodišnja iskopavanja i
pripreme. U autentičnom objektu, postavljene su skulpture pećinskih životinja, a u Optimističkoj
dvorani, kojom se završava uređeni deo pećine, postavljena je stilizovana kompozicija – skulptura
zamišljene porodične situacije negdašnjih stanovnika ovog mesta. Postavljanjem dvostrukih ulaznih
vrata, sačuvan je bioklimatski ambijent u kome se temperatura kreće između 10 i 12 stepeni
celzijusa, a zasićenost vlagom je potpuna. Time je, i pored nove namene, zaštićena mikroklima
neophodna za dalje procene nastajanja pećinskih ukrasa.

Risovača

Pećina Risovača se nalazi na istoimenom brdu na ulazu u

Aranđelovac

, 76 km od Beograda. Za

posetioce je otvorena u dužini od oko 150 m. Predstavlja arheološki, paleontološki i speleološki
lokalitet.

Istraživanja u Risovači su počela pedesetih godina 20. veka, a otkrivena je izuzetno velika količina

kostiju životinja iz ledenog doba

, a pored toga i alatke od kamena i kostiju. Ostaci ljudskih skeleta

nisu otkriveni s obzirom da se pećina nalazila u okviru starog kamenoloma, pa je prilikom
eksploatacije kamena došlo do uništenja ulaznog dela pećine sa najbogatijim kulturnim slojevima.

Tragovi životinja potiču iz poslednjeg, četvrtog ledenog doba i nihova starost se procenjuje na oko

100.000 godina

. U tom periodu desile su se velike klimatske promene usled kojih je došlo do

migracije životinjskih stada iz ledom pokrivene srednje Evrope ka južnoj Evropi i dalje, ka severnoj
Africi. U to vreme teritoriju današnje Srbije naseljavaju faunske zajednice azijskih stepa, tako da
pronađene kosti životinja u Risovači pretežno pripadaju stepskim životinjama, koje su se kretale iz
Panonske nizije u unutrašnjost Srbije. Po broju pronađenih ostataka najzastupljeniji je pećinski
medved, a zatim slede divlji konj, divlji magarac, pećinska hijena, lisica, pećinski lav. U Risovači

с почетка четвртог леденог доба (интерстадијал WÜRM I/II) када су ови простори били под
утицајима јужних медитеранских струјања. Влажна и релативно умерена клима са доста
падавина пружала је повољне услове за живот флоре и фауне, посебно биљоједа које су
палеолитски ловци најчешће и ловили. Управо су клима и кретање животиња пресудно
утицали на распрострањеност људи старијег каменог доба и директно условљавали њихов
билошки опстанак.

На југо–источној периферији Аранђеловца, на десној обали Кубршнице, уздиже се брдо
Рисовача са пећином, значајним археолошко-палеонтолошким и спелеолошким локалитетом.
Рисовачка пећина је изграђена у тамноплавим и песковитим кредним кречњацима и, као
форма подземног рељефа, резултат је карстног процеса; представља хоризонталан, разгранат,
фосилни, изворски спелеолошки објекат.
Археолошка истраживања Рисовачке пећине под руководством професора др Бранка Гавеле
(од 1953. са повременим прекидима до 1977. године) обухватила су око 30 метара улазног
канала и дала важне резултате за археолошку науку, пре свега, јер су потврдила постојање
палеолитских култура јужно од линије Сава – Дунав и пружила нове податке о животу
праисторијских људи.

Спелеолошким истраживањима пећине, започетим 1975. године, руководио је др Раденко
Лазаревић. У пећинским слојевима, на дубини од 1–1,75 м, откривене су окресане кремене и
коштане алатке чије одлике и начин израде указују на крај средњег палеолита (време од пре
50.000 до пре 35.000 година). Њихов творац је Homo sapiens neanderthalensis, разумно биће и
одличан ловац који је владао ватром, правио оруђа од камена и сахрањивао своје мртве.
Нажалост, остаци неандерталских скелета нису откривени, јер су, заједно са најбогатијим
културним слојем из зоне човековог станишта, уништени при експлоатацији камена.

Кремене и коштане алатке из пећине Рисоваче, по типологоји и особеностима израде,
припадају мустеријенској култури средњег палеолита, а њихов творац је неандерталaц (Homo
Neanderthalensis) који је, као јединствени антрополшки тип, живео на сва три стара
континента, у Европи, Африци и Азији. Камена рисовачка артефакта добијена су техником
окресивања: троугаони силексни шиљак, тзв. ''ручни клин'' као водећи тип оруђа које су
правили неандерталци, листолики силексни шиљак , стругач који је служио за обраду коже и
крзна. Од коштаног оруђа пронађена су шила за бушење и спајање делова кожне одеће, као и
изванредан примерак бодежа дужине 25 цм. Бројни су фрагменти костију на којима се
уочавају трагови обраде, али се не може са сигурношћу рећи да ли су резултат деловања
човекових руку или је реч о последицама механичког трења у пећинским слојевима. Управо
чињеница да су ове камене и коштане алатке израђене за одређеним циљем потврђује да је
рисовачки ловац био свесно, разумно биће са развијеном моћи запажања које је сврсисходно
користило своју интелигенцију потпомажући се изванредном способношћу прилагођавања у
тешкој борби за одржање своје егзистенције.

Неандерталац није наш директни предак, али су он и сапиенс, претеча савременог човека,
имали заједничког претка који је, по недавним научним (генетским) открићима, живео у
Африци пре око 500.000–600.000 година. Неандерталци су живели на врло великом подручју,
на сва три стара континента у периоду од пре 250.000 до пре 45.000 година када преци
савремених људи насељавају евроазијски простор мигрирајући из Африке. Време од пре
45.000 до пре 28.000 година је раздобље у коме су скупине неандерталаца и сапиенса живеле
једне поред других. Могуће је да су климатска колебања (пре око 40.000 година клима је
постала топлија, да би 10.000 година касније отпочело ново ледено доба) и способност
сапиенса да се успешније прилагоди новонасталим животним условима вештије користећи
преосталу дивљач довели до изумирања неандерталца. Неки научници не изостављају ни
могућност да су се неандерталци мешали са сапиенсом стварајући ново потомство, међутим,