7
АРИСТОТЕЛ
– Политика –
Живот и дело
Аристорел је пореклом са севера Грчке, из града Стагире на Халкидику наспрам
Свете Горе. Његов отац Николах био је лекар, по легенди је припадао реду Асклепиада
назаваном тако по митском оснивачу хеленске медицине Асклепију, тесалском кнезу.
Аристотелов отац је као лекар живео на двору македонског краља Аминта, деде славног
освајача Александра Македонског. Аристотел се родио 384. године ст. ере, био је више
од четрдесет година млађи од Платона. Живео је шездесет и две године.
Као седамнаестогодишњи младић допутовао је у Атину. Прво је био ученик
Искоратове школе реторике и политике, али је убрзо прешао у Платонову Академију,
где је остао пуних двадесет година, све до Платонове смрти. Пошто није наследио
вођење Академије, Аристотел је напустио Атину, да би се у њу вратио тек после
дванаест година одсуствовања из Атине, осам је провео на двору Филипа Македонског,
где се око две године бавио васпитавањем тринаестогодишњег Александра, будућег
императора.
По повратку у Атину, Аристотел је убрзо отворио филозофску школу – Ликеј (335.
године) названу тако по месту где се налазила: то је било вежбалиште на којем је раније
постојало светилиште Аполона Ликејског. Припадници Аристотеловог Ликеја убрзо су
названи перипатетичарима (пери – патео = шетати, обилазити, ићи около и отуда реч
перипетија), јер је Аристотел држао своја предавања и водио разговоре са ученицима
шетајући по стазама парка у Ликеју.
Као и Платонова Академија и Аристотелов Ликеј био је институција која је касније
служила за узор при оснивању универзитета и гимназија.
У преподневним часовима из којих су настали Аристотелови езотерички списи
(дела намењена онима који су упућени у филозофију), док су у поподневним часовима
вођени популарни егзотерички разговори који су били намењени онима који нису
упућени у филозофију. Нису сачувани Аристотелови егзотерички списи, мада има
податка да су постојали, чак су сачувани и неки њихови наслови.
У Ликеју је Аристотел радио и деловао дванаест година: након изненадне смрти
Александра Македонског (323. године), промакедонска странка и Ликеј, који је сматран
промакедонским, нерадо су гледани у Атини, па је Аристотел оптужен за асебеју
(безбожништво), те је морао да бежи како не би
Атињанима пружио прилику да се
још једном огреше о филозофију.
Умро је у избеглиштву годину дана касније (322.
године).
Већина Аристотелових езотеричких списа је сачувана, од којих треба посебно
истаћи: Метафизика, спис од четрнаест књига, који садржи Аристотелову
прву
7
филозофију
и којему су наслов дали каснији преписивачи и то сасвим случајно, јер је
преписан после физике (мета – та физика = после физике). Аристотелове логичке списе
су његови ученици и следбеници касније сабрали у једну скупину и назвали то дело
Органом (оруђе), где спадају списи: Категорије, Аналитика прва (две књиге),
Аналитика друга (две књиге), Топика и Побијање садиста. У овим списима обрађена су
сва питања којима се и данас бави елементарна логика, па се с правом Аристотел
сматра оснивачем и утемељивачем логике. Од етичких списа најпознатија је
Никомахова етика у десет књига, названа по Аристотеловом сину Никомаху. Учење о
држави Аристотел је изнео у спису Политика (осам књига). Треба напоменути још и
списе: Реторика (три књиге) и Поетика (о песничкој уметности), која није у целости
сачувана.
Аристотел је успео да у својим списима обједини и синтетише сва филозофска
учења његових претходника и да заснује многе посебне науке (физика, метеорологија,
зоологија), па се за њега каже да је он Александар Велики грчке филозофије и културе
уопште. Све касније потиче од каснијих издавача Аристотелових дела, од којих је у
старини најопаженији Андроник са Родоса, који је живео крајем старе и почетком нове
ере. Од модерних издања целокупних Аристотелових дела, најзначајније је оно које је у
време од 1831. до 1870. године приредила берлинска академија наука у пет великих
томова:
I и II том обухватају све текстове на грчком језику са додатком
фрагмената из изгубљених списа: III том обухвата латинске преводе Аристотелових
дела; IV том обухвата тзв. Схолије (тумачења) старих коментара. У том је Боницов
Judex Aristotelicus или речник свих главних термина Аристотелових списа са
прецизним ознакама места где су ти термини употребљени. По овом издању се у сва
потања издањаи преводе Аристотелових дела на маргинама ставља посебна пагинација
уз додатак слова а и б, која означавају ступце Берлинског издања. Ова пагинација веома
олакшава цитирање Аристотелових списа и налажење цитираних места. Налажење
цитираниг места се олакшава ако се уз ознаку странице стави и ознака реда којим у
берлинском издању започиње цитирани текст.
Аристотелова подела знања обухвата три групе: теоријска, практична и појетичка.
На сличан начин он је разликовао и три могућа начина живљења: један теоријски,
други практички, трећи апохавстички. Апохавстички живот приближно одговара оном
што бисмо ми назвали потрошачко – произвођачким животом, који протиче у
производњи ради зарађивања, у зарађивању ради трошења и у трошењу ради чулног
уживања.
Практички живот
у Аристотеловој подели је синоним за
политички
живот,
тј. за активно учествовање у авним пословима, у пословима државе. Аналогно
томе
практична знања
су знања управљања, која опет могу бити троврсна.
Политика
Аристотел је први израдио специфичне принципе етичко – политичког подручја и
тиме је први оцртао природу политичког знања. То подручје можемо само спознати и
