TRSTENIK
SEMINARSKI RAD
Predmet: Sociologija sa etikom u saobraćaju
Tema: Aristotel
4
pokćerkom. Godine 344. p. n. e., Hermijas gine u pobuni i Aristotel sa porodicom odlazi
u Mitilenu. Posle godinu-dve, na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu
Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina. Plutarh piše da
Aristotel Aleksandra nije poučavao samo etici i politici već ga je upućivao i u daleko
dublje tajne filozofije. Mnoštvo je dokaza da je Aleksandar mnogo naučio od Aristotela,
a i da je Aristotel imao koristi poučavajući mladog princa (iako se Bertrand Rasel ne
slaže s ovim navodima). Zahvaljujući ovom uticaju, Aristotel je od Aleksandra dobijao
značajna novčana sredstva za nabavku knjiga, a po svemu sudeći, obnovljena moć
Aleksandrove vojske posledica je, barem delimično, i Aleksandrovog odnosa sa
Aristotelom. Po navodima Plutarha i Diogena, Filip je 340. p. n. e. godine do temelja
spalio Stagiru, Aristotelov rodni grad, ali je Aristotel uspeo nagovoriti Aleksandra da ga
obnovi. Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel, koji je od
Aleksandrovog dolaska na makedonski tron imao ulogu neslužbenog savetnika, odlazi
ponovo u Atinu i otvara sopstvenu filozofsku školu. Moguće je da je Aristotel, po
kazivanju Aula Gelijusa, vodio školu retorike za vreme svog prethodnog boravka u Atini;
ali, sada, sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u
gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej.
(Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da
raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo
(lagana šetnja), peripatoi (oko gimnazijuma). Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335.
p. n. e. — 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu
svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi
osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija (o kojima će biti govora kasnije)
o fizici, metafizici itd; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Ovi
tekstovi otkrivaju u kojoj meri su mu bili korisni materijali i pisani izvori koje mu je
Aleksandar svojevremeno obezbedio. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja
sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko
drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava. Plinije tvrdi da je Aleksandar stavio pod
Aristotelov nadzor sve lovce, ribare i ptičare u svom kraljevstvu te sve nadzornike
5
kraljevskih šuma, jezera, močvara i pašnjaka što je bilo vrlo verovatno uzevši u obzir
Aristotelova radove iz zoologije. Aristotel je izuzetno dobro poznavao radove svojih
prethodnika tako da Strabon konstatuje da je Aristotel među prvima počeo stvarati veliku
biblioteku. U poslednjim godinama Aristotelovog života odnosi između njega i
Aleksandra postaju veoma zategnuti zahvaljujući stradanju i kazni Kalistenovoj kojeg je
Aristotel svojevremeno preporučio Aleksandru. Bez obzira na sve, u Atini su i dalje
smatrali Aristotela Aleksandrovim prijateljem i predstavnikom Makedonije. Naravno,
nakon što je u Atinu stigla vest o Aleksandrovoj smrti i nakon što izbili nemiri koji su
doveli do Lamijskog rata Aristotel postaje nepopularan kao i svi Makedonci. Atmosferu
nepoštovanja i omraženosti, koju su svojevremeno osetili Anaksagora i Sokrat, doživeo
je, još bezrazložnije, i sam Aristotel. Napušta Atinu izjavljujući (po svedočenjima
mnogih antičkih autoriteta) da neće pružiti Atinjanima šansu da se po treći put ogreše o
filozofiju. Nalazi utočište na svom seoskom imanju u Kalkisu u Eubeji gde i umire
sledeće godine, 322. p. n. e. od dugogodišnje bolesti. Priče da je njegova smrt posledica
trovanja kukutom, kao i legenda da se bacio u more „jer nije mogao objasniti talase“
nemaju istorijske osnove. Vrlo malo se zna o Aristotelovom fizičkom izgledu osim iz
njemu nenaklonjenih izvora. Njegove očuvane statue i biste, koje verovatno datiraju iz
prvih godina delovanja peripatetičke škole, prikazuju čoveka prosečne visine, oštrih crta
lica i pronicljivog pogleda. Na osnovu njegovih tekstova, testamenta (nesumnjivo
verodostojnog), odlomaka iz njegovih pisama te svedočenja njegovih objektivnih
savremenika zaključujemo da se radilo o visokomoralnom čoveku blage naravi,
posvećenog porodici i prijateljima, koji je blago postupao sa svojim robovima, bio
milostiv prema svojim neprijateljima i protivnicima i zahvalan svojim dobročiniteljima.
