1. Geneza i razvoj nauke o bankarstvu
Nauka o bankarstvu predstavlja sastavni deo nauke o finansijama. Geneza nauke o
bankarstvu počiva na razvoju bankarskih poslova koji su bili karakteristični za društveno-
ekonomski i privredni razvoj pojedinih zemalja sveta.
Istorijski podaci pokazju da su se u Vavilonu od 7- 5 veka p.n.e. pojavile privatne kuće u
kojima su se obavljali poslovi tezaurisanja (zaloge i čuvanja predmeta i robe). Tezauri su
preuzimali robu u skladište, čuvali je određeno vreme uz odgovarajuće naplate. Vlasnici robe
su dobijali potvrde ili priznanice sa kojima su mogli dalje trgovati.
Prvi veći menjački poslovi vezani su za antičku Grčku. Ovi poslovi su činili temelj daljeg
razvoja metalnog novca. Ukoliko su menjači istovremeno obavljali poslove zajmodavaca oni
su nazivani trapezarima.
Razvojem Rimske imperije pojavljuju se novi bankarski poslovi vezani za depozite ili
kredite. Banke su nazvane argentarius, što znači da su u pitanju osobe koje su preuzimali
depozite i štedne uloge, a za uzvrat odobravale kredite i posredovale u novčanom prometu.
Preko njih se razvijao trgovački, novčani i zelenaški kapital.
Početkom srednjeg veka dominantni su bili menjački poslovi uz pojavu falsifikata monete.
Kreditni poslovi su sve više bili praćeni trgovačkim transakcijama. U ovom periodu se
pojavljuju prve menice koje su bile u funkciji instrumenta plaćanja.
Početkom 14 veka pojavljuju se prve nezavisne novčane ustanove (bankarske institucije)
komercijalnog i emisionog tipa. Tokom 18 i 19 veka organizovane su veće bankarske
institucije privatnog vlasištva i javnog privatnog vlasništva. Mnoge od bankarskih institucija
su doživele bankrotstvo, ali su ostavle trag u razvoju bankarskih poslova. Daljim razvojem
bankarskih institucija svaka nacionalna država je pristupila formiranju sopstvene emisione
(centralne) banke i razvoju sopstvene bankarske infrastrukture.
Razvojni put domicilnog bankarstva ima svoje specifičnosti u odnosu na zemlje tržišne
ekonomije. Prva periodizacija razvoja domicilnog bankarstva se pojavljuje 1883 godine kada
je osnovana privilegovana banka Kraljevine Srbije i to kao emisiona banka.
Razvojni put domicilnog bankarstva se može podeliti u 3 etape:
1. etapa se odnosi na razvoj bankarstva u vreme Kraljevine Srbije i u vreme prve Jugoslavije
(sve do završetka Drugog svetskog rata) Ova etapa razvoja karakteriše državno i privatno
bankarstvo uz prisustvo emisione (centralne) banke. U tom periodu dominantne su bile:
trgovačka banka, privilegovana agrarna, državna hipotekarna banka, poštanska štedionica,
zanatska banka.
2. etapa se odosi na razvoj bankarstva od druge Jugoslavije 1945 god. pa do uspostavljanja
treće Jugoslavije 1992. U ovoj etapi stvara se socijalističko jugoslovensko bankarstvo.
Izvršena je reorganizacija jugoslovenskog bankarskog sistema. Donošenjem uredbe o
likvidaciji privatnih kreditnih ustavnova 1949 god. prestalo je da radi 819 privatnih banaka.
Posle Drugog svetskog rata formiraju se po republikama zemaljske banke koje se nazivaju i
privrednim bankama. One prikupljaju slobodna novčana sredstva, odobravaju kredite za
finansiranje izgradnje određenih objekata bez obaveze vraćanja kredita. U tom periodu
organizovane su i samostale lokalne bake u obluiku gradskih štedionica i komunalnih banaka.
U periodu od 1952-1954 dolazi do fuzije svih banaka u jedinstvenu narodnu banku FNRJ,
tako da ona postaje monobanka. Narodna banka FNRJ je predstavljala jedinstvenu banku
univerzalnog tipa koje je obavljala emisionu, depoitnu i kreditnu funkciju. Ona je bila u
pravom smislu reči monopolistička kreditna- novčana institucija.
