Seminarski rad
Tema:
Atinski model demokratije
Sadržaj:
1. Uvod
1.1. Određenje atinske demokratije 2.
1.2. Društvene i duhovne promene 2.
1.3. Od prihvatanja do odbacivanja 3.
2. Demokratska Atina
2.1. Solonova demokratizacija atinskog ustava 4.
2.2. Klistenove reforme 6.
2.3. Zlatno doba atinske demokratije 7.
2.4. Protivrečnosti atinske demokratije 9.
3. Platonova kritika demokratije
3.1. Demokratija kolevka tiranije 9.
3.2. Demokratija- vladavina neznanja 10.
3.3. Demokratsko bezvlašće 11.
4.
Aristotelov iskorak iz tradicije „junačkog otpora tiraniji“
4.1. Demokratska mitologizacija tiranoubica 12.
4.2. Demokratije i tiranija 13.
4.3. Aristotelova klasifikacija oblika vladavine 14.
4.4. Bezakonje demokratije, demagogija i tiranija 14.
4.5. Vladavina načela 15.
Zaključak
15.
Dodatak 1.
17.
Dodatak 2.
19.
1.
premoći u polisu, a retorička je veština za Aristotela jedna od veština bitnih za dobru politiku.
Karakter javnosti koji je dat društvenom životu naročito se ispoljava u javnosti pisanih
zakona i dekreta koji su sada dati na uvid svim građanima.
Najznačajnije, zamena starih hijerarhijskih odnosa nadređenosti i podređenosti novim
demokratskim tipom društvenih odnosa koji počivaju na jednakosti, i odatle uzajamnosti
između sličnih ili jednakih građana u novoosvojenom političkom prostoru, prepoznaje se u
dva paralelna pravca: jedan u osvajanju demokratskog društvenog prostora preko političkih
borbi demosa i aristokratije; drugi, u stvaranju novih kozmogonija prvih jonskih fizičara i
rađanju antičke filozofije.
Što se tiče prvog procesa demokratizacije, od sredine VIII do sredine VI veka jedan od
ključnih činilaca koji su u helenskom svetu doveli do pojave demokratskog oblika vlasti bili
su krupni politički preokreti. Osnivanje polisa teklo je u teškim borbama u kojima su jake
političke ličnosti poput Solona, Klistena, Perikla i široki slojevi naroda dobijali sve značajnije
mesto. Nakon sloma aristokratskog uređenja vladavine izbijaju sve jače imovinske i društvene
protivrečnosti između povlaštene aristokratije i demosa, koje će rezultirati obaranjem
društvene nadmoćnosti osione aristokratije i uspostavljanjem vladavine naroda.
I prva
sophia
sedam grčkih mudraca bila je moralne i političke prirode, a nastojala je da
definiše osnove novog poretka vladavine koji bi apsolutnu moć monarha, aristokratije ili
tirana zamenio zakonom koji podjednako važi za sve(3). Suprotno drevnim teogonijama koje
su bile deo mitova o suverenosti božanskog kralja, sa strogo utvrđenim hijerarhijskim
poretkom elemenata, kosmogonije prvih filozofa uspostavljaju ravnotežu između, sada,
jednakih prirodnih elemenata od kojih ni jedan ne treba da ima prevlast nad drugim jer bi to,
kako obrazlaže miletski filozof Anaksimandar (oko 610-547. godine pre n.e.), dovelo do
razaranja kosmosa:
„Da je jedno od toga (četiri elementa od kojih je sazdan kosmos- dodao
D.E.) beskonačno ostali bi propali.“
(4). Sliku društvenog poretka jednakosti Anaksimandar,
u sačuvanim fragmentima, projektuje na kosmos u kojem sada:
„...zemlja zbog odnosa
jednakosti zadržava isti razmak od svega
...
“
Zavisnost jonske filozofije od rečnika i ustanova
polisa prepoznaje se i u sledećem Anaksimandrovom fragmentu
: „Jer ona (bića) po redu
vremena plaćaju kaznu i odštetu jedni drugima zbog nepravde.“
(5) odnosno, kao u nastajućoj
neposrednoj demokratiji svi građani naizmenično se pokoravaju i vladaju i to pod zakonima
koji su jednaki za sve građane polisa, poput filozofovog načela
to apeiron
, koji je jedan i
jednak za sve elemente iz kojih se, elemenata, kosmos sastoji.(6) Dakle novi model kosmosa
koji razrađuju prvi filozofi, u kojem se stvaranje i propadanje svetova dešava unutar odnosa
jednakosti koje, odnose jednakosti, osigurava i štiti nepropadljivo/božansko načelo, odraz je
društvenih struktura isonomie svojstvenih demokratskoj vladavini.
1.3.
