Aristotelovo shvatanje pravednosti
Svoje shvatanje pravednosti, Aristotel izlaže u V knjizi Nikomahove etike. Pravednost
on shvata u širem i u užem smislu.
U širem smislu, pravednost je vezana za zakonodavstvo, pa je tako ono što je
zakonom određeno, istovremeno i pravično, dok je nepravedno ono što je
protivzakonito. Ovako shvaćena pravednost jeste potpuna vrlina, ali u praktičnoj
primeni. Jer, vrlina uopšte označava moralno stanje (sredine između dva poroka:
nedovoljnosti i prekomernosti), dok se pravednost ispoljava u društvu: izražava se u
odnosima među ljudima, tačnije: prema drugome, i po tome se razlikuje od vrline.
Aristotel kaže: pravednost i vrlina su u stvari identične, ali način njihovog ispoljavanja
nije isti, nego ona koja se ispoljava u odnosu na drugog, to je pravednost, a ona koja
je samo moralno stanje, to je vrlina. Međutim, glavno Aristotelovo interesovanje
usmereno je na pravednost u užem smislu, koja je deo ove pravednosti u širem
smislu. U užem smislu, pravednost se deli na tri vrste: 1) distributivna pravda 2)
korektivna pravda 3) reciprocitet → sve tri podvrste određene su kao izvesne vrste
jednakosti, odnosno, proporcije (analogije), ali u različitom smislu
Distributivna pravda – ona se odnosi na raspoređivanje (distribuciju) časti i bogatsrva
među građavima polisa; prema geometrijskoj srazmeri tj. prema njihovoj vrsti i
srazmeri (ko je dostojniji i zaslužniji više mu pripada)
Korektivna pravda – ona služi za regulisanje poslova, transakcija, i sl. i to:
(dobrovoljnih kupovina, prodaja, ulaganje, iznajmljivanje...) i nedobrovoljnih (krađe
preljube ubistva...).Smisao korektivne pravde nije da kazni već da pruži odštetu
(nadoknadu štete) , što se događa prema pravilu aritmetičke sredine – oduzeti od
strane koja se okoristila tačno onoliko koliko se okoristila i vratiti oštećenoj strani.
Reciprocitet – on se tiče domena razmene, a pravda je u okviru trgovinskih tržišnih i
ekonomskih odnosa. Pravda je potrebna za očuvanje države i počiva na potrebi da
se država reguliše putem pravde. Ali ovde nije moguć prost reciprocitet, jer ako je
neko građevinar, a neko obućar, očigledno je da se ne može menjati kuća za par
cipela. To nije pravedna razmena, jer postoji razlika u vrsti dobara. A da bi se odnos
mogao uspostaviti neophodno je ustanoviti neku jednakost, tj. univerzalno merilo
vrednosti – novac – nemerljive proizvode dovodi u samerljiv odnos.
Konačno, na osnovu svega što je rečeno, Aristotel zaključuje o pravdi: pravedno
delanje znači sredinu između vršenja nepravde i trpljenja nepravde. Prvo znači imati
više, a drugo imati manje od onoga na šta se ima pravo. Pravednost je dakle,
održavanje sredine, ali ne na isti način kao ostale vrline, koje jesu sredina, već na taj
način što stvara sredinu, dok nepravda predstavlja ekstreme.
Intelektualne vrline Aristirel deli intelektualne vrline prema dve umne sposobnosti:
sposobnost saznavanja (nužnog) i sposobnost prosuđivanja (kontingentnog).
Sposobnost saznavanja može biti:
a) episteme - naučna sposobnost dokazivanja i
b) nus - intuitivni um koji sagledava opštosti
c) jedinstvo episteme i nusa daje teorijsku mudrost (sofija), koja se bavi najvišim
pitanjima ( matematika, fizika, metafizika).
Vrline rasuđivačkog (prosuđivačkog) dela su:
a) tehne (umeće) – stvaralačka sposobnost prema razumu, i
b) praktična mudrost (razboritost ili fronesis) – sposobnost delanja sa rasuđivanjem o
onome što je čoveku dobro ili rđavo.
