Универзитет у Нишу
Филозофски факултет
Департман за српски језик и књижевност
Семинарски рад из Књижевности за децу
Басне у књижевности за децу
.
2
Садржај
1.0.Увод.......................................................................................................3
1.1.Басне......................................................................................................4
2.0.Езоп........................................................................................................6
2.1.Тумачење басне Лав и миш..................................................7
3.0.Жан де Ла Фонтен.................................................................................8
3.1.Тумачење басне Цврчак и мрав.............................................9
4.0.Иван Андрејевич Крилов.....................................................................10
4.0.Тумачење басне Мајмун и наочари......................................12
5.0.Доситеј Обрадовић...............................................................................13
5.0. Тумачење басне Орао и лисица............................................15
6.0.Литература............................................................................................16
1.0.Увод
4
1.1. Басна
У периоду када се код деце јавља потреба стварања моста између света бајки и
света чињеница, и успостављање равнотеже између спољашњег и унутрашњег света, басна
може имати значајну улогу у остварењу тог циља, јер у себи задржава сликовитост, а
ослобађа се бајковитости.
Басна ( стсл.
бајати-
приповедати ) је у свом првобитном облику била усмена
творевина, на шта указује и анимистички поглед на свет и склоност ка персонификовањем
неживе природе, поистовећивање човека са животињама, итд. Хегел је, узимајући у обзир
изворне Езопове варијанте, основни тип басне дефинисао као
случај из природе из кога
треба извући поуку.
3
У ликовима животиња приказују се људски карактери, њихови
поступци и на крају из свега тога треба извући неку поуку. Радња је сажета и нема неких
дешавања баш из тог разлога што се басна темељи на карактеру, а не на догађајима. Она
припада приповедној прози. То је мала, сажета епска форма, што значи да у себи носи
обележја структуре ( догађај, ликови, фабула), али се по својим структурним обележјима
приближава и драми. Сматра се да је басна и најстарија форма драмске уметности, јер је
начин изражавања у басни изразито дијалошки. Дијалог као примарна приповедна техника
басне, темељи се управо на конфликту, односно сукобу међу ликовима. Карактеристика
басне је и то да она на сатиричан начин приказује људско понашање, делујући на морал
људи исмејава људске недостатке и мане, као и појаве у друштву. Оно по чему је басна као
књижевна врста препознатљива је њен сликовит начин говора, односно њен алегоријски
смисао и значење. Смисао алегоријског изражавања јесте тај, да се на индиректан начин
каже нека животна истина и открију људске карактеристике и особине. Алегорија показује
опште и појмовно у поједином. Сваки лик у басни персонифицира одређену, типичну
људску црту. Зато се у баснама лукавост увек приказује у лику лисице, окрутност у лику
вука, наивност у лику овце. У баснама се алегорија може схватити као продужена
метафора односно, када се метафора протеже кроз све делове басне. Своју алегоријску
основу басна изграђује на усвојеним представама о појединим својствима животиња.
Устаљене особине животиња у басни служе као начин споразумевања и сажимања. Кад је
и најсажетија басна има потпуно развијену и типичну композицију: експозиција- заплет-
кулминација- расплет, и на крају увек има неку поуку.
Композициона структура басне је једноставна, концизна и алегорична. У њој се
уочавају два битна сегмента:
прича и поука.
Први сегмент је дужи и у њему је садржан и
увод и заплет, и кулминација. Поука је у расплету басне. Поука је такође врло сажета.
Међутим, код Доситеја су, у његовој књизи “ Басне“, поуке, тј. наравоученија, како их
Доситеј назива, покаткад дуже од саме басне.
4
Поука је битни елемент басне. Свака басна носи у себи неку поуку која има велики
васпитни потенцијал. Поуком се жели указати ( кроз ликове животиња ) на то како су неке
људске добре и пожељне, док су друге као што су: себичност, лакомисленост, хвалисавост,
лењост, завидљивост и слично, непожељне и лоше. Поука се износи у изравној
3
Речник књижевних термина,
главни и одговорни уредник: Драгиша Живковић, “ Романов“, Бања Лука,
2001, стр. 79.
4
Славољуб Обрадовић,
Књижевност за децу 1,
Виша школа за образовање васпитача, Алексинац, 2005, стр.
109.
5
формулацији пре фабуларног тока или се јавља као коментар догађајима на којима је
фабула изграђена, а неретко се јавља на крају басне, дата у облику пословице.
Уметнички су боље оне басне у којима поука проистиче из садржаја, уколико је
ненаметљива, а посебно уколико се налази у поенти као последица односа између
носилаца радње и главног лица, које је најчешће животиња, ређе предмет или биљка.
5
Језик басне је једноставан и разумљив. По форми може бити писана у прози или у
стиховима. То је кратка прича, која је најчешће у једној епизоди и заснива се не на једној
идеји. У њој се даје један догађај, али може садржати два па и три догађаја, иако ређе, који
заправо подцртавају идеју и који су каузално повезани. Како се у баснама првенствено
преко животиња приказују људски карактери њихови потези и дела у животу, тежиште
басне и није на приказу сложених збивања, радњи и догађаја, него управо на приказу
карактера, због чега су претежно кратке и афористичне. У њима нема ништа митолошко,
чудесно ( као у бајкама), већ оне делују реално. Грађене су по принципу „ огледала“, јер
нам је увек лакше уочити недостатке, мане и погрешне поступке ако нам се показују код
других а не код нас самих.
6
Басна је облик који постоји у свим светским књижевностима и потиче из
најстаријих раздобља људског друштва. Она није настала само на једном месту и од једног
аутора. Тако су се хеленске басне шириле и прешле код Латина, Словена и других народа,
али их је и у Хеладу дошло из страних земаља, из Индије ( многи истраживачи је смтрају
за колевку басне). Ипак творцем басне у класичном смислу у античкој Грчкој сматран је
Езоп ( VI в.п.н.е) са својим
Зборником басана
. У каснијим столећима Езоп је остао идеал у
погледу басне, а стил и језик оправдано је називан
езоповским језиком.
Баснама су се успешно бавили и други песници и књижевници попут Ла Фонтена,
Крилова, у нашој књижевности баснама се највише бавио Доситеј Обрадовић.
5
Славољуб Обрадовић,
Књижевност за децу 1,
Виша школа за образовање васпитача, Алексинац, 2005, стр.
109.
6
Др Милош Н. Ђурић, Предговор у : Езоп,
Басне,
приредила: Милица Дукић- Грбић, Народна књига,
Београд, 1965, стр. 5.