Od prihvatanja do odbacivanja
Periklov prijatelj sofista Protagora (481-410 godina pre n.e.) u Platonovom dijalogu
Protagora
pojavljuje se kao najstariji teorijski zasnivač demokratije kao jedino opravdanog
oblika vladavine. Prema Platonovom Protagori za učešće u političkom životu i za slobodno
iskazivanje mišljenja u zajedničkom rešavanju političkih pitanja imaju pravo svi građani
polisa. „
Kad je Div“,
kaže Protagora
,“naredio Hermu da ljudima donese stid, tj. moralno
osećanje i pravdu, upita ga Hermo na koji bi način ljudima podelio pravdu i stid: da li onako
kako su podeljene veštine da tako i njih podelim? A veštine su podeljene ovako: jedan koji
ima lekarsku veštinu dovoljan je mnogima koji nemaju te veštine, a tako je i sa ostalim
veštinama. Treba li tako i pravdu i stid da podelim ili da ih svima dam? Svima odgovori Div i
svi neka ih imadu, jer ne bi mogli nastati gradovi ako bi ih imali samo neki kao kod ostalih
3.
veština... Tako Sokrate ostali Atinjani smatraju...da kada je reč o političkoj veštini, gde sve
stoji do pravednosti i razboritosti, s pravom podnose svakoga jer svakome dolikuje da
učestvuje u toj vrlini ako država uopšte treba da postoji.“
(7)
Suprotno Protagorinom izrazito demokratskom stavu antički filozofi vrlo negativno se
određuju prema vladavini naroda. Heraklit iz Efesa (535-475 godina pre n.e.) prezire narodnu
vladavinu. Naime kada je narod u Efesu preuzeo vlast Heraklit je s ogorčenjem napisao:
„Efešani bi učinili pravo kada bi se svi listom obesili... jer su Hermodora, svog najsposobijeg
čoveka prognali rekavši: Od nas niko neka ne bude najbolji, ako li je nekog takvog, neka to
bude drugde i kod drugih ljudi.“
(8)
Isonomia je za Herodota, kao i za Perikla, osnovna karakteristika demokratije. Međutim,
samo pedeset godina nakon Herodotovog određenja demokratije, tačnije 406. godine pre n.e.,
Ksenofont prenosi tvrdnje:
„...da je besmislica da demos nema pravo da radi ono što
hoće.“
(9). Isonomia, koja je bila originalnost antičke inventivnosti, u atinskoj narodnoj
vladavini načas je izopačena. Jednakost pod zakonom imala je kratak vek. Već je Aristotel
(384-322 godina pre n.e.) posmatrao atinsku demokratiju u kojoj je demos stvarao i
poništavao zakone po svojoj volji, ili, kako sam piše:
„U demokratijama gde masa stoji iznad
zakona...“
(10).
Međusobno isključujuća određenja demokratije, oduševljenih poklonika i teorijskih
osporavanja, najupečatljivije je preneo Periklov savremenik Herodot, u poglavlju svoje
Istorije
u kojem opisuje raspravu trojice vojskovođa, oslobodioca Persije od tiranije, o
najboljem državnom uređenju. Treba naglasiti da je razumno pretpostaviti da je sama rasprava
zapravo vođena Herodotovim promišljanjem demokratske vladavine u Atini. Prema
vojskovođi Otanu:
„...vlada naroda je, pre svega, i po imenu nešto najlepše na svetu i ona pre
svega znači jednakost za sve.“
Otan koji se zalaže za uspostavljanje demokratske vladavine
svoje izlaganje završava sledećim rečima: „
Predlažem dakle da zavedete vladu naroda, jer je
u narodnoj masi sve.“
Suprotno ovom veličanju demokratije, drugi vojskovođa Megabiz
predlaže uvođenje oligarhije jer:
„...nema ničega glupljeg ni obesnijeg nego što je
neprosvećena gomila... koja nije u stanju da nešto zna.“ ,
smatrajući pri tom da je
demokratija gora od tiranije. Poslednji vojskovođa Darije zalaže se za monarhiju jer kada:
„...je gomila na vlasti, nemoguće je da najgori ne izbiju na površinu.“
(11)
S obzirom na različita vrednosna procenjivanja atinske demokratije pred nas se postavlja
nimalo lak zadatak: kako razumeti demokratsku vladavinu antičke Grčke.
Demokratija je grčka reč i grčka ideja ali i oblik vladavine u kojoj su neki Grci živeli.
Obzirom na to da je grčka inventivnost stvorila i političku teoriju, može se pomisliti da su
Grci demokratsku vladavinu teorijski promislili i eventualno branili. Međutim, nije tako.
Sačuvani spisi Platona i Aristotela, koji su demokratsku vladavinu teorijski promišljali, nisu
bili naklonjeni demokratiji što može izazvati sumnju u njihova vrednosna određenja
demokratije. Tumačenje i razumevanje demokratije zahteva, dakle, i poznavanje demokratske
prakse u Atini ali i iščitavanje teorijskih spisa onih koji su atinsku demokratiju žestoko
osporavali.
Takvom, dvostrukom iščitavanju demokratske prakse i kritički orijentisane teorije u
razumevanju antičke, tačnije atinske, demokratije pristupa se na narednim stranama.
4.
