КАТЕДРА ЗА ЗООХИГИЈЕНУ
ФАКУЛТЕТА ВЕТЕРИНАРСКЕ МЕДИЦИНЕ
УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ
Проф. др Брана Раденковић-Дамњановић
Проф. др Радислава Теодоровић
З О О Х И Г И Ј Е Н A
- А у т о р и з о в а н а п р е д а в а њ а -
Б е о г р а д
2007. год.
С А Д Р Ж А Ј
Методска јединица
Страна
1.
МЕСТО И УЛОГА ЗООХИГИЈЕНЕ КАО НАУЧНЕ ДИСЦИПЛИНЕ У
ВЕТЕРИНАРСКОЈ МЕДИЦИНИ
3
2.
ХИГИЈЕНА ВАЗДУХА
8
3.
ЗЕМЉИШТЕ КАО ХИГИЈЕНСКИ ФАКТОР
14
4.
ХИГИЈЕНА И ПОТРЕБА ВОДЕ
20
5.
НЕШКОДЉИВО УКЛАЊАЊЕ ОТПАДАКА
АНИМАЛНОГ ПОРЕКЛА
41
6.
ДЕЗОДОРАЦИЈА И НЕШКОДЉИВО УКЛАЊАЊЕ ОСТАТАКА ДДД
ПРЕПАРАТА
60
7.
ХИГИЈЕНА РАДА И ПРОФЕСИОНАЛНЕ БОЛЕСТИ
65
8.
ОСНОВИ ХИГИЈЕНСКЕ ИЗГРАДЊЕ ОБЈЕКАТА ЗА
СМЕШТАЈ ДОМАЋИХ ЖИВОТИЊА
67
9.
ХИГИЈЕНА СМЕШТАЈА И ДРЖАЊА ГОВЕДА
81
10
ХИГИЈЕНА СМЕШТАЈА И ДРЖАЊА КОЊА
91
11.
ХИГИЈЕНА СМЕШТАЈА И ДРЖАЊА СВИЊА
103
12.
ХИГИЈЕНА СМАШТАЈА И ДРЖАЊА ОВАЦА И КОЗА
108
13.
ХИГИЈЕНА СМЕШТАЈА И ПРОИЗВОДЊА ЖИВИНЕ
115
14.
ХИГИЈЕНА СМАШТАЈА И ДРЖАЊА ПАСА И МАЧАКА
122
15.
ХИГИЈЕНА СМЕШТАЈА И ДРЖАЊА ЛАБОРАТОРИЈСКИХ ЖИВОТИЊА
132
16.
ХИГИЈЕНА СМЕШТАЈА И ДРЖАЊА КУНИЋА
136
17.
ХИГИЈЕНА СМЕШТАЈА И ДРЖАЊА РИБА
139
18.
ХИГИЈЕНА СМЕШТАЈА И ДРЖАЊА ЕГЗОТИЧНИХ ЖИВОТИЊА
КАО КУЋНИХ ЉУБИМАЦА
142
19.
КАРАНТИН
162
20.
ТРАНСПОРТ ЖИВОТИЊА
166
21.
ХИГИЈЕНСКИ И ТЕХНОЛОШКО-ТЕХНИЧКИ АСПЕКТ ИЗЂУБРАВАЊА
СТОЧАРСКИХ ОБЈЕКАТА
172
22.
ЕКОТОКСИКОЛОГИЈА
182
2
њен однос према другом органском и неорганском свету. Разматрање овог питања
полази од основне поставке да свака појава у природи има свој материјални супстрат, а
ту се ради о једној истој материји, која само на разним степенима свога развоја
испољава нарочите и специјалне форме кретања.
Тако на пример, измена материја у организму као што су синтеза и разграђивање
не само да одређују измену структуре протоплазме него утичу и на стварање облика и
функције ћелија, ткива, органа па и читавог организма. Све ово одвија се уз садејство
спољашње средине са којом је сваки организам на различите начине повезан и према
којој прилагођава свој метаболизам уз измену материје зависно од надражаја који на
њега делује. Овај моменат је од изванредне важности за зоохигијену, јер указује да
постоје фактори којима се може утицати на квалитет и измену материје у организму, а
тиме и на стварање одређених форми и функција, као што су раст, размножавање и
производња. Од фактора који имају велики значај на првом месту налазе се храна,
топлота, влажност, сунчева енергија и низ осталих мање значајних. Животињски
организми се на тај начин налазе под непрестаним деловањем фактора спољашње
средине, прилагођавајући им се, а истовремено и сами делујући на њих, остварујући
тако основу за настанак животног циклуса.
