1.UVOD
Poreklo arbitraže je dosta staro. Njene tekovine nalazimo još u starom veku u rešavanju
sporova koje su vodili sumerski i grčki gradovi. Jedan od najpoznatijih ugovora tog
vremena jeste ugovor o tridesetogodišnjem miru između Atine i Sparte zaključen 445. i
ugovor iz Nicijasa zaključen između istih država 421. godine pre nove ere. Nakon ovog
perioda razvoja dolazi do zastoja u razvoju arbitražne prakse. Razlog za to jesu Rimska
osvajanja, koja nisu poznavala kompromisni način rešavanja sporova. U srednjem veku
dolazi do zaključivanja brojnih arbitražnih ugovora, da bi u doba apsolutizma ova praksa
prestala.
Događaj koji ce označiti početak moderne arbitraže jeste Ugovor o prijateljstvu, između
SAD i Velike Britanije iz 1794. godine. Takođe u tom periodu dolazi do zaključenja
mnogih ugovora između SAD-a i mnogih juznoameričkih država. U ovim ugovorima stoji
da će rešavanje mogućih sporova biti povereno mešovitim komisijama. Upravo u tim
komisijama treba tražiti preteče današnjih arbitražnih sudova. Vredan pomena jeste i
slučaj ,, Alabama’’ rešen u Ženevi 1872. godine. Spor je nastao povodom optužbe SAD-a
da je Velika Britanija za vreme građanskog rata u svojim lukama pravila i otpremala
brodove za oružane snage južnih država i time prekršila obavezu neutralne države. Na
osnovu Vašingtonskog ugovora iz 1871. spor je iznet pred petočlanu komisiju koja je
osudila Veliku Britaniju da plati odštetu u iznosu od 15,5 miliona dolara. Ovu presudu je
Velika Britanija i izvršila u predviđenom roku. Ovaj spor je izuzetno bitan za razvoj
arbitraže iz više razloga. Po prvi put se obrazuje pravi arbitražni sud, a ne mešovita
komisija za rešavanje spora. Taj sud činile su sudije trećih država. Takođe se videlo da se
važni sporovi mogu rešavati putem arbitraže.
Značajan datum u istoriji razvoja arbitraže predstavljaju Haške mirovne konferencije. Na
ovim konferencijama je izvršena i kodifikacija arbitražnih pravila, zasnovana na praksi
rešavanja arbitražnih sporova. Na ovim konferencijama je pokušano uvođenje obavezne
arbitraže za sporove koji ne dovode u pitanje nacionalnu čast.
Uspeh na Prvoj haškoj konferenciji donosi i osnivanje Stalnog arbitražnog suda. Uprkos
nazivu to nije stalni sud već spisak kandidata za sudije koje imenuju države ugovornice.
Svaka država potpisnica imenuju najviše 4 ličnosti na period od 6 godina. U slučaju spora
države imaju mogućnost da sa ovog spiska odaberu sudije koje će rešavati njihov spor.
Prema tome sudije ne sude stalno, već se nalaze na spisku i na raspolaganju državama u
slučaju potrebe.
Tokom 20. veka dolazi do potpisivanja više konvencija koje su uticale na razvoj arbitraže
kao sto su Ženevski protokol iz 1923., Ženevska konvencija iz 1927., Njujorška
konvencija iz 1958. kao i Evropska konvencija o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži iz
1961. Takodje na razvoj arbitraže, posebno međunarodne, posle Drugog svetskog rata
uticao je i sve veći rast međunarodne trgovine koji je sa sobom donosi i probleme koje je
trebalo rešiti što efikasnije pa je arbitraža samim tim dobijala sve veći značaj.
1
2. POJAM ARBITRAŽE
Arbitraža je mehanizam donošenja odluka koji se koristi kada dve ili više suprostavljenih
strana ne mogu da postignu sporazum ili nastavak rada ka komplementarnom cilju. Strane
učesnice se slažu da imenuju neutralnu stranu ili osobu da donese odluku pošto čuje
stavove obe strane.
Arbitražom se i naziva organ ili telo nedržavnog karaktera koje rešava spor.
Osnovna karakteristika arbitraže je privatno rešavanje spora. Arbitaža je konkurent
državnom sudu, jer je arbitražna odluka izjednačena sa sudskom. Da li arbitraža može
rešavati spor zavisi od svake države.
Arbitražno pravo je disciplina koja je u stalnoj evoluciji, jer država ne reguliše detaljno
arbitražu, već je stvara praksa. Postoje različite tendencije u svetu - da arbitraža sve više
liči na državni sud i zbog toga je u stalnoj evoluciji. Arbitraža se smatra privatnom
sudskom jurisdikcijom, kvazi sudom i teži se da ona ima snagu suda. Za arbitriranje se
plaća naknada.
2.1. ELEMENTI ARBITRAŽE
Stranke kod određivanja arbitraže, kao nadležne za rešenje jednog spora, moraju odrediti
niz elemenata, koja će biti sastavni deo sporazuma. To se odnosi na sledeće elemente: 1)
mesto arbitraže; 2) pitanje imperativnih procesnih normi zemlje u kojoj se vodi postupak;
3) merodavno materijalno pravo; 4) pitanje spora koji se rešava pred arbitražom; 5) izbor
arbitraže; 6) plaćanje naknade arbitrima; 7) jezik na kojem se vodi arbitraža; 8) primena
ex aequo et bono (princip pravičnosti); 9) oblik arbitražne odluke (pismena forma); 10)
pitanje ništavosti; i 11) pravo na pokretanje arbitražnog postupka. To su najvažniji
elementi jednog arbitražnog sporazuma, koje mogu imati uticaja na dejstvo te arbitražne
odluke u nekoj drugoj zemlji. Stranke mogu predvideti i druge elemente arbitražnog
sporazuma. Ti elementi su od značaja kod utvrđivanja prirode arbitražnog ugovora i kod
priznanja strane arbitražne odluke, a što utvrđuje sud, koji donosi odluku o priznanju.
2.2. PRIMENA ARBITRAŽE
Najčešće se primenjuje u privrednim i poslovnim odnosima, u radnim sporovima, u
građanskim odnosima, u profesionalnim udruženjima – izmedju članova, u oblasti sporta
– klubovi i igrači.
2.3. IZVORI PRAVA U ARBITRAŽI
Izvori prava koji regulišu arbitražu su različiti: jedni su međunarodni, drugi unutrašnji;
neki su obavezni, a ostali fakultativni; ima ih koje je stvorila drzava ili neka druga
organizacija, dok postoje i oni koje stvaraju same stranke. Pa tako imamo:1)
međunarodne ugovore (multilateralni i bilateralni), 2) nacionalne zakone, 3) pravilnike
stalnih arbitraža, 4) autonomno pravo međunarodne trgovine, 5) arbitražne sporazume, 6)
arbitražnu praksu, 7) doktrina arbitražnog prava
Dominacija autonomije volje ugovornih strana je vladajuci princip kako u oblasti
trgovačkih odnosa tako i kod trgovinskih arbitraža pa je i hijerarhija izvora arbitražnog
2
