0
БЕЗБЕДНОСНИ
МЕНАЏМЕНТ
- СКРИПТА -
1
1. БЕЗБЕДНОСНИ МЕНАЏМЕНТ У СИСТЕМУ НАУКА
Да би се јасније одредило место Безбедносног менаџмента у систему наука, може се поћи
од прихватљиве класификације тог система према којој се целокупно научно сазнање дели
на комплексе наука, који се даље деле на групе наука, групе на науке, а науке на научне
дисциплине. Према тој класификацији, систем наука се дели на комплексе филозофских,
друштвених, природних и математичких наука, а комплекс друштвених наука на групе
социолошких, економских, правних, политиколошких, безбедносних, криминолошких,
психолошких, организационих и других наука.
Полазећи од наведених класификација, као и од чињенице да је менаџмент, пре свега, рад
људи на руководећим положајима, извесно је да је теорија менаџмента
интердисциплинарног карактера. Менаџмент као научна дисциплина прожима се и
допуњује са низом других наука и научних дисциплина са којима размењује начуна сазнања.
Менаџмент, ипак, тежишно припада комплексу друштвених наука, групи организационих
наука и науци организације. Следствено томе, безбедносни менаџмент као специјализована
научна дисциплина припада науци посебне врсте организационих (безбедносних) система и
представља апликативну дисциплину у односу на матичну науку организације.
2. БЕЗБЕДНОСНИ МЕНАЏМЕНТ КАО НАСТАВНО-НАУЧНА ДИСЦИПЛИНА
Ако се менаџмент, у најопштијем смислу, може дефинисати као рад људи на менаџерским
положајима у некој организацији, тада се може рећи да се менаџмент као наставно-научна
дисциплина бави проучавањем законитости по којима се тај рад одвија. У том смислу,
Дракер под менаџментом подразумева научно знање о томе како се постојеће универзално
(практично, стручно, научно и друго) знање може најбоље применити у процесу планирања,
организовања, вођења и контроле рада у организацијама, ради постизања ефективности у
остваривању њихових циљева и ефикасности у циљева у коришћењу расположивих ресурса.
Полазечи од тога, безбедносни менаџмент се може дефинисати као наставно-научна
дисциплина која се бави проучавањем законитости по којима се одвија рад менаџера и
менаџерских органа у безбедносним организацијама. Као релативно млада,
интердисциплинарна и специјализована, та наставно-научна дисциплина настала је
апликацијом науке организације и менаџмента на безбедносне организације или на
безбедносне елементе небезбедносних организација. У том смислу, она тежишно припада
комплексу друштвених наука и представља својеврсну интеграцију наука организације,
менаџмента и безбедности.
3. ПРОБЛЕМ, ПРЕДМЕТ И ЦИЉЕВИ БЕЗБЕДНОСНОГ МЕНАЏМЕНТА
Научна знања неопходна за успешан менаџмент у организацијама уопште, па и у
безбедносним организацијама, дуго су запостављана и сматрана непотребним.
Преовладавало је погрешно уверење да су менаџерска знања и способности резултат
природне обдарености, интуиције, талента, харизме или наследних права појединаца. Поред
тога, проблемима организација и менаџмента у њима као делатности људи, бавиле су се и
друге наставно-научне дисциплине као што су, на пример, психологија, социологија или
економија и свака од њих је тежила да са свог аспекта изгради свој научно-стручни поглед и
на проблеме менаџмента. Све то је отежавало развој организационих наука и њихових
дисциплина које су споро заузимале заслужено место међу друштвеним наукама.
И поред тога што је у домаћој и страној литератури постојао значајан број радова који су се
научно и стручно бавили менаџментом, у њима су преовлађивали садржаји који су се
3
5. БЕЗБЕДНОСНИ МЕНАЏМЕНТ КАО НАСТАВНИ ПРЕДМЕТ
За разлику од других наставно-научних дисциплина, руковођење у безбедносним
организацијама за предмет свог проучавања има откривање карактеристика и
специфичности руковођења у деловима система безбедности као делу државне управе. Циљ
је да се на целовит, свеобухватан, методолошки уређен и пракси прилагођен начин обради
проблематика руковођења у систему безбедности као специфичном организационом
систему.
Конституисање ове наставно-научне дисциплине трајало је дуго и није било једноставно.