70-ih godina stvoren je sistem narodnih banaka (republike i autonomnih pokrajina) koje su
zajedno sa centralnom bankom predstavljale ustanove jedinstvenog moneternog sistema.
Formirane su male teritorijalne osnovne banke koje nisu imale dovoljan finansijski potencijal.
Udružene banke su predstavljale oslonac domicilnog bankarskog sistema.
3. etapa se odnosi na razvoj bankarstva od formiranja treće Jugoslavije i donošenja Zakona o
bankama i drugim finansijskim institucijama 1993 godine, pa do današnjih dana. Ovim
zakonom su stvoreni uslovi da se banke osnivaju kao akcionarska društva i za njih je bilo
karakteristično da su samostalno obavljale svoju delatnost. Početkom 2001 god. pojavljuju se
i strane banke. Odlukom centralne banke ukidaju se 4 velike banke (Beogradska banka,
Beobanka, Investiciona banka i Jugobanka) sa obrazloženjem da neispunjavaju uslove
poslovanja. Pojavljuje se Nacionalna štedionica.
2. Karakteristike banaka kao finansijskih institucija
Pojam banka potiče od latinske reči banco što znači klupa, tezga ili bankarki šalter koja je
postavljena na ulici, na nekom trgu ili sajmu.
Banke imaju sličnost sa privrednim preduzećima jer predstavljaju samostalne privredne
subjekte koji teže da prihodima pokriju rashode i da maksimiziraju svoj profit. Za razliku od
privrednog preduzeća banke profit stiču uz strogu kontrolu države, jer posluju tuđim
sredstvima. Za privredna preduzeća je karakteristično da zarađuju na direktnim ulaganjima,
dok banke pretežno zarađuju na razlici između aktivne i pasivne kamantne stope. Banke
istupaju na tržištu i kao primaoci i kao davaoci kredita, što nije slučaj kod drugih fin.
institucija.
Bliže određivanje pojma banke moguće je definisati analizom 4 kriterijuma:
1. da li finansijska institucija učestvuje u kreiranju novca
2. da li se fin instit. Bavi profesionalno uzimanjem i davanjem kredita (dugoročnih i
kratkoročnih)
3. da li fin. Instit. Predstavlja značajan finansijski oslonac za ostvarivanje tekuće
ekonomske i razvojne politike zemlje
4. da li je fin. Instit. U mogućnosti da razvija i unapređuje platni promet i ubrzava
cirkulaciju novčanih sredstava
Podela prema orgainzaciji:
-
emisione banke koje egzistiraju u nacionalno homogenim zemljama. To su
jedinstvene banke sa centralizovanim funkcijama.
-
emisione banke koje egzistiraju u federalnim i konfederalnim državama. CB se
organizuju u obliku složenih sistema sa većim brojem regionalnih centralnih banaka
(FED u USA sa 12 federalnih rezervnih banaka, Bundes banka u Nemačkoj sa 11
reginalnih banaka, 2 nacionalne banke u Švajcarskoj sa sedištem u Cirihu i Bernu).
Karakteristika svih CB, bez obzira o kojem se modelu orgaizacije radi, jeste da svrha njihove
delatnosti nije sticanje zarade (profita). Po tome se one razlikuju od poslovnih banaka i
drugih fin. institucija. Većina CB nosi u svom nazivu ime države kojoj pripada.
Centralna banka najčešće obavlja poslove koji se odnose na:
1. emitovanje novčanica i kovanog novca
2. držanje i rukovanje rezervama zlata i deviznim rezervama
3. regulisanje količine novca u opticaju (monetarno kreditna i devizna politika)
4. regulisanje likvidnosti bankarskog sistema i likvidnosti plaćanja u zemlji
5. regulisanje plaćanja i kreditne poslove sa inostranstvom
6. kontrolu kreditnih opreracija zemlji
7. poslove za račun države i državnih organa
8. organizaciju platnog prometa
9. ostale bankarske poslove
4. Depozitne (komercijalne) banke
Osnovna karakteristika depozitnih banaka jeste da one mobilišu kratkoročne izvore
(kratkoročne depozite i depozite po viđenju) u cilju plasiranja sredtava na kratak rok.