Kada je platonizam prestao da dominira svetom hrišćanske misli i kada su se Aristotelovi
radovi počeli proučavati objektivno i bez straha, u delima hrišćanskih pisaca 13. veka
(isto kao i kod objektivnih pisaca njegovog vremena) Aristotel se opisuje kao čovek
blage naravi, dostojanstvene pojave, skroman i bez ijednog moralnog nedostatka,
„najveći od onih koji znaju“.
7
će se sa njom desiti i radi čega je ona neophodna. Svako biće koje koje poseduje tu
suštinu je jedna supstancija. Svaka supstancija je određena pomoću četiri uzroka ili
"krivca" za njenu prirodu:
1.) njene materije (materiji odgovara pitanje: od čega je nešto?; materija je
određena i kao izvor mogućnosti da nešto nastane)
2.) njenog delatnog "oblika" (pojmljiva sustina, o kojoj smo malopre govorili)
3.) pokretačkog uzroka i
4.) svrhe radi koje postoji.
Ponekad ista stvar, npr. duša kod živih bića, u sebi sažima poslednja tri uzroka - ona je i
"oblik" bića i njegov pokretački uzrok i sadrži njegovu svrhu. Ponekad, ta svrha je
istovremeno svestan cilj života (npr. da se stekne mudrost), a ponekad ono što će se desiti
nije predmet volje - odrašćemo, na primer, nezavisno od naše volje. U nekom poretku
uzroka, svrha je odlučujuci uzrok po Aristotelu. Taj uzrok je "ontološki primaran". To
znači da svrha određuje kakva će neka stvar biti, a poredak svrha je nešto što je ugrađeno
u same stvari (prirodu). Kao i Platon, Aristotel je smatrao da se svrhe koje postoje u
prirodi nalaze u poretku, u kome viša i sveobuhvatnija svrha određuje šta će biti svrha
pojedinačnih stvari. Tu sveobuhvatnu svrhu, Aristotel podrazumeva kada govori o Bogu.
Aristotel je smatrao da je Bog nepokretni pokretač, koji određuje i oživljuje svet.
"Nepokretni" - zato jer ne pripada fizičkom svetu, već više idealnom svetu. U njemu
nema neostvarenih mogućnosti, i on je večan čist čin (delatnost) i to delatnost mišljenja
koja se smatra najprimerenijom Bogu (Bog = "mišljenje mišljenja"). Analogno tome,
duša je "nepokretni pokretač" tela kod živih bića. Svojom prirodom Bog određuje
sveobuhvatnu svrhu svih stvari - da teže da postanu slične njemu, a to znači manje
izložene propadanju i sa više svojih ostvarenih mogućnosti. Tako je svrha čoveka da
razvije svoju moć mišljenja, a svrha tela i rada da mu pribavi sredstva za to, svrha biljaka
8
je da nastave svoju vrstu i pomognu u održavanju drugih vrsta, itd. Čak i nebeska tela i
nežive stvari imaju svrhu (ovde to znači naprosto zakon kome se podvrgavaju) - da kruže
po pravilnim putanjama ili da teže da zauzmu mesto koje im pripada u poretku sveta.
Aristotelova vizija "prirode" bila je merodavna za mnogo vekova posle njega. Moderna
nauka je, zajedno sa modernom filozofijom, kroz 16. i 17. vek morala da se izbori upravo
sa nekritičkim poštovanjem Aristotela.
Aristotelov rad
Aristotelov rad može se podeliti na tri glavne skupine:
I.
Radovi koje je sam objavio
II.
Beleške i kolekcije materijala za znanstvene rasprave
III.
Znanstveni rad- O ranijim spisima znamo preko antičkih pisaca, a najstariji
izvor je od Diogena Laertija. Na početku je pisao poput Platona (dijaloge) ali je
više pazio na efekt kod čitatelja nego na postojeći rad. Takođe je neke radove
nazvao poput Platonovih dijaloga (Politika, Sofist,Simpozij).
