BANKARSKO POSLOVANJE I PLATNI PROMET

Nedelja 7 – Rizici u bankarskom poslovanju

RIZICI U BANKARSKIM POSLOVIMA

U najširem smislu reči poslovni rizici se definišu kao “neizvesnost ili nesigurnost ostvarenja
očekivanog ishoda određene poslovno-finansijske aktivnosti”. Ovako shvaćen rizik ima štetne
posledice, pa stoga ekonomski i finansijski racionalni učesnici u poslovnim i finansijskim
transakcijama ispoljavaju uvek averziju prema riziku i teže njegovom eliminisanju ili bar
minimiziranju. S tim u vezi, bankarstvo spada u visoko rizične delatnosti.

Imajući u vidu činjenicu da banka posluje sa specifičnom robom (novcem), definisanje rizika u
bankarstvu iziskuje nešto uži pristup. Otuda, bankarski rizik bi se mogao definisati kao
“verovatnoća gubitka (smanjenja dobiti) nastalog kao rezultat dejstva neizvesnih događaja u
poslovanju banke.”

Postoje različite podele rizika u poslovanju banaka, pri čemu velika brojnost izvora rizika u
bankarskom poslovanju otežava njihovu podelu i grupisanje. Međutim, imajući u vidu činjenicu da
je sa aspekta banke, bitno da se rizik uvek vezuje za funkcionalno poslovanje banke, onda je
uobičajeno da se u posmatranju bankarskih rizika uvek polazi od tzv. “funkcionalnog” pristupa tj.
vezivanja rizika za pojedine globalne poslove i aktivnosti banke. Ovakav pristup omogućava grubu
podelu bankarskih rizika, kao i različite potpodele.

Prema međunarodnoj standardnoj klasifikaciji, bankarski rizici se dele na sledeći način :

(1) Kreditni rizik
(2) Likvidnosni rizik
(3) Rizik plaćanja
(4) kamatni rizik
(5) devizni ili valutni rizik
(6) Rizik zemlje
(7) Tržišni rizik
(8) Operativni rizik

Međiutim, mi usvajamo klasifikaciju bankarskih rizika koja se najčešće sreće u literaturi :

(1) Kreditni rizik
(2) Rizik nelikvidnosti i nesolventnosti
(3) Kamatni rizik
(4) Valutni rizik
(5) Rizik uslovnih obaveza

(1) KREDITNI RIZIK

Kreditni rizik

– predstavlja osnovni rizik bankarskog poslovanja. Kreditni rizik se može definisati

kao “rizik smanjenja profita banke usled neizvršavanja obaveza dužnika po osnovu dospelog duga
(glavnice i kamate). Sa aspekta banke, to predstavlja gubitak.

Kreditni rizik odnosi se na nemogućnost dužnika (klijenta banke) da banci u roku dospeća vrati
odobreni kredit uključujući i pripadajuću kamatu.

Osnovni pokazatelj izloženosti banke kreditnom riziku jeste stopa nenaplativosti potraživanja, koja
se definiše kao odnos procenjene vrednosti nenaplativih potraživanja i kreditnog potencijala banke.

Međutim, proces konkretnog utvrđivanja kreditnog rizika veoma je složen. Ključnu ulogu u tom
procesu ima tzv. analiza i ocena kreditne sposobnosti zajmotražioca. U ovom segmentu
bankarskog poslovanja, savremena praksa američkih banaka razvila je različite koncepcije i
modele za analizu i ocenu kreditne sposobnosti zajmotražioca. Budući da bavljenje sa njima
prevazilazi potrebe našeg interesovanja, iste neće biti predmet izlaganja.

Kreditni rizik banke zavisi od dva ključna kompleksa faktora, to su :

(1) Eksterni faktori

(stanje ekonomije i prirodno okruženje), i

(2) Interni faktori

(upravljačka filozofija poslovne banke).

Najvažnije interne determinante kreditnog rizika banke čini sledeće :

(a) Obim kredita;
(b) Kreditna politika banke, i
(c) Kreditni miks.

