Uvod
Uloge bezbednosnog menadžmenta ispinjavaju se obavljanjem različitih
delatnosti,koje se u literaturi često nazivaju funkcijama procesa bezbednosnog
menadžementa.
U teoriji postoje različiti pogledi na broj,značaj i sadržaj tih delatnosti. Proces
bezbednosnog menadžmenta se može razložiti na sledeće delatnosti: 1) praćenje i
procenjivanje,2) planiranje, 3)organizovanje, 4)dodela zadataka(subordinacijom ili
komandovanjem), 5)koordinacija i sadejstvo i 6)kontrola.
Ove delatnosti su međusobno uslovljenje i povezane. One se u procesu bezbednosnog
menadžmenta ne javljaju u čistom obliku što znači da su međusobno povezane i zavisne
jedne od drugih.
2
Praćenje i procenjivanje
Delatnost praćenja i procenjivanja radnih problema bezbednosnih pojava,događaja i
situacija izuzetno je važna,jer utiče na ostvarivanje svih drugih delatnosti bezbednosnog
menadžmenta. Kao što u medicini nema lečenja bez dijagnoze,tako i obavljanje beznednosnih
poslova nema smila ako se ne zna koje su bezbednosne situacije,pojave,događaji i radni
problemi dešavajju,kako i zašto do njih dolazi,ko su im nosioci,kakav će njihov razvoj i tok
biti i kojim se od raspoloživih snaga,sredstava i metoda mogu rešavati.
Tek kada se uoči i u svemu spozna i odredi predmet rada,moguće je razmatrati ostale
delatnosti (planiranje,organizovanje,kontrolu....). zato nosioci sistema bezbednosnog
menadžmenta neposredno i preko svih pripadnika kojima rukovode,pa i angažovanjem
građana u određenim situacijama i pod propisanim uslovima,kao i korišćenje tehničko-
tehnološkim sredstava,preduzimaju i ostvaruju praćenje i procenjivanje,kao prvi i osnovni
korak u ostvarivanju procesa bezbednosnog menadžmenta.
Praćenjem i procenjivanjem se započinje osmišljavanje i međusobno povezivanje rada
pripadnika bezbednosti,nasuprot mogućoj sporadićnosti i pracijalnosti. Prate se dinamične
pojave i događaji,pa i same ove delatnosti predstavljaju dinamičan proces. U životnost
organizacije bezbednosti,tim delatnostima unose se novi elementi,koji postojećim sadržajima
daju novi kvalitet.
Praćenje i procenjivanje ne ostvaruju se samo u odnosu na radne
probleme,bezbednosne pojave i događaje,već se prati i procenjuje i funkcionisanje same
organizacije bezbednosti,čime se institucija bezbednosti na svojevrstan način drži u radno-
mobilnom stanju,podstiče i aktivira.
U stvari,naglašava se da je nužno praćenjem i procenjivanjem vladati situacijom i biti
u situaciji,kako u vezi s obavljanjem poslova i ostvarivanjem funkcije bezbednosti,tako i u
vezi s funkcionisanjem konkretne organizacije bezbednosti. Tek kada se sposnaju suština i
sadržina posla i kada se sagledaju kvantitativni i kvalitativni elementi,to jest stanje sopstvene
organizacije,stiču se preduslovi za ostvarivanje drugih delatnosti bezbednosnog
menadžmenta.
Praćenje i procenjivanje se ostvaruju kroz dva vida:
1) Operativno ili tzv. situaciono praćenje,koje se ostvaruje u toku rešavanja uobičajenih
radnih problema,bezbednosnih pojava i događaja;
2) Praćenje koje za rezultat ima donošenje određenog akta(procene,ocene) od strane
nadležnog organa kojim se,na osnovu analitićko-sintetičkog
sagledavanja,operacionalizuju ciljevi obavljanja bezbednosnih poslova i zadataka i
sprovođenje odgovarjućih bezbednosnih mera,aktivnosti,akcija i operacija u funkciji
rešavanja odrešenih problema.
Oba vida praćenja i procenjivanja predstavljaju misaono stvaralački proces od kojih se
prvi najčešće zadržava u ljudskoj memoriji,dok se drugi zapisuje u formi pismena,ili na
nekom od savremenih prikladnijih medija (računaru ili drugom medijskom sredstvu).
4
Planiranje
Planiranje je misaoni i stvaralački proces čiji je smisao izbor cilja i najpovoljnije
varijante rešenja,odnosno,ostvarenja tog cilja.
Poznato je da je ispred ljudskog rada unapred postavljen cilj-plan,kao predstava
očekivanih učinaka. Bez plana nema svrsishodnog i efektivnog delovanja.
Planiranje u obavljanju bezbednosnih poslova bitno opredeljuje uspešnost
ostvarivanja svake konkretne akcije. Određeni zadatak se može izvršiti na više načina,ali je
neophodno naći oprimalan. Uslovi za to su pravilno predviđanje,donošenje odgovarajuće
odluke i izrada plana.
Proces planiranja ne svodi se samo na fazu izrade plana. Kao misaono –stvaralački
proces,planiranje predstavlja konstruisanje neke akcije u mislima pre nego što se pristupi
njenoj realizaciji,te precizno utvrđivanje odluke: ko,šta,kada,kako i kojim metodama i
radnjama treba nešto da uradi u okviru izvršenja konkretnog zadatka.
Planove organizacije utvrđuje menadžment organizacije,ali i organi menadžmenta i
menadžeri kao pojedinci imaju plan po kome ostvaruju svoje delatnosti. Plan organizacije
je,u stvari,program za plan rukovodstva organizacije,a plan rukovodstva je sastavni deo plana
organizacije.
Funkcija planiranja se ostvaruje obavljanjem određenih poslova rukovodstva koji se
mogu svrstati u tri sukcesivne faze: 1) predviđanje,2)odlučivanje i 3)izrada plana.
Predviđanje,kao faza delatnosti planiranja,neophodno je radi što adekvativnijeg
ostvarivanja cilja,rešavanja konkretnih radnih problema.
Na uspešnost planiranja utice više faktora,a u prvom redu kvalitet ljudi koji vrše
predviđanje,izbor adekvatnih metoda planiranja i njihova pravilna primena,priroda problema
koji traži rešenje,vremenska distanca u kojoj se razmatra rešavanje problema,nivo
rukovođenja koji rešava problem.
Teorija i praksa spoznaju dva pristupa planiranja:
1) Tradicionalni pristup
2) Naučni pristup.
Tradicionalni pristup glorifikuje talenat ljudi. Problem se svodi na to da se pronađu i
provere odgovarajući talenti za predskazivanje tokova kretanja i stanja u budućnosti,te da oni
postave na odgovarajuća rukovodeća mesta ili uz najodgovornija rukovodeća mesta.