Установљењем специфичних безбедносних студија утемељене су основне претпоставке за
стварање посебне наставно-научне дисциплине која се бави истраживањем и теоријским
уопштавањем праксе управљања и руковођења у систему безбедности, при чему се
руковођење посматра као неодвојив део безбедносних и полицијско-стручних послова.
Изучавање ове, за безбедност веома важне проблематике у оквиру посебног предмета
Безбедносни менаџмент, показало се сврсисходнијим од ранијег опредељења да се
руковођење у систему безбедности теоријски (стручно) утемељи и проучава у оквиру више
других наставно-научних дисциплина.
У ужем смислу, предмет ове дисциплине је садржајно структуиран тако да има уводни и
седам посебних делова:
- Уводни део – у њему се безбедносни менаџмент анализира као наставно-научна
дисциплина и као наставни
предмет
- Први део – у њему се разматрају теоријске основе руковођења, са тежиштем на
појмовима организација, организационог окружења, менаџмента и менаџера
- Други део – у њему се разматрају теоријски извори организације и менаџмента,
односно организационе теорије и
приступи организационим теоријама
- Трећи део – у њему се разматрају системи националне безбедности и полиција као и
организациони систем
- Четврти део – у њему се разматрају и анализирају фактори, принципи и стилови
безбедносног менаџмента
- Пети део – у њему се разматрају менаџерске функције, односно процесне функције
менаџмента: праћење и процењивање, одлучивање, планирање, организовање,
наређивање, координација, контрола, информисање и
извештавање, и анализа и
вредновање
- Шести део – у њему се разматра менаџмент у посебним безбедносним стањима
- Седми део – у њему се разматра контрола система безбедности
6. ПОЈАМ И ВРСТЕ ОРГАНИЗАЦИЈА
Појам организације (као субјекта, носиоца радње) припада групи појмова који припадају и
појмови органа и организма. У биолошком (физиолошком) значењу, под појмом органа
подразумева се део организма који има неку самосталну функцију. У истом смислу, под
појмом организма подразумева се живо биће, јединка живог света или целина способна за
живот или рад, састављена од већег броја различитих делова (органа) од којих сваки има
своју посебну функцију, а сви заједно служе одржавању целине.
Појам организације у друштвеном (социолошком) смислу има скоро идентичну суштину као
појам организма у биолошком смислу. Он подразумева функционални скуп људи који
користе одређена средства са одређеним циљем. У том смислу, организација се може
4
дефинисати као функционална, структурно уређена и циљно усмерена људска творевина
или као рационално усклађен скуп удружених људи и средстава који, на основу поделе рада
и одговорности, функционише као складна целина ради остварења одређеног циља.
Значај организација за настанак, опстанак, раст и развој људских заједница је изузетан.
Данас људи највећи део свог животног века проводе у организацијама и скоро је немогуће
пронаћи човека који својевољно, а понекад и против своје воље, не припада некој од њих.
Оне су увек пружале и пружају простор за најразличитије врсте исказивања појединца и
незаменљиве су у остваривању конкретних друштвених функција, као што је и безбедносна.
У тећњи да повећају успешност свога рада, људи су увек били под утицајем замисли о
одређеном подухвату који је превазилазио њихове појединачне могућности. Они су рано
схватили да заједничким радом са другим људима могу да повећају своје појединачне
способности и радне потенцијале и да тако остваре своје циљеве, које би теже или тешко
остварили појединачним радом. Тако су настале бројне и разноврсне организације.
Упркос високом степену различитости, све организације се могу разврстати у више
категорија, од којих су најважније:
1. Државне организације (скупштина, влада, министарства, локалне самоуправе,
војска, полиција, царина, универзитет, школа, болница, суд итд.)
2. Политичке партије (странке)
3. Привредни субјекти (производне и услужне организације)
4. Удружења грађана – невладине организације (професионалне, струковне,
интересне итд.)
5. Социјалне групе и удружења (етничке и верске заједнице, породице итд.)