Poslovna banka teži samnjenju kreditnog rizika što se obično postiže pomoću posebnih mera tzv.
“monitoringa rizika!, kao što su :

(a) Selekcija kreditnih zahteva komitenata (klijenata);
(b) Limitiranje iznosa jednog klijenta ili grupe klijenata
(c) Dversifikacija kreditnih plasmana, i
(d) Pribavljanje kvalitetnih instrumenata obezbeđenja vraćanja kredita.

Upravljanje kreditnim rizikom

Kreditni rizik podrazumeva nemogućnost ili nevoljnost zajmotražioca da odobreni i iskorišćeni
kredit može i hoće da vrati kreditoru, najčešće banci. U takvim slučajevima, banke potencijalno
mogu ostati neizmirenih potraživanja. Kako bi predupredile takve probleme, banke primenjuju mere
upravljanja kreditnim rizikom. Pri tome, kreditni rizik banke zavisi od dve grupe faktora:

(a)

eksternih faktora,

i (b) internih faktora

. Kako na eksterne faktore nije moguće uticati, onda se

banke u upravljanju kreditnim rizikom uglavnom fokusiraju na

interne faktore.

Može se reći da

ne postoji rizik odobrenja kredita, već rizik vraćanja kredita

, koji treba sagledati

prilikom odobravanja kredita. Da bi se taj proces detaljnije sagledao, neophodno je izvršiti njegovu
dekompoziciju i ukazati na kritične faze i elemente u okviru faza odobravanja kredita. U vezi sa tim,
navešćemo osnovne faze i elemente donošenja Odluke o kreditu, i to u praksi američkih
komercijalnih banaka:

Faze i elementi donošenja odluke o kreditu

PRVA FAZA

Sagledavanje realnosti zahteva – problema

- Razgovor sa zajmotražiocem
- Komaparacija sa njegovim viđenjem problema
- Alternativne mogućnosti rešenja problema

DRUGA FAZA

Prikupljanje podataka o zajmotražiocu

- Poseta zajmotražiocu i razgovor o zahtevu
- Provera podataka u drugim bankama
- Provera podataka sa trgovačkim firmama
- Provera podataka u sudskim evidencijama
- Provera i korišćenje izveštaja agencija za kreditiranje
- Provera bankarskih izveštaja o dosadašnjem poslovanju zajmotražioca

TREĆA FAZA

Finansijska analiza prikupljenih podataka

- Analiza izveštaja o poslovanju zajmotražioca
- Analiza prikupljenih podataka o zajmotražiocu

jedne godine) - što podrazumeva likvidnost banke, i (b)

na dugi rok

(preko jedne godine) - što

podrazumeva solventnost banke.

Potrebe za likvidnošću banke mogu se kategorizovati u 4 osnovne grupe :

(1) Potreba da se zamene neto odlivi finansijskih sredstava;
(2) Potreba da se pokrije izostanak očekivanog priliva sredstava;
(3) Potreba da se pronađu novi izvori finansiranja;
(4) Potreba da se preuzmu novi poslovi kada banka to želi.

Za održavanje likvidnosti banke i minimiziranje rizika (ne)likvidnosti od posebnog je značaja
projekcija novčanih tokova (cash flow-a). S tim u vezi, moguća su 2 osnovna pristupa u
predviđanju novčanih tokova banke, to su:

(a) Pristup zasnovan na analizi strukture bilansa, i

(b) Pristup zasnovan na analizi očekivanog novčanog priliva.

Likvidnost banke je moguće iskazati preko statičkih i dinamičkih pokazatelja likvidnosti. Međutim,
prednost se daje dinamičkim pokazateljima koji se zasnivaju na novčanim tokovima tj. usklađenosti
priliva i odliva sredstava banke po pojedinim periodima za koje se vrši ocena likvidnosti banke.

