Криминалистичко – полицијска академија
Београд
Семинарски рад из предмета:
Национална историја српског народа
Тема: Берлински конгрес
Ментор: Студент:
доц. др Ивана Крстић-Мистриџеловић Марко Николић 134/13
Београд,
Мај, 2014.
САДРЖАЈ
1. Увод ...................................................................................................4
2. Устанак српског народа у Босни и Херцеговини и почетак велике
источне кризе ....................................................................................6
3. Велике силе у устаничкој кризи у току 1875. и првој половини
1876. године ........................................................................................9
4. Рат Србије и Црне Горе против Турске 1876. год. .......................10
5. Ратовање Србије и Црне Горе против Туррске 1877. и 1878. год.
(друга фаза) ......................................................................................13
6. Сан-Стефански мир .........................................................................14
7. Берлински конгрес ...........................................................................15
8. Реализација одлука Берлинског конгреса .....................................17
9. Закључак ..........................................................................................18
10.Литература .......................................................................................19
- 2 -
Велика источна криза започела је 1875. године устанком српских сељака
против турске власти у Херцеговини. Убрзо потом устанак избија и у Босни.
Разлози за устанак били су социјални и национални. Поред сиромаштва у социјалне
разлоге устанка спадају и друштвени односи. Турска је у ово време још увек била
феудална држава. Како је централна државна власт слабила, све више је расла моћ
локалних великаша који су повећавали намете и порезе становништву. При том,
феудализам је у околним земљама био укинут што је устанике додатно подстицало
да траже побољшање свога положаја. То је изазвало ратове Србије, Црне Горе,
Русије и Румуније против Османског царства.
- 4 -
УСТАНАК СРПСКОГ НАРОДА У БОСНИ И
ХЕРЦЕГОВИНИ И ПОЧЕТАК ВЕЛИКЕ ИСТОЧНЕ КРИЗЕ
Босна и Херцеговина су биле посебни вилајет Османског царства, чији је
центар у периоду од 1856. до 1878. било Сарајево. Босански вилајет се делио на 7
санџака међу које се убрајао и Новопазарски. На тој територији без Новопазарског
санџака према аустроугарском попису из 1879. живело је 1.158.000 становника од
којих су 496.000 (42,88%) били Срби.
Основни узрок незадовољства српског народа у Босни и Херцеговини било
је нерешено аграрно питање. Све законске мере османских власти – Рамазански
закон 1858., и Саферска наредба 1859., само су погоршале положај босанских
сељака – кметова који су претежно били Срби. Црква у Босни и Херцеговини је
била је под влашћу Цариградске патријаршије, која је у Босну и Херцеговину слала
владике грке, који често нису знали језик својих верника. Владике су своје приходе
од верника убирали помоћу турских власти и потпуно су занемарили њихове
верске и просветне потребе. Свештенство је било необразовано, а средином XIX
века у целој Босни и Херцеговини није било више од 50 цркава! Нешто повољније
верске и просветне прилике су настале тек пред крај турске владавине.
Овакав положај Срба у Босни и Херцеговини условио је бројне локалне буне
од којих су најзначајније биле ,,Пецијина буна“ 1858. у Босанској крајини и устанак
Луке Вукаловића 1852. – 1862. у Херцеговини. Српски градски слојеви у Босни и
Херцеговини били су сувише слаби да би преко цркве и школе легалним путем
будили српску националну свест. Турске власти биле су посебно оштре против
сваке манифестације српске националне свести јер су у томе гледале утицај Србије
и Црне Горе, које угрожавају државни интегритет.
Због немогућности легалног рада на буђењу српске националне свести,
путем цркве, школа, штампарија и листова, српски национални покрет у Босни и
Херцеговини добија карактер тајних организација чији је циљ био ослобођење
српског народа оружаним устанком уз помоћ слободних српских држава Србије и
Црне Горе. Већ четрдесетих година
XIX
века, после доношења
Гарашаниновог ,,Начертанија“ 1844., у Босни се ствара мрежа тајних агената
српске владе из редова трговаца, свештеника и учитеља. Стваране су и тајне
организације које нису имале већих успеха.
Поред Србије, национални рад у Босни и Херцеговини помагала је Црна
Гора, али искључиво у суседној Херцеговини, чије је погранично становништво
било племенски организовано и које се стално бунило. Немајући материјалних
средстава ни за своје најнужније државне потребе црногорски кнез Никола је
Херцеговце помагао у њиховим бунама, при чему је остварио пуну контролу над
радом племенских главара у пограничним турским крајевима.
Устанак у Херцеговини избио је у лето 1875., а њему су претходили распад
османког финансијског система и незадовољство хришћанског становништва.
- 5 -
