Аутохтоне расе домаћих животиња у Србији
2018
1
1.Увод
Раса представља животиње исте врсте, сличних морфолошких и физиолошких
особина, које те своје особине, преносе на потомство. Аутохтоне расе су расе које су
настале на одређеном географском подручју и прилагођене су условима живота тог
подручја.
Традиционалне расе домаћих животиња су старе (аутохтоне) изворне расе, које су
запостављене јер дају мање производа у односу на друге продуктивније расе. Међутим оне
чувају стари изворни генетски код, прилагодљивије су на неповољне услове држања и
отпорније су на болести.
У Европи има преко 600 раса домаћих животиња које се налазе на листи угрожених врста
и раса, и то толико угрожених да је 43% њих већ у фази нестанка, у фази коначног,
тоталног истребљења. Развојем генетских истраживања почело се стрепети од драстичног
(и неповртатног) губитка биолошког генофонда, уколико се томе не стане на пут. Тако да
је већина земаља предузела активности на очувању анималних генетичких ресурса.
Од аутохтоних раса домаћих животиња које се налазе код нас заступљене су:
свиње (Мангулица, Ресавка, Моравка, итд.),
говеда (Подолско говече, Буша), овце (Чоканска цигаја, Праменка-више сојева),
коза (Домаћа бела)
Балкански магарац,
Нониус коњ.
Аутохтоне расе домаћих животиња у Србији
2018
2
2. Разлози нестајања традиционалних раса
Разлози угрожености изворних раса су различити
, а произлазе пре свега из
промена у људској околини и у његовим захтевима. Човек се све више повлачи у урбане
средине, долази до коренитих промена у привреди, до индустријализације, шуме и ливаде
нестају у корист аграрне производње. Потрошачко друштво захтева све већу количину
брзо произведене хране, без обзира на квалитет исте, или на последице неправилне
исхране. Модеран човек тражи брзо снабдевање, квалитет производа је пао у други план.
То убрзање довело је до тога да су се у сточарству и пољопривреди појавиле нове расе
домаћих животиња које су биле више прилагођене екстензивном узгајању у затвореном
простору, шталама и свињцима.
Разлоге треба тражити и у промени самог држања домаћих животиња
. Некада су
животиње држане на отвореном и тако препуштене временским приликама одржавале су
изузетну отпорност према временским приликама. На пример, грла у крду показују
понашање заједништва и бриге једни према другима, и природне бриге према потомству.
Забележено је код раса говеда држаних на отвореном да су у стању да се удруживањем
снага саме одбране од вукова, или на други начин показују висок степен
прилагодљивости. Данас, у екстензивном одгоју више те особине нису толико значајне.
2.1. Угроженост аутохтоних раса у Србији
Најновија регулатива Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде
везана за генетске резерве домаћих животиња донешена је 2010. године. Неке расе, као
што је Колубарско говече или свиња "шишка" већ су изгубљене или им прети потпуни
нестанак, тако да не само држава већ и удружења, поједини одгајивачи, љубитељи старих
раса почињу да улажу у борбу за њихово очување.
Као пример добре праксе може се поменути Стара Планина где се (надомак
Димитровграда) од 2002. године спроводи пројекат гајења аутохтоних раса домаћих
животиња којима је претило изумирање, и до данас је број грла увећан. На пример ту се
налази највеће стадо буша у Европи и једино у Србији у којем се може видети тиграста
буша за коју се веровало да је изумрла.
Аутохтоне расе домаћих животиња у Србији
2018
4
Мангулицу одликују
снажне кости, снажна мускулатура, минђуше на врату и куштрав реп
са кићанком. Прасад су обележена пругама сличним прасадима дивљих свиња („
ливреја
”),
а пруге се губе после десетог дана код белог соја и после 3–4 недеље код ласасте
мангулице. Изузетно је добра мајка, често и агресивна у случају угрожавања или
узнемиравања прасади. Прасад свуда прате крмачу, проводе зиму напољу заједно са њом,
копајући и ријући земљу у потрази за жиром храста и букве. Прираст је око 750 gr дневно.
Многи ће на основу ових особина помислити да је ова раса свиње неисплатива
:
мангулица је касностасна раса, спорог прираста и релативно високе конверзије хране.
Ипак, она има
изузетне предности
у односу на друге расе у погледу слободног напасања
у екстензивним системима држања када њена робустност, отпорност на болести и стрес и
издржљивост у климатским условима долази до изражаја.
Начин узгоја мангулице
. Мангулица је, по свему реченом до сада, изузетно једноставна за
држање. Буквално ужива у блату и део простора на коме се држи треба наменити за
каљугање. Каљугање им је неопходно због терморегулације, али и заштите од
ектопаразита. У екстензивном држању имају потребе за једноставним склоништем од
кише и снега, што нарочито важи за бремените животиње. Треба водити рачуна да се
омогуће основни услови за држање, јер у противном може доћи до канибализма, односно
инфантофагије од стране других грла. Прохтеви за храном су им скромни, али ипак траже
разноликост што у слободном напасању није ограничавајући фактор. Добро
искоришћавају то што наñу у природи, а са додавањем концентроване хране и
ограничавањем простора изузетно су подложне товљењу и гомилању масног ткива, при
чему старија грла достижу масу од 200 и више килограма. Због изузетно спорог прираста
и високе конверзије хране, мангулица може бити економична искључиво уколико се
примењује слободно напасање. Без додатне прихране достижу око 80 кг за годину дана,
што се адекватним прихрањивањем може увећати.
3.2. Ресавка
Настала је непланским укрштањем шумадинке и беркшира у подручју слива река
Велике Мораве, Млаве и Ресаве, као и у источним брдовитим крајевима Србије. Локални
назив за ову расу је и „
везичевска
“ свиња. По телесној грађи и особинама слична је
моравки.
Аутохтоне расе домаћих животиња у Србији
2018
5
Изглед и особине
. Тело ресавке је средње дуго и широко. Глава је дуга и уска са клопавим
или полуклопавим ушима.
Слика 2
.
Ресавка
Боје је шарене са густим и глатким чекињама жутоцрне боје. Спада у средње стасне расе
месномасногтипа. Крмаче су тешке око 140 kg, а нерастови око 160 kg. Крмаче прасе 7-8
прасади. Добро користи храну и лако се тови.
3.3. Моравка
Моравка или моравска свиња
настала је у сливу реке Мораве, укрштањем локалне
расе свиња –шумадинке, са беркширом који је у Србију увожен крајем 19. века. У
формирању расе учествовале су и расе мангулица и јоркшир. Раса се развила услед тежње
да се добије раностаснија и меснатија свиња за разлику од шумадинке која је у том крају
раније била највише узгајана.
Слика 3.
Моравка