Usmerene su na kratkoročne plasmane i to prvenstveno za promet roba i usluga, zaliha roba i
kupovinu trajnih i potrošnih dobara od strane stanovništva.
Za depozitne banke je karakteristično da predstavljaju najbrojniju bankarsku grupu.
Predstavljaju osnovne fin. posrednike i prikupljaju depozite i štednju od najšireg kruga
klijenata iz privredne i vanprivredne delatnosti. Vodeći računa o svojoj likvidnosti i
sigurnosti plasmana, depozitne banke odobravaju kredite u cilju zadovoljenja potreba
klijenata za novčanim sredstvima. Preko depozitnih banaka vrši se uticaj države na
ostvarivanje monetarno kreditne i devizne politike. Karaktristike depozitnih banaka jesu, da
imaju snažan uticaj na tržištu novca, je su istovremeno najveći ponuđači i tražioci novčanih
sredstava.
Karakteristike depozitnih banaka odnosi se na ročnu tranformaciju kratkoročne depozitne
pasive (visoko likvidne) u dugoročnu aktivu (manje likvidnu) što direktno utiče na njihovu
nelikvidnost i nedovoljnu profitabilnost. Depozitne banke se nalaze u dvostrukoj ulozi: kao
institucije monetarne vlasti i kao nemonetarne fin. organizacije.
Ove banke su nosioci likvidnosti koja se prenosi na druge transaktore. Savremene tendencije
u bankarstvu učinile su depozitne banke prifitabilnijim.
5. Poslovne i univerzalne banke
Poslovne banke raspolažu sa velikim
sopstvenim kapitalom
i nalaze se u visoko razvijenim
zemljama tržišne privrede. Njihova delatnost je usmerena ka krupnim industrijskim
preduzećima. Za poslovne banke je karakterično da povezuju interese fin. kapitala i interese
industrijskog kapitala. U aktivnostima poslovnih banaka dominiraju sopstveni poslovi, što
znači da finansiraju osnivanje i proširenje sopstvenih preduzeća i učešće u finansiranju drugih
preduzeća.
Poslovne banke su tipični predstavnici fin. kapitala, koje se na fin. tržištu pojavljuju sa
sopstvenom emisijom HoV. Poslovne banke se organizuju kao akcionarska društva koja
imaju pravo da obavljaju sve kratkoročne i dugoročne bankarske poslove. Kod nas se pod
pojmom poslovne banke podrazumeva poslovanje banke sa privredom, javnim sekotorom i
stanovništvom, i nemaju nikakvu sličnost sa ovom vrstom organizacije.
Univerzalne banke se bave svim vrstama bankarskih poslova, osim emisionih poslova.
Savremenim razvojem privrede i njenom potrebom za većim iznosima kredita, nametnuta je
potreba pružanja celokupnih bankarskih usluga, što je jedino mogla pružiti univerzalna
banka. Obim i širina bavljenja svim bankarskim poslovima zavisi od veličine banke, odnosno
od njenog potencijala.
Karakteristika univerzalnih banaka jeste da one razvijaju posebne organizacione delove koji
se specijaliziraju za pruženje posebnih bankarskih usluga. Kritika ovih banaka je da se bave
svim i svačim uz mnogo propusta u pružanju bnkarskih usluga, odnosno ne postoji dovoljno
razvijena specijalizacija bankarskih usluga. Ove banke su podložne riziku zbog njihove bliske
veze sa biznisom i uloge u osiguranju i distribuciji HoV. Teže ih je kontolisati zbog uske
povezanosti sa biznisom.
Transakcioni troškovi prestruktuiranja preduzeća su daleko manji ako se ovo obavlja preko
univerzalnih banaka. Za ove banke je karakteristično da efikasnije korise ekonomiju obima.
6. Specijalizovane, granske i investicone banke
Specijalizovane banke se bave bankarskim poslovima koji se obavlju za pojedine delatnosti.
Ti poslovi mog biti izvoznog karaktera, uzvoznog karaktera, poslovi sa HoV i poslovi za
pojedine privredne grane.
