ПЕДАГОШКИ ФАКУЛТЕТ СОМБОР
УНИВЕРЗИТЕТ НОВИ САД
МЕТОДОЛОГИЈА НАУЧНО-ИСТРАЖИВАЧКОГ РАДА
ПРИКАЗ КЊИГЕ
Ерих Фром, Ауторитет и породица, Загреб, Напријед, 1986
Сомбор, децембар 2016.
Књига „Ауторитет и породица “, Ериха Фрома, настаје као дело засновано на
научним чињеницама изнетим у познатој студији о ауторитету и породици која је издата у
Паризу 1936. године. Издавач студије је Институт за социолошко–психолошка
истраживања. (Studien über Autorität und Familie, Instituts für Sozialforschung,
Paris, 1936
).
Студија је написана од стране више аутора, међу којима је и Ерих Фром аутор књиге за
приказ - “Ауторитет и породица“. Аутори студије су били заговорници критичке теорије
друштва. Део студије који је послужио као извор научних чињеница за писање дела
„Ауторитет и породица“ јесте социолошко психолошки део студије, написан од стране
самог Ериха Фрома.
Ерих Фром је представник хуманистичке филозофије и зачетник неопсихоанализе.
Своја дела заснива на филозофским, социолошким, психолошким и политичким
коментарима. Познат као психолог који свој рад заснивао на критичкој основи у центар
свог интересовања поставља човека. Фром покушава да уђе у суштину постојања човека,
да објасни његову срж (природу) као и начине опстанка самог човека (људску
егзистенцију). Темељи његове анализе налазе се у Дарвиновој теорији , психоанализи и
марксизму. У току свог научног рада, Фром дефинише са свог становишта следеће
елементе човекове природе: инстикт, карактер, агресивност, нагоне и ауторитет.
Основни циљ књиге јесте сам ауторов поглед на настанак ауторитета као и
објашњење везе између ауторитета и саме породице. Ауторитет као саставни део човека
има велики утицај на његову егзистенцију и на основу те чињенице аутор покушава да
објасни узрочно последичне везе које се стварају током живота
.
У
првом поглављу
књиге, Фром говори о основи настанка ауторитативности и
разноликости појава ауторитета. Основу ауторитативности Фром види у породици,
нарочито у односу сина према оцу. Отац је та фигура која представља сину (мада је тешко
замислити да то није и ћерци) први ауторитет који се слуша одмах, без противљења и од
кога се и страхује. Међутим, у основи односа вођа-потчињени није увек само страх. Како
Фром наводи, код односа војника према официру у основи је однос страхопоштовање и
дивљење, код појединих појава чак и љубав. Управо страх од губитка те љубави као и
само осећање љубави јесте у основи овог односа вође и њему потчињеног. Да овде није и
крај могућих односа, којих изгледа може бити исто колико и различитих ауторитета,
показује и то да понекад у основи овог односа стоји моралност (однос исповедник-
свештеник), духовне вредности и моћ коју ауторитет има а којој се потчињени нада
(однос студент-наставник). Дакле,
разноврсност ауторитета
(јасно је да у различитим
ситуацијама постоје различити ауторитети) условљава и различита осећања која леже у
основи односа ауторитет-потчињени. На овом месту,потребно је нагласити да
ауторитативни однос није изнуђено понашање. Не постоји ауторитативни однос између
ратног заробљеника и његовог тамничара иако овај други чини ствари које тамничар од
њега захтева. Такође, овде се не може говорити ни о послушности, макар не у њеном
смислу. С друге стране да би заиста могли говорити о ауторитативном односу мора
постојати макар доза добровољности. Самопотчињавање може имати основу у принуди,
али ако се она не осећа баш као чиста принуда већ се ојача и осећајним односима страха,
дивљења, љубави итд. ) тек онда можемо говорити да постоји ауторитативни однос како га
и сам Фром, али и многи други психолози дефинишу.