Животињски организми налазе се под непрестаним деловањем абиотичких
(ваздух, земља, вода и др.)и биотичких (човек, животиње, глодари, инсекти,
микроорганизми и др.) фактора спољашње средине, прилагођавајући се њима, а
истовремено и сами делујући на њих, премошћавајући тако нераздвојну повезаност
животиња са средином.
Све ово потврђује да је сваки организам целина, јер промена једног дела
истовремено мења низ других, што на крају мења комплетан организам и његову
функцију. Ово јединство организма има своју материјалну основу, омогућену
одржавањем узајамног међусобног деловања између ћелија и ткива путем крви и
лимфе, или такозваним хуморалним механизмом корелације. Велику улогу у стварању
ове повезаности игра нервни механизам корелације функција, који не само да
обједињавају и стварају везе и међудејства одређених делова организма, већ што је
такође врло важно, и између организма и средине у којој се он налази. Тиме се,
остварује нераскидива веза организма и средине, њихово узајамно дејство и
прожимање, а то је, управо, основа проучавања предмета зоохигијене. Из тога
произилази да је проучавање организма, са свим њиховим физиолошким, производним
и патолошким особинама, могуће једино у вези са његовом средином. То значи, да
организам није механички збир појединих делова, већ целина која се са условима
спољашње средине утапа у другу, још ширу целину јединке и средине којом је
окружена.
Зоохигијена посвећује велику пажњу и биолошким факторима у спољашњој
средини и њијховом односу према животињама. Ту се ради о човеку који организујући
производњу се појављује као фактор спољашње средине формирањем и вођењем
производног процеса, што може имати велики утицај на квалитет односа између
животиња и производне средине. Другу групу биолошких фактора у спољашњој
средини представљају животиње исте или друге врсте које међусобним контактом
икохабитацијом могу да створе неповољне услове у својој непосредној околини.
Посебан значај међу биотичким факторима имају глодари, инсекти. микроорганизми,
паразити, вируси и гљивице, који могу да се појаве као потенцијални вектори заразног
материјала. Ништа мању опасност поменути штетници не предсатљају у погледу
загађивања и кварења хране. Проучавање њиховог значаја у спољашњој средини своди
се првенствено на изналажење најпогоднијих мера за њихову регулацију и тиме
отклањање опасности коју они представљају. Ту се ради о комплексу опште
4
профилаксе, у првом реду заразних болести. Том склопу зоохигијена велику пажњу
поклања отпадним материјама које се стварају у оквиру сточарске производње и
индустријским гранама које прерађују сточарске производе. То се, најчешће односи на
животињске лешеве, ђубре са сточарских фарми, кланичне отпатке и отпадне воде, који
се појављују не само као вектор заразног материјала него и као загађивачи спољашње
средине произведеним гасовима и другим хемијски недозвољеним састојцима.
Зоохигијена све ове факторе проучава у зависности од њиховог значаја и
актуелности посвећује пажњу тренутно најактуелнијим.
У Републици Србији већ дужи низ година веома је актуелна проблематика
везана за појаву трихинелозе код људи.
Појава ове болести је очекивана завршница неуређеног превентивног програма,
с обзиром, на чуњеницу колико се нестручно прилази ветеринарско санитарним мерама
дератизацији и нешкодљивом уклањању лешева угинулих животиња и кланичних
конфиската.
Контрола популације штетних глодара, с обзиром на њихове биолошке
карактеристике није лака ни једноставна, како је већина нестручњака, који изводе ову
меру на терену присутна, резултати су све незадовољавајући.
Нестручном решавању појаве трихинелозе допиноси и превелико давање значаја
дератизацији у сузбијању ове болести занемарујући основни и главни извор трихинела,
а то је леш животиње оболеле од трихинелозе и његово неадекватно уклоњене ( бацање
у бунаре, реке, туђа дворишта, јаркове, ливаде, закопавање и сл.).