II. razdoblje - Sadrži preko 200 naslova radova; neke je Aristotel spojio u knjigu, a neke
su urednici spajali kasnije (npr. Metafizika). Prva knjiga koju možemo ubrojiti u logičke
rasprave je
Kategorije
, međutim, autentičnost je osporena. Neka njegova dela su
pripisivana Andronicusu, ali po gramatici i stilu pisanja odgovaraju Aristotelu.Rasprave o
10
Psihologija-
U Aristotelovoj psihologiji ili nauci o duši prevladava mišljenje da je sama
duša nepokretna, ali ujedno pokreže telo kao njegov unutrašnji, supstancijalni oblik i cilj,
ona je njegova prva entelehija, princip života i organizacije. Postoje tri vrste duše:
vegetativna duša
(koja se sastoji u sposobnosti hranjenja i rasplođivanja), zatim
animalna
duša
(koja ima još i sposobnost osetilne senzibilnosti i samokretanja u prostoru) i
napokon,
ljudska duša
(koja ima sposobnost mišljenja, razum, um). Aktivni duh u
ljudskoj duši, duh koji stvara oblike, koji sve čini (a nekoj i pasivno prima) i neposredno
gleda najviše istine, božanskog je porekla.
Poetika
- U Poetici Aristotel, nasuprot Platonu, visoko ceni istinsko umjetničko
stvaralštvo svojeg vremena (osobito velike grčke tragičare Eshila, Sofokla i Euripida) i
smatra da se puna vrednost dramskog umetničkog stvaralaštva očituje u katarzi koja
očišćuje i oplemenjuje dušu gledaoca. Umetnost koja pokazuje ono što se moglo dogoditi
(što je, dakle, verovatno da se dogodilo), vrednija je za njega od historije koja prikazuje
samo ono što se doista dogodilo. Od Aristotela potiču i norme o tri klasična jedinstva
grčke tragedije (jedinstvo mesta,vremena i radnje ) o kojima su kasnije vođene oštre
polemike između francuskih i nemačkih teoretičara.
SILOGIZAM, DOKAZ I AKSIOMI
Silogizam je govor u kome, kad se izvjesne stvari pretpostave, druga jedna stvar
različita od njih, proizlazi nužnim načinom na osnovu pretpostavljenih stvari. Dokaz se
dobija kad silogizam postaje iz istinitih i prvih premisa, ili iz premisa koje su takve da
samo saznanje koje imamo proističe iz prvih i istinitih premisa i prvi jesu stavovi koji
dobijaju svoju izvesnost ne od drugih stavova, nego sami od sebe. Jer ne treba pitati za
uzrok principa nauka, nego svaki od tih principa treba da bude sam po sebi izvestan.
Aristotel, Organon, str . 371.
11
LOGIKA
I
NAČELO
NEPROTIVREČNOSTI
Sada treba da kažemo da li pripada jednoj nauci ili raznim naukama da proučavaju
istine koje se u matematici nazivaju aksiomima, kao i samu supstancu. Očigledno je
njihovo ispitivanje predmet jedne jedine nauke, a filozof je taj koji će se time baviti. Jer
aksiomi obuhvataju sve stvarnosti, a ne jednu izvesnu vrstu isključujući ostale. A ako se
svi ljudi služe aksiomima, to je zato što aksiomi pripadaju stvarnosti kao stvarnosti, i što
je svaki rod stvarnost; oni se njima služe ipak samo koliko im je potrebno, to jest koliko
se pruža rod na koji se odnose njihova dokazivanja. Prema tome, pošto je očigledno da se
aksiomi primenjuju na sve stvarnosti kao stvarnosti (jer stvarnost je ono što je zajedničko
svima stvarima) proučavanje ovih istina takođe pripada upoznavanju stvarnosti kao
stvarnosti. Upravo zbog toga ni jedan od onih koji se ograničavaju na ispitivanje jedne
posebne nauke nije sebi postavio zadatak da kaže ma šta o istinitosti ili neistinitosti ovih
aksioma, ni geometar ni aritmetičar. To su pokušali samo izvesni fizičari, čiji stav
uostalom ne treba da iznenađuje, jer su verovali da su oni jedini koji ispituju čitavu
prirodu i stvarnost uopšte. Ali samim tim što ima nekoga koji je još iznad fizičara (naime
priroda je samo jedan određeni rod stvarnosti) njemu, koji proučava opšte i prvu
