1. UVOD

Azijska finansijska kriza iz 1997. godine predstavlja ekonomski događaj koji je iznenadio

svetsku stručnu javnost brutalnošću kojom je zadesio ekonomije jugoistočne Azije, intezivno se
proširivši i zahvativši i signifikantan deo ekonomija razvijenih zemalja. Time je u
najneposrednijem smislu dokazana teza o egzistiranju i funkcionisanju međunarodnog
finansijskog sistema, ali je i istaknuta zabrinutost ekonomske profesije zbog njegovog važnog
negativnog aspekta: mogućnosti da se finansijski kolaps iz jedne zemlje olako prelije na ostale
nacionalne ekonomije, ugrožavajući zdravlje čak i vodećih ekonomija sveta.

Finansijske krize ne predstavljaju ekonomski

novum

. Monetarna istorija poslednjih 400

godina   obiluje   finansijskim   krizama.   Iako   po   izbijanju   predstavljaju   šok   za   ekonomske
transaktore, empirija nas podučava o mogućnosti pojave periodične humane iracionalnosti širokih
razmera, motivisane dubokom potrebom za brzim bogaćenjem i lagodnim životom, nasuprot
načelu na kome se bazira ekonomska teorija o racionalnosti ekonomskih transaktora. Finansijske
krize simultano prate istoriju kapitalističkog uređenja, pri čemu, za razliku od prve tri četvrtine
19. veka tokom kojih su se javljale poštujući princip vremenske regularnosti (1816, 1826, 1837,
1847, 1857, 1866), finansijske krize u periodu nakon su iskazivale manju regularnost izbijanja
(1873, 1907, 1921, 1929). Ipak, frekventnost i oštrina međunarodnih finansijskih kriza su se,
kako   uočava   White   (2000),   značajno   uvećali   tokom   prethodnih   20-tak   godina,   paralelno   sa
jačanjem   tendencije   globalizacije   finansijskih   tržišta,   obaranjem   sektorskih   barijera   (među
bankama,   investicionim   kućama   i   osiguravajućim   kompanijama)   i   rastom   integracije   i
kompleksnosti međunarodnih finansijskih tržišta.

Finansijska nestabilnost može imati različite pojavne oblike: kratkoročna cenovna volatilnost,

srednjeročna nestabilnost (uključujući problem ’ekscesivnih’ međunarodnih kretanja kapitala) i
domino efekat. Svaki od ovih pojavnih oblika ima brojne uzroke, koje je potrebno poznavati da
bi se dala adekvatna sugestija za kroćenje krize i saniranje štete.

Finansijske krize koje su izbijale poslednjih decenija imale su razarajuće socijalne,

ekonomske i političke posledice,a vrlo često i sistematske reperkusije za međunarodni finansijski
sistem u celini. Finansijske krize i bankroti banaka rezultiraju iz implozije finansijskog mehura
cena aktive ili iz oštre i nagle depresijacije nacionalne valute na deviznom tržištu; ponekad
valutne   krize   predstavljaju   okidač   bankarskih   kriza,   aponekad   bankarske   krize   predstavljaju
okidač valutnih kriza. Logično, finansijske krize po stišavanju navode na potrebu za racionalnim
retrospektivnim   osvrtom   i   utvrđivanjem   troška   –   troškovi   se   najčešće   mere   procentom
izgubljenog   bruto   društvenog   proizvoda,   odnosno   kočenjem   ekonomskog   progresa,   kao   i
troškovima krize po poreske obveznike.

2. POJAM I TIPOVI FINANSIJSKIH KRIZA

Po svojoj prirodi, finansijske krize, odnosno finansijski mehurovi (baloni) – definisani kao

rast cena aktive tokom perioda od 15 do 40 meseci, koji vodi ka imploziji – pokazuju tendenciju
ka sistematskoj povezanosti. Tako, skorašnja implozija balona u Japanu je vodila ka rastu priliva
novca iz Japana u Tajland, Maleziju i Indoneziju, a nešto finansijskih sredstava je otišlo i u SAD.
Rast priliva u ovim zemljama povukao je apresijaciju nacionalnih valuta, kao i rast cena
nekretnina i finansijskih instrumenata u tim zemljama. Kada je došlo do implozije u ovoj grupi
zemalja, novac se preusmerio ka američkoj ekonomiji, što je dovelo do apresijacije američkog
dolara i skoka američkog godišnjeg trgovinskog deficita sa 150 na 500 milijardi dolara.

Tokom finansijske krize dolazi do pojave manije – gubitka kontakta sa realnošću, pojave i

širenja iracionalnosti među populacijom, kao i masovne histerije usled privida postojanja
mogućnosti ostvarenja ekstra-profita. Manija se, generalno, povezuje sa ekspanzivnom fazom
poslovnog ciklusa, tokom koje rast cena nekretnina i akcija ili drugih ekonomskih dobara dovodi
do rasta potrošnje i investicija, što vodi ka akceleraciji stope ekonomskog rasta; viša stopa
ekonomskog rasta vodi širenju investicionog optimizma u pogledu budućih, očekivanih cena
aktive – koje se još brže uvećavaju.

