1. Uvod
Gotska umetnost je nastala posle romanike u drugoj polovini XII veka, prvo u
Francuskoj a zatim se do XV veka proširila na ostatak Evrope. Da bi shvatili nastanak
gotike moramo biti upoznati sa društvenim prilikama u tom periodu. Prvenstveno
dolazi do intenzivnijeg trgovačkog prometa između zemalja Zapadne Evrope.
Zanatlije jačaju jer im je povećana potražnja a samim tim i proizvodnja. Inače raseljeni
po raznim feudima ne menjaju znatno svoj položaj, ali u okviru gradova gde su
udruženi u esnafe jačaju kao novi stalež. Jačaju gradovi a to dovodi do udruživanja
feuda koji su do tada bili uglavnom samostalni. Sve to zajedno utiče i na arhitekturu.
Za razliku od romanike, gde su feudi razjedinjeni pa imamo različite škole građenja,
kod gotike je razvoj arhitekture više teritorijalno povezan. Mnogo se više posvećuje
pažnja izgledu katedrala. Graditelji su uglavnom laici pa i njihova dela imaju više
slobode i ne robuju nekim striktnim pravilima gradnje za razliuku od romanskog stila.
Videćemo da se gotika različito razvija od zemlje do zemlje, pa čak da se u istoj
drzavi može razvijati u različitim pravcima.
U početku je oblast razvoja arhitekture bila jako mala. Vezuje se za pokrajinu
Ile – de – France, odnosno Pariz sa okolinom. Smatra se da je to bilo oko 1150.
godine. Već u prvih sto godina se raširila a oko 1450. godine počinje da se smanjuje i
više ne obuhvata Italiju, gde je renesansa uveliko uzela maha. 1550. godine gotika je
skoro iščezla. Znači sama gotika ne obuhvata potpuno isti period u Evropi. To se
odražava i na razvoj oblasti umetnosti. Prvo se razvija u arhitekturi a onda u ostalim
oblicima umetnosti.
1
2. Razvoj građevinskih elemenata gotike
U arhitekturi gotike se razvijaju mnogi novi elementi gradnje ali se najviše ističu
tri: rebrasti svod, prelomljeni luk i potporni stub. Rebrasti svod se i ranije
upotrebljavao. U romanici su to bili krstasti svodovi. U početku su rađeni bez kosih
potisaka ali su im jako bile opterećene dijagonalne sastavnice. Kasnije budu
nadvišeni pa im sastavnice nisu toliko opterećene ali se pojavljuju kosi bočni potisci.
Dijagonalne sastavnice se još više osiguravaju rebrima i zadržavaju nadvišrni oblik.
To je romanski tip rebrastog svoda. Sredinom XII veka rebrasti svod dobija novi oblik.
Rade se rebrasti svodovi horizontalnih linija temena, ali se rebra i dalje izrađuju
polukružno. To se postiže prelamanjem linije svoda. U početku su samo ukršteni
delovi svoda imali prelomljenu liniju, dok su ostali delovi imali polukružnu. Kasnije se
lomi i luk i to postaju glavne karakteristike gotske arhitekture. Kod prelomljenog luka
je opasnost od rušenja u temenu dosta smanjena. To se postiže i kod rebrastog
svoda. Tako oni postaju elastičniji. Ako i dođe do neke deformacije on ostaje na svom
mestu. Postaju tanji i lakši a mogu se raditi dosta viši. Celu svodnu konstrukciju ne
drže više teški zidovi već se to radi sistemom stubova i stubaca. Čak se to postiže i
kod bočnih zidova gde se nalaze prozori u slobodnom delu. Podupirači svoda su u
početku glomazni i dosta opterećeni potiscima svodova. Da bi se to smanjilo počinje
se sa izgradnjom potpornih lukova. Početak građenja potpornih lukova je u romanici.
