1
Увод
Стил као начин изражавања, било ниски, средњи или узвишени, као и административни,
публицистички, академски, и слично, се појављује у свом историјском смислу у музици
тек од раног средњег века, због немогућности да се у ранијим периодима извуку закључци
о карактеристикама које би одражавале неки одређени стил. Стил се кроз историју
развијао променама средстава уметничког изражавања, као и променама идејних
стремљења стваралаца, тј. укуса, који преовлађује у одређеном раздобљу. Узајамно
подстицање та два изворишта даје један од основних покретача развоја, како музике, тако
и уметности уопште.
Како у свим областима уметности можемо наћи заједничке епохе, тако исто можемо наићи
и на одређене стилове који су карактеристични или пак јединствени за одређену област у
уметности (музици, сликарству, књижевности, итд.). Стилови у музици се јављају тек
касније у односу на своје књижевне и сликарске пандане, јер се тек требају пронаћи и
развити средства којим би се стил почео остваривати.
Јасне границе између стилова не постоје, јер се један стил завршава када је нови стил
почео да се појављује и да полако изражава своје карактеристике које су другачије од
''старог'' стила. То можемо схватити као прелазни период између стилова. Ти прелазни
периоди представљају рану фазу за стил у настајању, тј. позну фазу за постојани стил у
том периоду. У међуфази, односно зрелој фази стил је на свом врхунцу, где се у
потпуности могу уочити промене у односу на претходни стил. Међутим, са временом,
стилови губе на својој трајности и почињу се брже смењивати, где долази до сусрета више
стилова за кратко временско раздобље, тако да се више не може говорити о епохама, него
о правцима, покретима или ,,тренду'', ,,моди''.
Као и стил, и уметник се развија у складу са развојем самог стила, где је у почетку под
утицајем претходника, а касније, захваљујући стеченом искуству, креће са креирањем
сопственог стила.
2
Музички барок
С појавом опере настаје епоха барока, који је веома значајно раздобље у музици. Појава
барока утиче на истакнутију улогу инструменталне музике у његовој раној фази (1594-
1630), да би у зрелој фази (1630-1680) барок достигао своје пуно остварење, а потпуни
врхунац, зачуђујуће, достиже у позној фази (1680-1750), када своја остварења стварају и
највећи мајстори, Ј.С.Бах и Г.Ф.Хендл, чији се животи, од рођења до смрти, поклапају са
позном фазом барока.
У бароку се јавља превласт хармоније, формирање оркестра, као и спој та два појма
појавом генералбаса, а што су преокрети у односу на ренесансу. Превласт хармојие
доноси прелазак на дурско-молску лествичну основу, а формирање оркестра представља
први организовани вид инструменталног ансамбла. Генералбас, односно baso kontinuo
представља акордску основу музичког тока, коју углавном изводи чембало, лаута или
оргуље, нотирану у целини, мада чешће шифровану, коју извођач слободно импровизује.
Као што смо већ поменули, појавом опере почиње епоха барока, а један од главних
стваралаца опере на њеном почетку био је Клаудио Монтеверди., који се по узору на
ауторе италијанског хроматског мадригала залагао за изражајнију музику, чиме је дошао
до ,,узбуђеног стила'' певања - како је он то назвао. Опера ,,Орфеј'', као прва опера
Монтевердија, показује то у пракси. Друга његова опера ,,Аријадна'' је значајна по много
разноврсности, јер обухвата период где се поклапају касна ренесанса и рани барок, што је
веома значајно за рани развој опере, а самим тим и за барок.
Друга половина 17. века доводи до стила по којем сам израз барок (португалски
barocco
–
бисер нерпавилног облика, фиг. бујност, пренаглашеност) има значење, што за резултат
има пренатрпану и деокартивну сценографију и претерану патетичност, над којом
доминира певачки виртуозитет. Овакав вид опере је разводњавао драмску радњу и певани
текст, одузимајући им сваки смисао, а аутори који су пратили такав стил опере су били
Монтеверди и Хендл, несвесно су водили оперу у кризу, додворавајући се публици.
Појавом барока, а појавом и развојем инструменталне музике, долази до развоја и
усавршавања инструмената, међу којима предњаче гудачки, који ће захваљујући томе
постати и саставни део барокног оркестра. Истовремено, са развојем инструмената, долази
до развоја и одређених музичких регија, међу првима северно-италијанске, а самим тим
долази до развоја и почетка италијанске музике. Поред већ саставног дела барокног
оркестра, гудачки инструменти су били и солистички, као водећи концертантни
инструменти, што су користили италијански композитори тог времена, попут Корелија,
Вивалдија и Тартинија. Они, као извођачи-виолинисти, своју пажњу усмеравају