Tokom ekspanzivne faze, usled većeg investicionog optimizma (koji vremenom postaje

samogenerišuć   i   samopojačavajući)   kratkog   daha   usmerenog   prema   kapitalnim   dobicima   pre
nego prema prinosima na osnovu produktivnosti posedujuće aktive, kao dominirajućeg tržišnog
sentimenta,   banke,   na   osnovu   snižavanja   averzije   prema   riziku,   spremnije   su   da   odobravaju
kredite, a zajmotražioci da se udružuju. U takvom ambijentu se širi osećaj – ’nikad nije bilo
bolje’, a novac deluje da je besplatan. Špekulativni mehur može biti oličen nerealno rastućim
cenama nekretnina, naduvanom vrednošću akcija, sistematskom precenjenošću strane valute u
odnosu na koju se devizni kurs fiksira, nedopustivom finansijskom izloženošću  bankarskog i/ili
korporativnog   sektora   ili   pak   zapanjujućim   obimom   devizne   zaduženosti   suverene   privrede
zahvaljujući prećutnim ili formalnim državnim garancijama na spoljni dug. Ipak, po pucanju
mehura, što može biti indukovano bankrotom neke banke, iznenadnom odlukom vlade, prekidom
priliva   sredstava   iz   inostranstva,   iznenadnim   krahom   tržišnog   poverenja,   nekim   političkim
događajem i sl., dolazi do ekonomskog usporavanja, rušenja ekonomskog optimizma i ’traženja’
investitora u politekonomskom smislu, kao i rasta obazrivosti na strani finansijskih intermedijara.
Dakle, u pitanju je model koji zadovoljavajuće eksplicira osnove finansijskih kriza i njihovu
anatomiju i koji je predstavnik klasične ekonomske misli i ekonomista poput: John Stuart Mill-a,
Alfred Marshall-a, Knut Wicksell-a i Irving Fischer-a. Ipak, sa napretkom ekonomske teorije u
ovoj oblasti, upućene su neke zamerke ovom modelu. Prva kritika je da svaka finansijska kriza
predstavlja jedinstven istorijsko-ekonomski događaj, pa opšti model gubi na relevantnosti. Druga
kritika   je   da   ovaj   tip   modela   nije   relevantan   usled   promena   u   ekonomskom   i   poslovnom
okruženju. Treća kritika se upućuje usled toga što je precenjenost cena aktive vrlo neverovatna,

nijedan privatni zajmodavac nije u poziciji da ponudi mogućnost finansiranja svih kratkoročnih
obaveza; i treće, kada ne postoji zajmodavac u krajnjoj instanci. U slučaju finansijske panike, za
svakog poverioca je racionalno da povuče svoje kredite ukoliko ostali kreditori učine i da se vrati
procesu kreditiranja, ako to učine i drugi kreditori. Dakle, panika nastaje kao uzrok pojave
racionalnih i iracionalnih očekivanja. Čak i MMF priznaje da postoje neki aspekti ponašanja cena
imovine, posebno velikih promena cena, koje ne mogu biti u celini objašnjene modelima
racionalnog određivanja cena imovine.

Prskanje balona

– finansijski mehur nastaje kao posledica manije, tj. iracionalnog

ponašanja koje se širi, po principu epidemije, među investitorima, a njegovo postojanje unosi
dodatnu notu neizvesnosti jer niko nije upoznat sa preciznim trenutkom eksplozije. Naime,
investitori kupuju imovinu po ceni koja je viša od normalne, razumne cene, i to u očekivanju
daljeg rasta i ostvarenja dobiti putem kapitalnog dobitka. Mehur može nastaviti svoj rast ili
kolabirati, a u trenutku kolapsa takvo stanje je tek parcijalno očekivano.

Kriza usled moralnog hazarda

, nastaje zbog toga što su ekonomski subjekti u stanju da

pozajmljuju kapital na osnovu egzistencije implicitnih i/ili eksplicitnih garancija svojih obaveza
od strane trećeg subjekta (npr. države), a što vodi rastu rizičnosti plasmana, i doprinosi rastu
rizičnog profila ekonomskog ambijenta;

Haotičan vorkout

, ili u prevodu, sanacija dugova, se odigrava u situacijama kada

nelikvidnost ili insolventnost dužnika uzrokuju trku kreditora da izvuku kapital, kao i nasilnu
likvidaciju dužnika, čak i kada firma-dužnik više vrede kao funkcionalna celina nego kao
stečajna masa. Haotični vorkout je jako učestao oblik kriziranja u ambijentu u kome ne postoji
sistem zaštite poverilaca kroz eksplicitno definisanje zakonskih odredbi o bankrotstvu.