Politika likvidnosti banke

Politika likvidnosti banke se zasniva na definisanju adekvatne metodologije merenja likvidnosti i
utvrđivanja stope likvidnosti, a zatim po tom osnovu optimizaciji rezervi likvidnosti. Međutim,
merenje likvidne pozicije banke i utvrđivanje adekvatne stope njene likvidnosti veoma je teško, pre
svega, zbog neizvesnosti kvantifikovanja budućih potreba banke za likvidnim sredstvima. Analogno
tome, metodologija se obično zasniva na kvantifikovanju stopa likvidnosti na osnovu iskustva
menadžmenta banke.

Kao najznačajniji kvantitativni indikator likvidnosti banke koristi se stopa likvidnosti koja se
uglavnom izražava na dva načina:

SL1= K / D x 100 ili SL2 = LA / D

SL - stopa likvidnosti; K – obim kredita; D – depoziti; LA – likvidna aktiva

Iskustva pokazuju da prvi pokazatelj SL1 (kreditna stopa) ima manji značaj za kreditnu politiku
banke u odnosu na drugi pokazatelj SL2 koji eksplicitnije pokazuje pokrivenost depozitnih obaveza
likvidnim resursima, jer se LA svodi na gotovinu i depozite banke kod Centralne banke.

Imajući u vidu značaj likvidnosti bankarskog sektora za stabilnost ukupnog makro-finansijskog
sistema, Država i monetarne vlasti (CB), definišu adekvatne “monitoring koeficijente” koji služe za
praćenje i kontrolu likvidnosti banaka. Time se

de facto

omogućava “rano upozorenje” banaka na

potencijalni rizik nelikvidnosti. Radi se o sledećim koeficijentima:

m1 = ukupni krediti / ukupni depoziti

m2 = likvidna sredstva / depozitni izvori

m3 = slobodni depoziti / kamatni plasmani

m4 = fluktuabilni depoziti / kamatonosni plasmani

m5 = dugoročni izvori sredstava / dugoročni plasmani

Sve veći rizici i neizvesnost u bankarskom poslovanju uticali su na Vlade i Centralne banke mnogih
tržišno razvijenih zemalja, da donesu niz propisa i mera čiji je cilj regulisanje rezervi likvidnosti – u
obliku minimalnih koeficijenata likvidnosti.

Solventnost banaka

U finansijskoj literaturi ne postoji precizno i jasno razgraničenje između pojmova likvidnost,
solventnost i sigurnost u bankarskom poslovanju. Negde se oni upotrebljavaju kao sinonimi, a
negde se govori o likvidnosti ili solventnosti, a negde o sigurnosti ili solventnosti.

Međutim, uvažavajući vremenski faktor u bankarskom poslovanju

(vremenski sklad između

strukture aktive i pasive)

obavezno treba praviti razliku između principa likvidnosti i principa

solventnosti). Pri tome, princip likvidnosti preferira kratkoročnu vremensku usklađenost aktive i
pasive tj. sposobnost banke da odgovori svojim dospelim obavezama. Princip solventnosti daje
primat dugoročnoj vremenskoj usklađenosti strukture aktive i pasive tj. sposobnosti banke da sve
svoje obaveze isplati u celini (u jednom određenom trenutku).

U osnovi razlikovanja su različiti vremenski horizonti relevantni za princip likvidnost i princip
solventnosti. Likvidnost podrazumeva mogućnost da se dugovi plate odjednom u roku, dok
solventnost podrazumeva mogućnost da se dugovi plate konačno (u celini). Banka ulazi u zonu
nesloventnosti onog trenutka kada obaveze prevaziđu nivo njene aktive.

U Američkoj finansijskoj literaturi solventnost je poznata pod nazivom

“adekvatnost kapitaala”

što

podrazumeva globalnu sposobnost banke da podnese rizike poslovanja. Adekvatnost kapitala meri
sposobnosti banke da da se na duži rok osigura vraćanje pozajmljenih sredstava. Drugim rečima,
to znači da banka u momentu likvidacije osigura isplatu svojih poverilaca. Dakle, adekvatnost
kapitala je indikator finansijske snage banke i njene mogućnosti da apsorbuje negativna finansijska
kretanja koja bi mogla umanjiti sposobnost kontinuiranog bankarskog poslovanja.

