„Осим Бога, никаква супстанца не може постојати, нити се може замислити”.
Барух де Спиноза
Спиноза је холандски филозоф јеврејског порекла, рођен 1632. године у Амстердаму.
Завршио је школу за рабине, да би се касније посветио изучавању Декартове филозофије.
Његова главна дела су
Етика
(1677)
и
Теолошко-политички трактат
(1670).
На самом почетку свог живота, због својих идеја о богу изопштен је из јеврејске заједнице.
После раскида са синагогом филозоф није пришао ни једној другој религији, што је било
још један доказ његове унутрашње слободе и чврстине. Он је само променио име, и уместо
Барух потписивао се Бенедиктус. Такође, његови савременици су га сматрали изразитим
атеистом. Неки од њих писали су чак опширне расправе, у којима су оштро побијали његова
схватања која су окарактерисана као крајње опасна по религију и морал. Спиноза се упустио
у детаљну анализу и критику Библије. За многе догађаје, испричане у светим списима, он је
утврдио да су измишљотине, којима се не може веровати. Као плод маште и чулних
претстава, библиске приче су углавном крајње нејасне, пошто јасно може бити само оно што
се заснива на разуму. И управо због тога било је нужно да се појави неко ко ће њихов смисао
објашњавати и тумачити простом народу. Ту улогу преузели су на себе свештеници, које
Спиноза окривљује да замрачују природну светлост разума и онемогућавају људима да
развију и усаврше своју урођену моћ расуђивања.
Пишући „Теолошко политичку расправу”, Спиноза је себи поставио као задатак да одвоји
филозофију од религије и да покаже да су то две сасвим различите области које немају
никакве међусобне везе. Филозофија не може бити „слушкиња теологије“, као што ни
теологија не може бити слушкиња филозофије. „Разум је владавина истине и мудрости,
каже Спиноза, а теологија је владавина побожности и послушности“.
Пошто је набројао неколико врста сазнања, Спиноза је, управо као и Декарт, највећу пажњу
поклонио разумском сазнању, као једино извесном и поузданом. Али може се рећи да је
његов рационализам знатно строжији и искључивији од картезијанског рационализма.
Сем Декарта, на Спинозу извршили утицај и други мислиоци, у првом реду Ђордано Бруно,
а затим и претставници јеврејске филозофије: Филон Александриски, Ибн Габирол и
Мајмонид. Насупрот Декарту, који је учио да у свету постоје две потпуно независне
супстанције, Спиноза је сматрао да у свету постоји једна јединствена супстанција, која је
вечна и бескрајна. Вечној и бескрајној супстанцији, по Спинозином мишљењу, нужно
припада постојање, јер њу није могла произвести никаква друга супстанција. Према томе,
најбитнија одредба супстанције је то, што је она „узрок себе саме“ . Супстанција није ништа
друго, него „биће апсолутно бескрајно“, што значи сам бог, који је код Спинозе потпуно
изједначен са природом. Међутим, супстанцију чине бескрајно много атрибута, који
изражавају њену суштину, а који су уствари исто што и она. Разлика између супстанције и
атрибута, који су такође вечни и бескрајни, састоји се само у томе „што се атрибут тако зове
у односу на разум, који супстанцији приписује такву природу…”.
Атрибути супстанције
испољавају се на одређени начин кроз своја стања која се називају модусима. Модуси су,
значи, појединачне ствари, које произлазе из супстанције и њених атрибута, јер оне никако
не могу бити узрок себе самих. А насупрот супстанцији и атрибутима, модуси су пролазни и
коначни, изузев универзума, бескрајног простора или материје и бескрајног разума, који
једини спадају у бескрајне модусе. Вечна и бескрајна супстанција, која постоји у себи и
схвата се собом, са бесконачно много атрибута, који изражавају њену суштину, претставља
природу која ствара. А све појединачне ствари, које постоје као модуси вечне и бескрајне
супстанције, јесу природа која је створена.
Спинозин бог је, дакле, сасвим исто што и природа или, друкчије речено, у његовом
филоЗофском систему постоји апсолутно јединство бога и света. Спинозина доктрина
окарактерисана је као пантеизам – изједначавање бога и природе (лат. deus sive natura). Бог
није трансцедентан, већ су коначна бића у њему као његови коначни модуси. Из оваквог
схватања супстанције следи да је кретање коначних бића у потпуности одеређено једном
супстанцијом. Ово важи како за кретање тела тако и за кретање идеја. Према томе, једином
супстанцијом одређено је све што се догађа и што ће се догодити. Ово схватање се назива
апсолутни детерминизам.
„Осим Бога, никаква супстанца не може постојати, нити се може замислити” – у потпуности
се слажем са Спинозом. Најпре, његово разилажење са вером сматрам донекле исправном.