Tabela 1.

Tipologija finansijskih kriza

Makroekonomska

kriza

Finansijska

kriza

Prskanje

mehura

Moralni

hazard

Haotični

vorkout

Predvidljivost

Visoka

Niska

Zna se da postoji

verovatnoća

Visoka

Pad

ekonomske

aktivnosti

Ne nužno

Visok

Nizak

Visok

Zvanična

intervencija

Da, prilagođavanje

Zajmodavac u

krajnjoj instanci

Ne, jer može biti

još gore

Ne, jer državne

garancije

pogoršavaju

alokaciju resursa

Da, jer javne

institucije mogu

izvesti sređeni

vorkout

3. PERIOD PRIVREDNOG USPONA AZIJSKIH EKONOMIJA

Azija, površinski najveći svetski kontinent koga naseljava oko 3/5 ukupne svetske populacije,

prošao je kroz period izuzetne ekonomske transformacije tokom proteklih 50 godina. Nakon II
Svetskog rata, Azija je predstavljala mešavinu siromašnih i zaostalih zemalja, sa oskudnim
privrednim resursima i razvojnom i prostornom distanciranošću od većine razvojnih industrijskih
zemalja. Od tada započinje period krupnih promena koji je podrazumevao otvaranje autarkičnih
nacionalnih ekonomija prema međunarodnoj trgovini i međunarodnim investicijama. Posledično,
novi razvojni ekonomski kurs je obezbedio održivi ekonomski rast i pomogao je u izvlačenju
miliona stanovnika iz zone siromaštva. Danas, Azija predstavlja signifikantnu pokretačku i
produktivnu silu globalne ekonomije i njoj pripadaju 4 od 12 najvećih svetskih ekonomija –
Japan, Kina, Indija i Južna Koreja – kao i neke od najbrže rastućih ekonomija sveta.

Do 1997. godine, zemlje Istočne Azije su bile predmet zavisnih pogleda drugih zemalja u

razvoju. Tokom perioda od nekoliko decenija, Istočna Azija je, ne samo beležila brži ekonomski
rast i bolje rezultate u smanjivanju siromaštva nego bilo koji drugi region u svetu (u odnosu na
zemlje u razvoju, i na razvijene zemlje), već je taj rast bio stabilniji nego u drugim zemljama.
Region je uvek bio pošteđen uspona i padova koji karakterišu sve tržišne ekonomije. Rezultati su
bili tako impresivni, da su nazvani ’’istočnoazijsko čudo’’. Nijedna druga grupa zemalja, bilo gde
na svetu, nije uspela da ostvari tako rigoroznu štednju i da tako kvalitetno investira. Stope štednje
su bile iznad 30% i 40% BDP-a tokom 90-tih godina. Azijske ekonomije je karakterisala vrlo
visoka stopa investicija tokom 90-tih godina prošlog veka. U većini zemalja, ove stope su bile
iznad 30% BDP-a (a u nekim slučajevima i preko 40% BDP-a), s izuzetkom Filipina i Tajvana,
koji su beležili nešto skromnije stope od 10-20% BDP-a.

Kombinacija visokih stopa štednje, vladinih investicija u obrazovanje i državno usmeravane

industrijske politike – sve su to bile pretpostavke kreacije ogromnog ekonomskog potencijala
ovih ekonomija, zajedno sa inherentnom sklonošću koncenzusu kroz prepoznavanje kolektivnog
interesa.   Napredak   u   sferi   socijalne   politike   je   bio   impresivan:   siromaštvo,   smrtnost   dece,
nepismenost   odraslih   –   sve   ove   kategorije   indikatora   zabeležile   su   značajan   pad,   dok   se
postepeno pomerala granica životnog veka naviše. Takođe, brz ekonomski rast je postizan bez
povećanja   nejednakosti   u   raspodeli   prihoda   –   nasuprot   konvencionalnim   ekonomskim
uverenjima. Dakle, bila je prisutna dugoročna konvergencija ekonomske i socijalne politike.

Azijske ekonomije su bile vrlo otvorene, mereno učešćem uvoza i izvoza u BDP-u. Stepen

otvorenosti je bio najniži u Indoneziji (oko 26-27%). Južna Koreja, Filipini i Tajland su beležili
koeficijent od 30-40%, Tajvan blizu 50%, Malezija preko 80%, a gradovi-države Singapur i
Hong Kong 100%.

Problemi su se javljali u pogledu načina na koji su se azijske ekonomije razvijale, ali

posmatrano u celini, vlade su razgradile strategiju koja je bila vrlo funkcionalna, a koja je imala
samo jedan zajednički elemenat sa politikama Vašingtonskog konsenzusa – uvažavanje značaja