supstancu, takođe će pripasti ispitivanje ovih istina. Fizika je zaista neka vrsta filozofije,
ali nije prva. Prema tome, očigledno je da pripada filozofu, koji proučava prirodu svake
supstance, da ispituje i načela silogističkog rasuđivanja. Međutim, čovek koji raspolaže
izvanrednim znanjem iz bilo koje oblasti treba takođe da bude u stanju da postavi
najpostojanija načela o stvari o kojoj je reč, tako da bude u mogućnosti da postavi
najpostojanija načela svih stvarnosti. A ta svojstva ima upravo filozof; s druge strane
najpostojanije načelo od svih postavlja se kao načelo u odnosu na koje je nemoguće da se
čovek prevari: ustvari potrebno je da se istovremeno to načelo najbolje upozna među
svima načelima (jer zabluda uvek obuhvata ono što se ne poznaje) i da bude bezuslovno,
jer načelo čije je posedovanje nužno da bi se shvatila svaka stvarnost ma kakva ona bila,
13
O težnji ka znanju
Svi ljudi po prirodi teže da dođu do znanja; dokaz za to je radost izazvana
doživljenim saznanjima: naime, i pored njihove korisne strane ona nam se sviĎaju sama
po sebi, i to vizuelna saznanja više od drugih. Jer mi vid cijenimo iznad svega, tako da
kažem, ne samo zato da bi mogli da radimo, nego čak I pod pretpostavkom da ne želimo
ništa da radimo. Uzrok ovome je taj što od svih naših čula, vid je ono čulo pomoću koga
stičemo najviše saznanja i otkrivamo mnoštvo razlika.
Aristotel, Metafizika, str. 3.
ARISTOTEL NASUPROT PLATONU
Platon je smatrao da je običan, svakodnevan život manje vredan i iluzoran. Želeo
je dokučiti ono večno i nepromenjivo među svim promenama koje su prisutne u svemu
(Heraklit – panta rei). Ideje su, smatrao je Platon, jedino što stvarno postoji. One su poput
savršenih ili večnih uzoraka prema kojima je preslikano sve što vidimo oko sebe. Ideje
nisu telesne, a kopije jesu. Stoga je "netelesno" zbiljsko, a telesno "nezbiljsko". Aristotel
želi pokazati da je to pogrešno. Želi nadvladati platonovski dualizam između ideje i
stvarnog predmeta. Želi pokazati da bit stvari leži unutar njih samih. Promena je zbiljsko
svojstvo zbiljskih stvari. Zbiljske stvari, poput stabala i koza npr., jesu temeljne i jedine
stvari koje potpuno postoje. Doduše, pojedinačne stvari nisu večne ali je večan i
nepromenjiv sam oblik stvari. (Npr. konkretan stol je nastao i nestat će jednog dana, ali
ideja stola ne.) Ideja je samo pojam kojega stvaramo u svojoj glavi nakon što vidimo
jednu ili više istih stvari a nalazi se i u stvarima. Stvar i oblik stvari (materija i forma) su
nerazdvojivi. U konkretnom predmetu su zajedno. Ne možemo imati čistu materiju (nešto
što ne bi imalo nikakvu formu, oblik). Razvoj, promena je nužna jer se tako u materiju
"utiskuje" forma i dobiva se konkretno biće – supstancija. Pri toj promeni na delu su
četiri uzroka:
14
1. materijalni uzrok koji omogućuje izradu nekih a ne svih stvari: cigle, kamenje za
gradnju kuće, ceste
2. formalni uzrok: plan, nacrt kuće
3. delatni uzrok: radnici, graditelji
4. svršni uzrok: svrha kuće, npr. zaštita od nevremena
Razvoj je "kriv" što je svet slojevit: od čiste materije – najniži sloj (u kojoj su sva bića
samo kao mogućnosti, potencijalnosti), pa do čiste forme koja mora biti ono najviše (čista
aktualnost), božanstvo. Aristotel dovodi u vezu formu i mišljenje, njegov Bog je čisti duh
koji misli samoga sebe i ne zanima se za svet. Svetu koji je u trajnoj promeni treba
kretanje. Pokretački poticaj ne može ići u beskonačno, mora postojati Prvi pokretač koji
je sam nepokrenut, a to je za Aristotela Bog. Budući da je on sam nepokretan, svet nije
pokrenut delatnošću Boga, nego "žudnjom" materije za njim kao čistom formom.