Praktična mudrost bavi se dobrom
1) pojedinca (praktična mudrost u užem smislu) ,
2) porodicom i domaćinstvom (ekonomija), i
3) državom (politička nauka u širem smislu – zakonodavna sposobnost (politika u
užem smislu) i upravljačka sposobnost (savetodavna, pravosudna)).
Država kao organsko jedinstvo
Osnovni oblik zajednice je porodica, a najpotpuniji je država. Čovek je po prirodi
političko biće koje se može ostvariti samo u državi , a ne u bilo kojoj zajednici ("ko ne
može živeti u zajednici ili je zver ili bog"). Dobro je ono kome teže sva pojedinačna
dobra.
Dobro ili eudaemonia ili vladavina dobra nije jedno kao kod Platona, već obuhvata
čitav niz spoljašnjih dobara (blagostanje, zadovoljstvo, sreća). Sve zajednice teže
nekom dobru, ali ona najmoćnija koja teži najvišem dobru je država. Da bi objasnio
kako država nastaje Aristotel koristi analitičko-genetički metod. Pošto je drzava
složeno biće treba je rastaviti na proste delove (analitički metod), a onda stvari treba
posmatrati u njihovom nastajanju od početka (genetički metod).
Uzroci nastanka države su: uzajamna pomoć, zajednička korist i to da ječovek po
prirodi političko biće.
Ono što stvara zajednicu je interes za smoodržanjem – ljudi se udružuju radi
ostvarenje svojih interesa. Elementarna zajednica je porodica i domćinstvo gde se
razvija četvorostruki odnos: Gospodara prema robu, muža prema ženi, oca prema
deci, posednika prema posedu i privređevanju. Porodica i domaćinstvo je prva
prirodna zajednica koja nastaje iz nužnosti – radi opstanka i produženja vrste. Tu
strane, pa među njima ni ne može biti pravde u pravom smislu reči – one koja postoji
u državi između slobodnih i jednakih građana. → videti Politiku: odnos gospodara
prema robu treba da je despotski, muža prema ženi konstitutivan, a oca prema
detetu: monarhičan. Zato što građani imaju prava u punom smislu reči, žene u
manjem stepenu, a robovi i deca, budući da nisu u stanju da donose vlastite odluke,
najmanje.
Druga razlika koju Aristotel pravi je ona između prirodnog i pozitivnog državnog
prava. Prirodno pravo je univerzalno, svuda ima isto važenje i ne zavisi od toga da li
je usvojeno ili ne. Pozitivno pravo stupa na snagu usvajanjem, za njega je prvobitno
bilo sporedno da li je glasilo ovako ili onako, ali to više nije od kako je zakonski
ustanovljeno. Aristotel se suprotstavlja opšteprihvaćenom stavu sofista o tome da je
svako pravo pozitivno, jer dok se priroda ne menja, pozitivno pravo se prema
iskustvu može menjati. Prema Aristotelu, sve što se čoveka tiče, jeste promenljivo:
čak i njegova priroda.
ARISTOTEL POLITIKA
Aristotelov cilj u Politici je da rasvetli prirodu države, tako što će je razlikovati od
ostalih zajednica. Svaka zajednica formira se poradi nekog dobra (u osnovi
Aristotelovo teleološko stanovište), a budući da država predstavlja najvišu i
najobuhvatniju zajednicu, ona samim tim mora da teži ka najvišem dobru.
Iz Nikomahove etike znamo da je najviše dobro sreća, koja se pak sastoji u
ostvarivanju vrline. Cilj države i njena priroda će, prema tome biti, da ostvaruje
najviše dobro, odnosno: vrlinu. To jest, da omogući da se vrlina ostvari. Jer, Aristotel
pretpostavlja da je čovek nužno političko biće, to jest, da on ne može da se ostvari
sam, bez zajednice (države) kojoj pripada. On kaže: onaj kome za sreću nije
potrebna država, ili je životinja ili je Bog. Ako je čovek, onda je nužno zoon politikon,
što znači – za njegovu sreću, neophodna je država. Prva definicija države, bila bi,
prema tome: zajednica (genus proximus) čiji je cilj vrlina, kao ostvarivanje najvišeg
dobra (differentia specifica).