Nalazimo potporne lukove u bočnim brodovima, ali i za podupiranje zidova srednjeg
broda. U tim zidovima krovova su izrađeni otvori koji vremenom postaju sve veći.
Smatra se da se prvi pravi lukovi sreću na katedrali Notre Dame u Parizu ( posle
1180. godine ) i na katedrali U Chartresu iz 1194. godine. Kombinacijom ova tri
elemenata, rebrastog svoda, prelomljenog luka i potpornog luka, zamenjuje se sklop
teške romanske arhitekture lakšim skeletnim sklopom. Novi način gradnje se
ostvaruje prvo u severnom delu Francuske i najpre se širi na severozapadni i
jugozapadni deo Evrope, a tek kasnije na područje apeninskog poluostrva koje je
najviše bilo pod uticajem crkve i antičkog načina gradnje, koji dugo zadržava te
elemente.
3
godina, a nekih i više vekova. Na njima se zato pojavljuju mnogi delovi iz različitih
epoha. Otuda se i dešava da se gotske katedrale, na prvi pogled međusobno jako
slične, ipak po mnogim elementima razlikuju jedna od druge. Najlogičnija bi možda
bila podela na ranu, zrelu i kasnu gotiku.
Ranu gotiku u arhitekturi Francuske obeležava jednostavnost i čistoća oblika,
zasnovana na romanici. Katedrale su uglavnom trobrodne sa naglašenim vertikalnim i
strmim svodovima. Krov transepta ima istu visinu kao i glavni brod. Na zapadnoj
strani se nalazi jedna ili dve kule, fasade su podeljene u nekoliko horizontalnih zona a
kontrafori dele celu crkvu vertikalno.
Smatra se da je gotika nastala u periodu od 1137. godine do 1144. godine. Već
sam pomenula Ile – de – France, od koje je sve počelo pa je samim tim i naziv gotike
bio opus modernum ili francigenum, tj. moderan ili francuski rad. Za to je zaslužan
opat Suger koji je bio glavni savetnik Luja VI i u tom periodu radio je prepravke na
kraljevskoj opatijskoj crkvi St – Denis ( slika 1. ). Želeo je da ova opatija postane
duhovno središte Francuske i da svojim izgledom zaseni ostale.
U osnovi ove građevine nalaze se elementi romaničkog hora, naime apsida sa
arkadom okružena je deambulatorijumom i zrakasto raspoređenim kapelama.
Međutim, kapele nisu više posebni entiteti već su pribijene međusobno i prave drugi
deambulatorijum. Rebrasti svod i prelomljeni luk su primenjeni u celom prostoru, što u
romanici nije bio slučaj. Sve se to drži sa sedam klinastih jedinica. Tako se stiče
utisak da nema dva deambulatorijuma već jedan. Dok smo kod romanike imali osećaj
težine ovde se stiče suprotan utisak, posebno u unutrašnjosti objekta. To se najviše
postiže velikim prozorima koji sad faktički predstavljaju neku vrstu staklenog zida.
Potporni lukovi su masivni ali to se vidi samo spolja. Zato se i stiče utisak lakoće u
unutrašnjosti građevine. Postoji dosta elemenata iz romanike, ali i novi koncept
gradnje u kojem se teži ka osvetljenju i strogoj geometriji. Svetlost se tumači kao
božanska što se kasnije odrazilo i na tradiciju samog hrišćanstva. Na fasadu je
obraćena posebna pažnja jer je to ono što prvo primetimo kod neke građevine. Dve
kule sa rozetom. Skulpturalna dekoracija na fasadi odražava hrišćansku ikonografiju.
4
1. Katedrala St Denis
Na katedrali Notre – Dame u Parizu ( slika 2. ) najviše se odražavaju elementi
Sugerove opatije St – Denis. Gradnja je počela 1163. godine. U unutrašnjosti se i
dalje vide uticaji romanike. Stubovi glavnog broda su i dalje konzervativni, ali se vidi