Kod nekih zemalja se formiraju sprecijalizovane banke samo za određene bankarske
poslove, kao što su:
-
eskontne banke (bave se eskontnim poslovima, odnosno kupovinom potraživanja
pre roka dospeća)
-
lombardne banke (odbravaju kredite na osnovu zaloge pokretnih stvari i robe)
-
hipotekarne banke (odobravaju kredite na osnovu zaloge nepokretne stvari)
-
devizne banke (kupovina i prodaja deviza)
-
akceptne banke ( obavljaju svoju kreditnu aktivnost stavljanjem akcepta na
menicu)
korisnika kredita od važnosti boniteta zaloge. Zaštita davaoca kredita može se realizovati i
preko mehanizma relombarda. Relombard predstavlja posebnu vrstu ugovora koja se sklapa
između dve banke, pri čemu prva banka (koja poseduje zalogu) vrši prenos dotične zaloge na
drugu banku, uz povlačenje novčanih sredstava od te druge banke (relombardne banke).
Zaloga se mora čuvati u javnom skladištu, te sa toga lombardni kredit nosi sa sobom i veću
kamatu.
Predmet zaloge na lombardnom tržištu mogu biti a.) HoV, b.) zlato i druge dragocenosti, c.)
roba uskladištena u javno skladište i d.) roba na putu. Za lombarde kredite je karakteristično,
da su više prisutni na primarnom nego na sekundarnom lombardnom tržištu. Međutim,
lombardne HoV su u razvijenim zemljama više prisutne na sekundarnom lombardnom tržištu.
U domicilnoj bankarskoj praksi nedovoljno su zastupljene lombardne banke jer je nedovoljno
razvijeno primarno i sekundarno lombardno tržište, ali u značajnom obimu su prisutni
lombardni poslovi.
8. Štedionice i štedno-kreditna udruženja
Štedionice se svrstavaju u kreditne ustanove čiji je zadatak da prikupljaju štednju od najšireg
broja građana, da drže tekuće račune građana i da kreditiraju sektor stanovništva. Za njih je
karakteristično da nemaju privatni kapital i da nemaju za cilj ostvarivanje profira po svaku
cenu. Orjentisane su ka najmanjim štednim ulozima ( štedišama). Štedionice osnivaju države,
republike, opštine, jer one garantuju za štedne uloge građana. Spadaju u visoko kontrolisane
fin. institucije.
Odobreni krediti stanovništvu preko štedionica bili su u funkciji: veće potrošnje, razvoja sitne
privatne inicijative, izgrade porodičnih zgrada i slično. Prva poštanska štedionica osnovana je
1861. god u Engleskoj sa zadatkom da mobiliše i koncentriše štednju. Ona koristi
jednoobrazne instrumente plaćanja, uz niske troškove usluga i male uloge za otvaranje
čekovnih računa. Posebno su razvijene u Nemačkoj.
Štedionice često osnivaju svoje posebne ogranke koji nose naziv zalagaonice. Zalagaonice su
kreditne usluge čiji je zadatak da odobravaju kratkoročne pozajmice na osnovu zaloga
vrednih pokretnih stvari. Posebna vrsta štedionica su štedno kreditne zadruge koje primaju
uloge od svojih članova da bi kreditirale svoje članove (zadrugare) za potrebe proizvodnje i
potrošnje
Štedno-kreditna udruženja se osnivaju kao akcionarska društva ili kao zajedničke fin.
organizacije. Obaveza štedno kreditnih organizacija jeste da svoje depozite osiguraju kod
specijalizovanih osiguravajućih organizacija. Depoziti ovih organizacija su srednoročnog i
dugoročnog karaktera.
Ulagači u štredno-kreditnoj organizaciji umesto kamata dobijaju dividende. Plasmani štedno-
kreditnih udruženja usmereni su ka stambenim kreditima i oživljavanju građevinske
operative. Svoju likvidnost obezbeđuju držanjem visokog nivoa gotovine, HoV, i korišćenje
pozajmica od drugih fin. institucija.
9. Kreditne unije i bankarski konzorcijumi
Kreditne unije se pojavljuju kao neprofitne oganizacije čiji su članovi iz jedne profesije,
zanimanja ili sa jedne teritorije i njihov smisao je da određenoj grupi ljufi omogući do dođu