Aristotel kaže da sva osnovna nagona uslovljavaju formiranje zajednice: nagon za
reprodukcijom – koji spaja muškarca sa ženom, i nagon za samo-održanjem koji
spaja gospodara i roba, um i telo, za uzajamnu ispomoć. Tako porodica i
domaćinstvo, predstavljaju minimalnu zajednicu – zajednicu koju je uspostavila
priroda, da bi čovek zadovoljio svoje osnovne potrebe.
Sledeći stupanj zajednice je selo, koje nastaje ujedinjavanjem više porodica, da bi se
osnovne životne potrebe lakše ostvarile, što se postiže podelom rada. Treći i
poslednji stadijum je ujedinjavanje sela u potpunu zajednicu (država-polis) koja bi
bila koliko je to god moguće samodovoljna. Osnovni razlog ovog ujedinjavanja jeste
život: država nastaje zarad održanja života, ali postoji i održava se zarad dobrog
života. Kao što se može videti, Aristotel izvodi genezu države iz osnovnog molekula –
porodice. I u tom smislu, on se direktno suprotstavlja Platonu koji negira porodicu,
smatrajući da čitava država treba da predstavlja jednu veliku porodicu. U tom smislu,
Aristotel je protiv komunizma žena i dece, jer smatra da razvijanje istinskih i
dubinskih osećanja zajedništva i prijateljstva nije moguće na način na koji je Platon to
zamislio (II knjiga Politike). Pošto je izveo državu iz porodice to jest domaćinstva,
Aristotel nastavlja analizu samog domaćinstva, to jest, načina njegovog vođenja. I tu
razmatra dve osnovne stvari:
ropstvo – odnos gospodara i roba
2) sticanje bogatstva →
Aristotel ropstvo posmatra kao prirodno utemeljeno: suština roba je da je on
instrument za vođenje života, drugim rečima: živi posed. Pitanje je samo da li postoje
ljudi u čijoj je prirodi da budu robovi.
suprotnosti odnosa nadređenosti i podređenosti prisutne su svuda u prirodi – npr.
između duše i tela, intelekta i nagona, čoveka i životinje, čoveka i žene, itd. Pa tako i
među samim ljudima: neke ljude priroda načini snažnim da rade, a druge takvim da
se mogu baviti višim zanimanjuma. Tako su neki ljudi po prirodi slobodni, dok su
drugi po prirodi robovi. I to je tako u obostranom interesu – i gospodara i roba. Jer u
interesu je onog koji je slabiji po intelektu da drugi, sposobniji umesto njega odlučuje.
Vodeći međutim računa o obostranoj koristi.
Aristotel nije smatrao opravdanim ratno porobljavanje. On ropstvo opravdava i
utemeljuje na prirodnim razlikama između ljudi (a to su razlike u njihovim
sposobnostima). I gde takva razlika postoji, tu je i samo ropstvo opravdano.
veliki deo postojećeg ropstva baziran je na ratnom osvajanju, i tako ustanovljeno
ropstvo je, prema Aristotelu, vredno prezira. Vojno, ratno nadmoćan ne znači i
nadmoćan po prirodi. Šta ako je, npr, povod ratovanja bio nepravedan? U svakom
slučaju, Aristotel se protivi ovoj vrsti ropstva, a posebno kada se ratovi vode među
samim Helenima. On kaže: Grci ne bi, ni u kom slučaju, trebalo da porobljavaju Grke
Aristotelova kritika “komunizma” žena, dece i privatne svojine →
II knjiga Politike.
Platon je smatrao da stabilnost države počiva na njenom jedinstvu, a jedini način da
to jedinstvo zaista bude čvrsto jeste ukoliko svi pod rečju “moje” budu mislili na isto.
Odnosno, ukoliko ne bude bilo privatne svojine. Ovo se odnosi kako na svojinu u
smislu zemlje, tako i u pogledu žena i dece: “komunizam” žena, dece i privatnog
vlasništva. Tome se Aristotel protivi. On smatra da bit države nije jedinstvo, već
plutalitet i to pluralitet različitog. Aristotelova koncepcija države liči na koncepciju