6. Друге удружене групе људи и средстава
Према својим специфичностима, организације се могу и додатно класификовати на:
1. Формалне (образоване оснивачким актом) и неформалне (спонтане) организације
2. Државне (јавне) и недржавне (приватне, невладине) организације
3. Националне (унутардржавне) и међународне (интернационалне) организације
4. Производне и услужне (сервисне) организације
5. Профитне (доходовне, лукративне) и непрофитне (недоходовне, нелукративне)
организације
Предмет анализе су безбедносне организације, чију основну делатност чине посови
безбедности најразличитије врсте, од послова глобалне, међународне и регионалне, до
послова друштвене, приватне и појединачне безбедности. Независно од конкретнијег
дефинисања циљева и делокруга сваке од њих, посебно је значајна подела безбедносних
организација на:
1. Међународне јавне и међународне приватне безбедносне организације
2. Националне јавне и националне приватне организације
3. Тежишно-безбедносне и суплементарне (допуњујуће) безбедносне организације
Између јавних и приватних безбедносних организација постоје и сличности и разлике.
Основна сличност између њих је у томе што се оне претежно баве услужном делатношћу.
Производи њихове услужне делатности не подразумевају материјалне вредности какве се
производе у фабрици, већ се њима ствара вредност у облику пружања безбедносних услуга.
Тако је њихова делатност наглашена у функцији остваривања безбедносних циљева других
организација и појединаца.Основна разлика између јавних и приватних безбедносних
организација је у томе што се јавне (државне) оснивају законом, док приватне безбедносне
организације својом вољом и у складу са законом оснивају заинтересована физичка и
правна лица. Друга разлика између њих огледа се у чињеници да јавне безбедносне
организације остварују безбедносну функцију државе као сопственог оснивача, док приватне
6
Организације се могу посматрати и као људске творевине, односно као резултат (последица,
исход или производ) менаџмента. Са друге стране, организовањем и осталим менаџерским
функцијама менаџери управљају организацијама ради остваривања њихових циљева, због
чега се организације могу посматрати и као објект менаџмента. Како организацијама
управљају менаџери који су истовремено запослени у њима, организације се могу
посматрати и као интерно окружење менаџмента.
Појам организације као система подразумева да организације као субјекти припадају
посебној врсти система које чине елементи (циљеви, људи, средства, структура, функције и
слично) који припадају другим врстама система (природни – биолошким и техничким). Тако
посматране, организације се означавају терминима мешовитих, комбинованих, друштвених
или организационих система. У том смислу, појам организације се одређује као
функционални скуп узајамно повезаних и целовитих компоненти (подсистема) тако да се
свака конкретна организација може истовремено посматрати и као подсистем већег
(над)система и као (над)систем за подсистеме у свом саставу.
Oрганизациони елементи
У основнеорганизационе елементе, односно елементе који чине организацију као субјект за
остваривање организационих циљева или објект менаџмента, најчешће се убрајају:
1. Организациони циљеви
2. Организационе функције (делатности, активности)
3. Људи (људски ресурси)
4. Средства (материјални ресурси)
5. Организациона структура
Циљеви
Циљ се може дефинисати као вредност коју треба сачувати, постићи, стећи или остварити. У
оперативном смислу, циљ представља планирани резултат према којем је укупна активност
организације усмерена и који треба постићи или остварити у одређеном времену.
Циљевима се изражава разлог (намера) оснивања, постојања и деловања организација, што
значи да специфични циљеви захтевају специфичне организације. Они представљају
својеврсне оријентире према којима менаџери усмеравају кретање своје организације и
имају карактер директива које управљачки процес чине сврсисходним.
У најопштијем смислу, циљеви организација дефинишу се као опстанак, раст и развој.
Опстанак спада у групу статичких, а раст и развој у групу динамичких циљева. Опстанак је
оријентисан на прошлост и садашњост, а раст и развој на будућност. Опстанак и раст су више
квантитативни, док је развој више квалитативни циљ. Опстанак је усмерен на организациону
стабилност и на заштиту (одржање) њених вредности, док су раст и развој усмерени на
стварање нове вредности, односно на промене и динамичност, успешност, виталност и
иновативност.
Друга важна подела циљева може се извршити према критеријуму поделе рада на
управљачку и извршну делатност. Полазећи од тог критеријума, важно је разликовати појам
организационих циљева од циљева менаџмента у организацијама. Ако се организациони
циљ дефинише као нова вредност којој организација тежи, може се рећи да је циљ
менаџмента успостављање, покретање и вођење (усмеравање) организације ка успешном
остварењу те нове организационе вредности.
Према степену мељивости, постоје затворени циљеви који су прецизно дефинисани,
односно квантитативно изражени и лако мерљиви, и отворени циљеви који нису прецизно
дефинисани, односно квантитативно изражени и лако мерљиви.