U EU je od 1988. godine na snazi

“stopa adekvatnosti kapitala”

kao indikator solventnosti banke.

Prvim Bazelskim sporazumom iz 1988. godine regulisan je kreditni rizik i uspostavljeni su standardi
koji su trebali da posluže Centralnom bankarstvu za efikasnu kontrolu poslovnog bankarstva.

Referentna vrednost za adekvatnost kapitala bila je propisana u visini od 4% za osnovni kapitala, i
8% za osnovni i dopunski kapital u odnosu na ukupno ponderisanu rizičnu aktivu.

Bazel 1

je 1996. godine revidiran, a 2004. je zamenjen

Bazelom 2

koji počiva na 3 osnovna stuba:

(1) Finansijskom pokazatelju solventnosti

– koji se prati preko kapitala i adekvatnosti

kapitala (minimalni kapitalni zahtevi – Stub 1);

(2)

Oficijelnoj reviziji bankarskog poslovanja i internoj kontroli u banci

(supervizija nad

adekvatnošću kapitala – Stub 2);

(3)

Tržišnoj disciplini

(Stub 3).

Bazelu 2,

pokazatelj adekvatnosti kapitala i dalje mora da se održava na propisanom nivou, ali

se on sada ponderiše ne samo kreditnim već i tržišnim rizicima.

U Bazelu 2

identifikovani su rizici

kojima su banke posebno izložene u svom poslovanju:

rizik likvidnosti, kreditni rizik, rizik

kamatne

stope, valutni rizik, rizik promene cene finansijskih instrumenata

operativni rizik, rizik zemlje itd).

Za identifikovanje rizika uspostavljena su ograničenja i propisan je način izračunavanja
pojedibnačnih pokazatelja vezano za upravljanje rizicima u bankarskom poslovanju.

Aktuelna svetska ekonomsko-finansijska kriza i njene posledice, uticale su da Bazelski odbor za
nadzor 2010. ustanovi i

Treći bazelski sporazum

. Cilj reforme Bazela 2 – Bazelom 3, bio je da se

unapredi sposobnost bankarskog sektora da pasorbuje šokove koji nastaju usled finansijskih i
ekonomskih potresa (bez obzira na poreklo) i da se smanje prelivajući efekti iz finansijskog sektora
na realnu ekonomiju. U tom cilju, Bazel 3 daje jači regulatorni okvir za kapital izgrađen na tri stuba
u Bazelu 2.

U Bazelu 3 predviđa se sledeće:

(1) Povećanje minimalne stope vlastitog kapitala sa 2% na 4,5%.
(2) Povećanje minimalne stope proširenog vlastitog kapitala sa 4% na 6%.
(3) Uvodi se nova kategorija kapitala –

“antistresni kapital”

u visini od 2,5% koji bi se

koristio za pokriće gubitaka u stresnim periodima.

(4) Ukupan kapital ostaje na visini od 8%
(5) Nacionalnim regulativama je ostavljena mogućnost da uvedu 2,5% za tzv. anticikličnu

zaštitu koja bi izravnavala periode jake konjunkture i periode recesije.

(1) Kada banka delimično koristi ili preliva kratkoročne izvore u dugoročne plasmane,
(2) Kada banka delimično koristi ili preliva dugoročne izvore u kratkoročne plasmane,
(3) Kamatna neusklađenost aktive i pasive.