Решавање нешкодљивог уклањања лешева животиња и кланичних конфиската у
нашој земљи није адекватно, узимајући у обзир епидемиолошко-епизоотилошку
ситуацију како у нашој земљи тако и у земљама у окружењу. Број познатих зооноза у
свету прешао је бројку 180, а сведоци смо појављивања нових зооноза као што су лајм-
борелиоза, ебола, ерлихиоза, БСЕ и друге, што последњих година погоршава глобалну
епизоотиолошку и епидемиолошку ситуацију у свету а посебно код нас. На то је,
свакако утицао одређени број чинилаца као што су: брз развој комуникација, убрзан
развој технологије и размене сировина, затим неадекватна утилизација отпадака
животињског порекла, ратови, економске кризе и слично.
Тренутна епидемиолошко-епизоотилошка ситуација у свету (према подацима
Светске здравствене организације) указује на то да је велики број заразних болести у
експанзији па се са правом може рећи да будућност човечанства припада заразним
болестима које сваким даном све више узимају свој данак у појединим деловима света.
Анимални отпаци представљају са епизоотиолошког и епидемиолошког
становишта велику опасност за здравље животиња и људи. Самим тим се намеће и
потреба за брзим и ефикасним, и у исто време безопасним уклањањем отпадних
материја анималног прекла.
Република Србија, има 13 фабрика за нешкодљиво укањање анималних
сировина ( 8 објеката у АП Војводини, 4 објекта у централној Србији и 1 објекат у АП
Косово и Метохија), такође има и научне институције са одговарајућом опремом.
Научни радници су спремни за решавање тих проблема уз реализцију законских и
других прописа у области хумане и ветеринарске медицине и заштите животне средине.
Међутим, на подручју Републике Србије од 1990. до 2002. године није се ништа
урадило на побољшању организације сакупљања угинулих животиња и нејестивих
споредних производа клања из многобројних санитарних и комуналних кланица, нити
до побољшања техничке опремљености у већ застарелим објектима за њихово
нешкодљиво уклањање.
5
употреба хормона и сличних супстанци у контроли репродукције. Репродукција
животиња у органској сточарској производњи мора да се одбија природним путем.
Вештачко осемењавање, ембриотрансфер, манипулације гаметима, ембрионима,
геномима и генима нису дозвољени. Забрањено је укљештено држање и везивање
животиња, као и гајење животиња у кавезима.
Из свега наведеног види се тежња ка поновном враћању природи у оквиру
сточарске производње и основним начелима гајења животиња, у коме објекат где
животиње бораве мора имати природно најприближније услове које имају у природи.
Broj
ж
ivoti
њ
a unutar objekta mora
одговарати најстрожијим
захтевима који су у складу са биолошким и физиолошким особинама животиња
третирано у новом Закону ЕУ.
Органска производња представља неминовност данашњице због нарушавања
еколошке равнотеже. Гледано са зоохигијенског аспекта, коначно је схваћен значај
неопходности примене најстрожијих зоохигијенских норматива.
Из свега напред наведеног произилази да се схватање зоохигијене може
развијати само ако се оно заснива на добром и правилно усмереном биолошко-
медицинском знању, затим добром познавању свих фактора (биотичких и абиотичких)
спољашње средине и створених међуодноса који се при том развијају. Са друге стране,
јасно је да зоохигијена са својим мерама није ништа апстрактно, напротив, она има
врло егзактно и практички примењено место у простору и времену. Конкретније, она
има своје пуно оправдање не само примењена на развој сточарске производње и
добробит животиња већ као саставни део заштите животне средине и људског здравља.
Она у ствари у условима интензивне производње мора да буде не само збир разних
профилактичких захвата него саставни и нераздвојни део технолошког процеса. При
томе се не сме изгубити из вида да се зоохигијена решавајући многа питања у вези са
здравственом заштитом животиња укључује истовремено и у здравствену заштиту
здравља људи и заштиту животне средине.
Значај зоохигијене као научне дисциплине има перспективу и место у сваком
времену што показује њено учешће у решавању здравствених стања животиња и људи
изазваних заразним епидемијама већих или мањих размера у задњих 100 година.
Свет је одавно схватио да је превентива успешнија и јефтинија заштита здравља
тиме доказујући да је основа сваке превентиве засноване на биолошко-медицинској
основи зоохигијена. Такође се зна да у савременом свету на пример Америци грађанин
Њујорка тешко може видети пацове и остале глодаре на улици не зато што их нема већ
зато што је дератизација као мера потреба, обавеза и законско средство за очување
здравља људи чије је извођење доведено до савршенства модерне цивилизације.
7