Ukratko:
Na najnižoj i najnesavršenijoj razini egzistencija je samo materija, kaotičan i bezobličan
izvor potencijalnosti. Na najvišoj je Najviše biće ili Najviši uzrok, koji je savršen, ne
sadrži u sebi nikakvu potencijalnost, nikakvu materiju i stoga je potpuno "aktualan", tj.
stvaran Mi i stvari ovoga sveta nalazimo se na tom kontinuumu. Mi predstavljamo razne
kombinacije potencijalnog i aktuelnog.
EMPIRIZAM: OSNOVA ZNANOSTI
16
moja mačka, to drvo, ova konkretna osoba, stol, životinja. Ove se supstancije nazivaju i
partikularije i o njima imamo izravno osobno iskustvo. Kako kaže Aristotel: One imaju
svojstvo ovosti. Ali, imati iskustvo samo o njima bilo bi krajnje ograničavajuće. Naš bi
život bio poput životinjskog, hrpa dojmova i mutnih sećanja. Da bismo stekli znanje koje
seže dalje od toga, znanstveno znanje (episteme), moramo poznavati univerzalije, stvari
koje se nalaze u nizu različitih posebnih supstancija. To su druge supstancije (ili izvedene
supstancije), rodovi, vrste; ono opšte pojedinačnih predmeta. Na primer, partikularan
može biti ovaj list papira, a univerzalija bi bila belina koja se nalazi u mnogim listovima
papira. Naša spoznaja počinje u opažanju gde dohvaćamo pojedinačno prvu supstanciju.
Mišljenje se postepeno (induktivno) uzdiže do opšteg, do spoznaje opštih pojmova.
KATEGORIJE
Što se sve može nalaziti "u" supstanciji? Na to Aristotel odgovara svojim
poznatim popisom kategorija. To je klasifikacija načina na koje neka supstancija može
biti. To je poput odnosa između subjekta i predikata u nekoj rečenici. Neki subjekt o
kojem rečenica govori i predikat, koji nam govori nešto o subjektu. "Vrata" - subjekt -
"su zelena", predikat. Predikati moraju biti u stvarima, "u" supstancijama. Kategorije su
razni načini na koje predikati jesu u supstancijama. Prva je kategorija sama supstancija i
ona je daleko najvažnija. Slede kvaliteta, kvantiteta i relacija, pa vreme, mesto, položaj,
stanje, aktivnost i pasivnost. Npr.: supstancija moj mačak Oskar. Njegova kvaliteta bit će
"tigrast", njegova kvantiteta dva kilograma, a relacija (odnos) "moj". Ostale se kategorije
zapravo razvijaju iz te tri, no u ovom slučaju vreme može biti "devet na večer", mesto
može biti "uz peć", položaj "sklupčan", stanje je svakako "pohlepan", aktivnost
"predenje", a pasivnost "maženje".
17
UNIVERZALIJE
Izrazi vrsta, rod odnose se na univerzalije. Aristotel želi reći da su zbiljske, ali one ne
mogu biti ništa fizičko. Pojedinačan je pas telesan, pa su telesni svi psi na svetu, na neki
način čak i svi psi koji su ikada živeli ili će živeti. Ali pojam "pas" nije. Platon je pobrkao
kategorije. Kada je rekao da postoji savršena ideja lepote, koja postoji večno u nekom
netelesnom prostoru, lepotu je doživljavao kao subjekt a ne kao predikat, kao supstanciju
a ne kao kvalitetu . Univerzalije (poput vrsta i rodova) kojima se bavi znanost jesu
nematerijalne stvari prisutne u pojedinim predmetima. Skrivaju ih pojedinačne značajke
tih predmeta. Mi ljudi možemo videti kroz tu koprenu privida i u njima uočiti prave biti.
Jesu li univerzalije zbiljske stvari u svetu ili su mentalni, jezični proizvod? Moglo bi se
reći da su univerzalije "pas" i "životinja" doista u onome tamo psu, ali su potpuno
aktualne samo kada su u umu, kao deo našega razumevanja psećeg sveta opštenito.
KOLIKO JE ARISTOTEL BIO EMPIRIČAN?
Je li Aristotelova znanstvena metodologija dorasla modernoj znanosti? Ne baš,
uprkos tome što su zamalo dva milienijuma gotovo svi verovali u gotovo sve što je rekao.
