БАНОВИЋ СТРАХИЊА
. МОГУЋА АНАЛИЗА ПЕСМЕ
Песму
Бановић Страхиња
Вук Караџић је записао од старца Милије, гуслара из
Колашина. О старцу каже да је био „исјечен по глави“ и склон пићу и да није знао да
казује песме, само да их пева, а ако га Вук пита да нешто понови, он крене од почетка.
Такође, Вук је записао да старац, противно обичају, никад није нудио ракијом друге,
него је сам пио из чутурице коју је држао у појасу. Кад би га ко упитао каква је ракија,
он је одговарао: „Грдна, не дао ти је Бог пити“. Зашто почињемо анализу песме овим
податком? Због тога што су четири песме које је Вук записао од Милије (поред
Бановић Страхиње,
то су
Женидба Максима Црнојевића, Сестра Леке капетана
и
Гавран харамбаша и Лимо
) веома особене по високој уметничкој вредности, али и по
неким елементима сдржаине. Старац Милија као певач
1
био је вишеструко особен. Тако
у својим истраживањима о народном стиху (десетерцу пре свега), заснованим на веома
обимној грађи, Томо Маретић највише одступања од „начина другијех пјевача“ и
„занатан број“ огрешења о метричка правила, нарочито када је реч о квантитативној
клаузули и „намијештању придјева“ налази код старца Милије.
2
Узмемо ли у обзир да
је реч о певачу који је испевао само четири песме, јасно је да ово не може бити
случајно, а сасвим неприхватљивом чини се Маретићева претпоставка (у доброј мери
условљена Вуковим судом о Милији) да су ова одступања последица недостатка
„потпуног и правог осјећаја у грађи стихова“ и чињенице да је Милија „био тјелесно и
духовно већ клонуо, што од старости, што од претрпљених рана, а к томе је био и
ракијаш“.
3
Овде је, свакако, пре реч о избоју снажне људске и песничке особности, која
нарушава каноне и норме.
Део те самосвојности проистиче и из Старчевог интересовања за „женску
страну“. Његови женски ликови по правилу су сложенији од оних у песмама других
певача
4
. При том, код Милије није реч о неком начелном „позитивном“ односу и
благоразумевању према женама. Напротив. Он женске ликове сагледава у светлу низа
стереотипа: у песми
Бановић Страхиња
жена издаје мужа и певач каже: „женску
страну ласно преварити“, или, што је такође стереотип, „ал' је женска страна
страшивица,/ страшивица свака од пашчади“.
1
Види: Владан Недић, „Старац Милија“, у књизи:
Вукови певачи
, приредила Радмила Пешић, Матица
српска, Нови Сад 1981; Љубомир Зуковић,
Вуков пјевач старац Милија
, „Радови Филозофског факултета
у Сарајеву“ књ. III, Сарајево 1965.
2
Томо Маретић,
Метрика народних наших пјесама II
, Рад ЈАЗУ, књ. 152, Загреб 1907, 142.
3
Исто.
4
Види: Владан Недић, Нав. дело
1
Међутим, непротивречно позитиван није ни Старчев однос према мушким
ликовима. У његовим песмама често се оцртава, тамна, негативна, деструктивна страна
јуначког принципа
5
и расап, пропаст света, што се, пре свега, манифестује као сукоб
унутар заједнице. Битан део тог унутрашњег сукоба јесте и суштински поремећај
односа мушког и женског. Због тог поремећаја разара се и царевина и породица: Бан
остаје сам и проклет (мајка га је проклела, осудивши га на самоћу, он на крају каже
„зло ти вино напокоње било“), са женом која га је ранила да би помогла љубавнику, са
Бањском из темеља разореном и несавладивом ордијом која покрива Косово „од
Звечана врху до Чечана“ (
Бановић Страхиња
).
У својој студији о овој песми, насловљеној
„Бановић Страхиња“ структура и
значење
, Јован Деретић навео је ставове низа писаца, научника, критичара који су се
бавили овом песмом. Деретић показује да су сви они највише расправљали о завршетку
песме, то јест о томе зашто код старца Милије бан опрашта и да ли уопште опрашта
жени или јој само поклања живот. (У другим варијантама песме о неверству љубе
Страхинића Бана неверну жену на крају убијају или муж или браћа. Само код старца
Милије бан поклања жени живот иако га је издала када јој је рекао да бира коме ће
помоћи.) Деретић показује како су тумачи пре њега објашњавали банову одлуку која је
потпуно необична за народну песму.
У патријархалном друштву, у коме су настајале и певане епске песме, жена је
морала бити потпуно верна и покорна и ако би преварила мужа то је била велика
срамота и за њу и за њену породицу. Поготово се строго кажњавало ако жена изда
мужа љубавнику. Неверницу у песми осуђују на страшну смрт: да буде жива спаљена,
да је растргну коњи, да буде погубљена сабљом. Зато су се сви тумачи песме чудили и
покушавали да објасне зашто Страхиња поклања живот жени која га је ранила да би
помогла љубавнику. Питање зашто је Милијин Страхиња својој љуби поклонио живот,
веома често је разматрано. Вајмарски војвода Карл Августа и Гете
6
питали су се да ли је
овакав исход могућ, па је Гете, чак, банов поступак, сасвим неоправдано, тумачио
варварским хиром. Духовит одговор на питање зашто бан прашта даје Богдан Поповић:
„
Бан прашта зато што прашта
; зато што има људи који праштају, и других који се
свете [...] зато што је лепо праштати, што је праштати лепше но светити се“
7
. Најзад, о
5
Види: Ненад Љубинковић,
Губитници Старца Милије
, „Расковник”, год. XIII, бр. 47-48, Београд 1987.
6
Види: Милан Ћурчин,
Српска народна песма у немачкој књижевности
превео Бранимир Живојиновић,
Народна библиотека Србије – Народна библиотека „Вељко Влаховић“, Београд – Панчево 1987, 148.
7
Богдан Поповић, „О 'последњим стиховима' песме
Бановић Страхиња
“, у зборнику:
Народна
књижевност
, 195. Поповић, као и добар број других тумача, при том као да заборавља да је Бановић
Страхиња и мање и више од човека – књижевни лик.
2
