УВОД У ПРАВО

Аутократија

Професор: Студент:

Београд, децембар, 2015. Бр. Индекса:

Садржај

Увод 3

1. Аутократија 4

1.1 Појам аутократија 4

1.2 Ауторитарна држава 6

2. Врсте аутократије 7

2.1 Диктатура 7

2.2 Тиранија 8

2.3 Деспотија 8

2.4 Апсолутистичка монархија 8

2.5 Олигархија 9

2.6 Аристократија 9

2.7 Теократија 10

2.8 Плутократија 10

3. Тоталитарна држава 11

3.1 Фашизам 11

3.2 Националсоциолизам 12

Закључак 14

Литература 15

1. Аутократија

Аутократија представља облик владавине где комплетна власт јесте концентрисана у

рукама једне особе чије одлуке нису ограничене правним оквиром или било којом јавном
контролом власти осим евентуално приликом за војним пучем или масовним
демонстрацијама и протестима грађана (Паул М. Јохнсон). Овакав облик владавине може
доћи сам по себи након легитимних избора у једној држави и након дуге, континуиране
власти једног човека или групе људи. Готово је немогуће да један човек самостално оствари
потпуну доминацију власти у једном друштву услед ограничења његовог деловања и стога
аутократију може пратити олигархија или групе људи која спроводи власт у ширем или
ужем смислу. Аутократија не мора да има уз себе олигархију и такви изузеци су агресивнији
облици владавине где се таква личност брутално обрачунава са својим сарадницима и
противницима показујући на бруталан начин одбрану своје власти.

Аутократа дакле, мора стећи услове да се у његовим рукама налазе полуге власти, типичан

пример су војска и полиција да би уз репресивне мере и ширење страха могао да полако
заузима уз помоћ олигарха остале полуге власти, законодавну и судску. Формална
аутократија као облик владавине и данас постоји институционализовано кроз устав једне
земље као највиши законовни акт где је владалац формално овлашћен да спроводи власт.
Стварна или неформална аутократија поседује поделу власти међутим група и појединац
активно учествују у поништавању поделе власти и спроводе уз често репресивне мере власт
по сопственом нахођењу. Постојe и неки облици аутократије (Макс Вебер) који су
оправдани харизмом самог аутократе и самим тим је таква аутократија оправдана у односу
на ону где постоји страх и репресија.

1.1 Појам аутократија

Аутократија, као доминантан или као споредан облик политичког поретка за разлику од
идеје демократије која је настала веома рано, да би затим дуго била потискивана у таму
заборава траје од старих источних деспотија, античких грчких и римских маљинских
политичких режима, све до савремених прикривених аутократија или отворених
ауторитарних и тоталитарних поредака. С изузетком атинске демократије, аутократија је
била владајући поредак у антици, средљем веку и у првим деценијама мо дерне, да би се у
доба обнове демократије у XIX веку, и то упркос повре меним раздобљима обележеним
значајним успесима, демократијом непрекидно борила за првенство.

У прошлом веку је посебно књига К. Попера Отворено друштва и његови непрuјатељи
(Ореn Society and Its Eneтies) осветлила везу која је постојала, а која и сада постоји између
затвореног друштва и аутократс ких поредака, отвореног друштва и демократије. Према

Поперу, затворено друштво је оно у коме влада искључиво један принцип. У таквом
друштву нема динамике, што сасвим јасно проистиче и из Платонове идеалне државе, док
је аутократија природан поредак тог затвореног и статичког друштва. И обрнуто, у
друштвима где постоје многи принципи и њихово стално надметање, систем је отворен,
динамичан и, по правилу, демократски.

У савременом добу, ипак, постоје и отворена и

затворена друштва. Стога, аутократија није превазиђени облик политичког поретка. Она је
стални пратилац моћи, власти као једног облика моћи и организације која настаје на тим
основама.

Аутократија (од auto сам и krateo владати) изворно означава облик државног политичког
поретка у коме влада појединац (монарх, тиранин, самодржац) или на основу свог угледа
(харизматска легитимност), или на основу традиционалних и религијских увереља
(традиционална легитимност), или на основу оружане моћи којом располаже, али не и на
основу воље народа.

Сходно томе, у таквој држави је целокупно станов ништво лишено

права да учествује у политичком животу. То значи да су субјекти такве државе поданици а
не грађани, јер не поседују посебан по литички субјективитет. Иако државна власт припада
само појединцу (тиранину, диктатору, самодршцу), он се нужно ослаља на једну мању
групу људи, посебно на групу која располаже монополом моћи, како би држао
у покорности поданике, посебно у случају њихове побуне. Но, треба приметити да у
отвореној аутократији ни ова мањина не поседује никакво право на учешће у власти, јер
самовладалац (самодржац) може својевољно и планове ове групе да казни, да их лиши
имовине или на други начин да их изложи непријатностима, чак и животним. Познато је да
су "рационални" диктатори чинили напоре да управо ова лица, којима су по својој вољи
били окружени, усмере једне на друге, како би баш захваљујући њиховој међусобној
суревљивости и завади чврсто и сигурно држали· власт (искуства Хенрија Осмог и Луја
Четрнаестог). С друге стране, општа несигурност, и то не само поданика, већ и мањине која
је ослонац таквом самовладаоцу, представљала је стални подстицај за уношење измена у
такав аутократско тирански облик поретка. На тај начин је постепено из владавине једног
из никла владавина мањине. Уз поглавара државе (најчешће монарха), власт је почела да
припада и једној мањини, и то на основу њеног сопственог права. Та мањина је економски
представљала владајућу класу у држави. Ипак, ни та економски владајућа класа није у
целости учествовала у вршењу политичке власти. То право је припадало само једном
њеном делу, који је на различите начине учествовао у вршењу власти. Наравно, као и у
чистој аутократији (деспотији или тиранији), највећи део становништва је лишен
политичких права. Његов статус је поданички, појединци не чине demos и не могу да
користе никакав облик права на учешће у вршењу власти. Такав облик политичког поретка

К. Попер указује на то да ''заустављање политичке промене није лек, то не може донети срећу. Ми се никада

не можемо вратити невиности и лепоти затворених друштва''. Иначе, Попер магијско, или племенско или
колективистичко друштво означава као затворено друштво, а друштво у коме су појединци суочени са с
личним одлукама-отворено друштво ( Отворено друштво и његови непријатељи, I књига, стр. 228 и 259

Н. Висковић, Држава и право, стр. 60