U usporedbi s drugim antičkim misliocima bio je daleko više empirijski usmeren, ali ne
dovoljno. Imao je metodologiju znanosti, ali ne i eksperimentalnu metodologiju kojom se
može pokazati jesu li objašnjenja i teorije valjani ili lažni. U praksi Aristotel nije
prepoznao potrebu da teoriju izravno proveri empirijskim promatranjem. Tako Historia
Animalium, na primer, sadrži mnoštvo podataka o životinjama, ali nama se čini da su
neorganizirani i anegdotalni - a delimično i izmišljeni.
19
AKTIVNI I PASIVNI RAZUM
O teško shvatljivom ulomku iz spisa o O duši, u kojem Aristotel govori o toj
zagonetnoj i "intuitivnoj moći", napisano je nebrojeno mnogo tumačenja. Ipak, čini se
verovatnim da je mislio kako postoje i aktivni i pasivni razum.
- Pasivni razum samo neutralno zamećuje, razvrstava i organizira. Nešto kao
istančano računalo.
- Aktivni je razum pozitivan, on stvara znanje. Polazi od razvrstanih i
organiziranih predmeta osetnog iskustva i stvara onu vrstu hijerarhije uma koja, kako je
Aristotel čini se verovao, može dosegnuti do Najvišega bića, čistog razuma koji
kontemplira samoga sebe. Aristotel u tom trenutku postaje gotovo religiozan. Smatralo se
kako je hteo reći da u svima nama postoji nešto božansko i, dok je pojedinačna samosvest
konačna, aktivni razum u nama nije. On je besmrtan. U tome Aristotel nije osamljen.
Bertrand Russell (1872.-1970.) zaključuje svoju knjigu Problemi filozofije ovom mišlju:
Zbog veličine Svemira što ga filozofija promišlja i um postaje velik i sposoban za
jedinstvo s tim Svemirom koji je njegovo Najviše dobro.
KREPOST DUŠE
Aristotel nam savetuje da se u osećajima ravnamo prema onome što priliči
pojedinim okolnostima, tako da želimo činiti što je ispravno. A "ispravno" tu znači ono
što je razborito. Ako se nađe u velikom iskušenju da učini nešto loše - da ukrade, na
primer - i popusti, čovek dugoročno gledano verovatno neće biti sretan i zadovoljan.
20
PRAVA MERA
Jedini ostvariv način da počnemo vladati osjećajima, misli Aristotel, jest vežbanje
i navika, navikavanje na to da primereno proživljavamo osećaje. Moralno uveravanje ne
deluje. Aristotel ne misli da bismo se trebali uvežbati u tome da ništa ne osećamo. Ne,
osećaji su normalan i prirodan dio ljudskoga bića. Uvežbavanje se sastoji u razvijanju
onoga što on naziva moralnim vrlinama ili krepošću. "Krepost" zvuči pomalo starinski i
često se opisuje kao izvrsnost karaktera. Možda je za vrlinu najbolje reći da je to ustaljen
način doživljavanja osećaja, tako da u svakoj situaciji imamo pravi osećaj i taj osećaj
imamo u pravoj meri. Nije dobro kada je osećaj previše snažan, kao ni kada je preslab.
Tada su to poroci. Na primer, hrabrost je moralna vrlina koja nam treba da bismo se
nosili s osećajem straha. Ali, strah ne želimo ukloniti jer je često korisno, katkada i
presudno, sredstvo preživljavanja. Stvar je u tome da ga treba osećati u pravoj meri. Ako
smo preterano odvažni, postajemo nepromišljeni, ako nismo dovoljno odvažni,
preplavljuje nas strah i postajemo kukavice. Nepromišljenost i kukavičluk su poroci. Ako
smo skloni bilo jednom bilo drugom, nećemo moći biti spokojni i zadovoljni. To je
glasovito Aristotelovo učenje o pravoj meri - "sredini" ili "nepreterivanju". Svaka vrlina
zahteva popriličan trud, ali nije neostvariva. Mladi moraju početi rano vežbati i treba im
vodstvo starijih, porodice i države. Država snosi posebnu odgovornost kako bi se ljudi
navikli na vrline zato što ona donosi zakone. Svrha zakona nije toliko kažnjavanje onih
koji ga krše, nego poticanje ljudi da se kreposno ponašaju.
