Авангарда, неоавангарда и постмодерна
стремљења у култури
Термин авангарда (фр. avant – испред, напред; garder –
чувати; garde стража)потиче из француске
војне
терминологије, а односио се на трупе које су ишле испред
војске као претходница. Крајем ХІХ и почетком ХХ века
термин је добио књижевно–уметничку конотацију. Њиме се
означава скуп свих праваца, тенденција, струја, школа и
пракси ХХ века које су стајале у непомирљивој опозицији
према уметности прошлих времена. Првобитна уметничка
намера представника авангарде била је да се супротставе
етаблираној култури, моћи традиције и конзервативном укусу.
У студијама о појму авангарде наилазимо на бројне
потешкоће. Хетерогена, распршена, често хаотична
„авангарда” по својој природи измиче описивању,
класификацији и прецизној дефиницији. Ипак, у нашој сталној
тежњи за систематизацијом вођени смо и жељом да
терминолошки qui pro quo превладамо и на том путу стижемо
до заједничког термина „авангарде” као надређеног појма
свим европским и ваневропским „измима”. Према књижевном
критичару и теоретичару Адријану Мариноу под авангардним
именом деловало је више од 40 „изама”: футуризам, кубизам,
експресионизам, имажизам, дадаизам, конструктивизам,
надреализам...Мада „изми” већином имају националне
центре, авангарда је интернационална појава која
превазилазећи границе родова обухвата уметност,
књижевност, музику, архитектуру... Као историјски покрет
траје од почетка ХХ века све до тридесатих година
.
Према књижевном критичару
Александру
Флакеру,постоје карактеристике које су заједничке
структурама различитих „изама” у времену између
отприлике 1910. и 1930. године. Као битне негацијске одлике
авангарде он наводи следеће:
оспоравање постојећих уметничких структура
дехијерархизација структура и структурног система
књижевности
антиестетизам, тј. укидање традицоналних естетских
норми
деперсонализација уметности (губитак људског лика као
средишта структуре и темељног предмета обликовања)
разбијње логичне синтаксе, „старе семантике”,
затворених структура утемељених на „здравом смислу”
Од ових негативних одредница могао би нас водити пут према
конструктивним начелима авангарде као што су:
изградња нових уметничких структура и система на
оспоравању постојећих
тежња ка отвореној структури, намерна фрагментарност,
недовршеност
укидање условности појединих књижевних родова и
врста и међусобна замена њихових функција
(поетизација прозе, прозаизми у поезији и др.)
тежња ка спрези различитих видова уметности
(књижевности и сликарства, књижевности и музике,
посебно књижевност и филма)
тежња за укидањем поделе на уметност и неуметност,
такорећи брисање границе између уметничког и
неуметничког стварања, и увођење раније естетски
забрањеног у сферу уметности
У настојању да се повећа семантички домет комплекса
појава које „претичу своје време” прибегава се новим
радикалним поступцима у књижевном стварању. У
уметничку праксу улазе