Kamatna stopa je povezana sa stepenom izvesnosti prinosa na kratke i duge rokove. Po pravilu,

kamatna stopa je manja što je rok plasmana kraći,

a veća je što je vreme plasmana duže

. Pri

tome, veće kamatne stope na dugoročne kredite obrazlažu se kao komenzacija za žrtvovanje
likvidnih sredstava na duži rok. Kada su kratkoročne kamatne stope iznad dugoročnih, onda postoji
opadajuća kriva prinosa dok obrnuto, kada su dugoročne kamatne stope iznad kratkoročnih, onda
postoji rastuća kriva prinosa. Dakle, može se zaključiti da postoji veoma tesna povezanost između
rizične i ročne strukture kamatnih stopa.

Za procenu osetljivosti banke na profit usled promene kamatne stope, koriste se različiti modeli
među kojima su najvažniji sledeći:

(1) GAP osetljivosti kamatne stope, i (2) kompjuterski model

simulacije.

(1) GAP osetljivost kamatne stope

– zasniva se na fiksnim kamatnim stopama i identičnim

promenama u određenim intervalima i u aktivi i u pasivi.

Gap je razlika

između kamatno osetljive

aktive i kamatno osetljive pasive

. Pri tome, banka koja ima više kamatno osetljive aktive nego

kamatno osetljive pasive, ima pozitivan GAP. Inače, GAP se može posmatrati statički i dinamički.
Statički GAP se izražava na bazi tekućih knjigovodstvenih veličina i strukture aktive i pasive, dok
se dinamički GAP zasniva na projekciji bilansnih veličina.

(2) Kompjuterski simulacioni modeli

– prognoziraju buduće prihode banke na bazi izvesnosti

pretpostavki o budućnosti ekonomskog okruženja i specifičnosti implementiranih odluka o
sredstvima i obavezama banke. Pri tome, neki modeli zahtevaju prognozu optimalne veličine i
kompozicije bilansa banke. Osetljivost bilansa banke na promenu kamatne stope može biti
smanjena uspostavljanjem ravnoteže dospeća na suprotnim stranama bilansa banke. Zbog toga,
projektovanje kamatne stope je od centralne važnosti za upravljanje odnosom aktiva – pasiva.

GAP analiza je tradicionalno sredstvo upravljanja rizikom kamatne stope. Zbog toga, ovaj model
ćemo bliže pojasniiti. Upravljanje GAP pozicijom banke podrazumeva upravljanje kamatno
osetljivom aktivom i kamatno osetljivom pasivom, a u cilju ostvarivanja zadovoljavajućeg neto
kamatnog prihoda. Pri tome, neto kamatni prihod i neto kamatna margina su simptomi za
upravljanje odnosima aktiva – pasiva. GAP sredstava u bilansu banke meri se pomoću sledeće
jednačine:

GAP = RSA – RSP

GAP – jaz, razmak, raskorak

RSA – kamatno osetljiva ili senzitivna aktiva

RSP – kamatno osetljiva ili senzitivna pasiva

Ako kamatne stope u većoj meri utiču na aktivu nego na pasivu, onda je GAP pozitivan – što se
odražava u većoj meri na plasmane nego na obaveze. Ako kamatne stope u većoj meri utiču na
pasivu nego na aktivu, onda je GAP negativan – što se odražava u većoj meri na obaveze nego na
plasmane. Ako je GAP = 0, onda banka nije izložena riziku kamatne stope.

(4) VALUTNI RIZIK

Valutni (devizni) rizik

– definiše se kao rizik smanjenja profita usled promena u deviznim

kursevima. Šire posmatrano, valutni rizik bi se mogao definisati i kao rizik od promena u imovini,
prihodima i konkurentskoj poziciji banke zbog oscilacija u visini deviznih kurseva.

Banka je izložena valutnom riziku kada ima pozicije u aktivi i pasivi koje su u različitim valutama i
kada na njih negativno utiču promene na deviznim tržištima. Ovo je posebno važno za banke koje
posluju na različitim valutnim područjima, jer su izložene promenama kurseva više valuta.

Kao mogući pokazatelj izloženosti banke valutnom riziku uzima se odnos između devizne pasive i
devizne aktive banke. S tim u vezi, banka može imati

“neto kratku” ili “neto dugu” deviznu poziciju.