1.
Узроци и последице угрожавања безбедности?
Безбеднос
т можемо да посматрамо као: вредност, потребу, интерес, стање, функцију,
систем. Безбедност у савременим условима подразумева стање заштите животно важних интереса
личности, друштва и државе од унутрашњих и спољашњих претњи политичког, економског,
социјалног, војног, технолошког, економског и другог карактера. Она представља политичку,
економску и социјалну стабилност у држави, безусловно остваривање закона и одржавање
правног поретка. Безбедност у савременим условима обухвата економску, еколоску, политичку,
информациону, и друге безбедности, на локалном и глобалном нивоу. Имамо више нивоа
безбедности: људска, појединачна, национална, регионална, глобална, колективна, друштвено-
социјална, међнародна, политичка, културна, еколошка, кооперативна…У 20-том веку се
формирају и многе међународне организације, укључујући и ОУН, позване да штите народе од
ратних сукоба. Средином 20-тог века са развојем научно технолошке револуције јављају се
релативно самостални видови безбедности: еколошка, економска, информациона. Безбедност је
делатност људи, друштва, државе, која се испуњава у спречавању, ублажавању, одстрањивању
опасности и угрожавања. Безбедност се дефинише као стање у којем је осигуран уравнотежен
физички, духовни, душевни и материјални опстанак појединца и друштвене заједнице у природи.
ОБЛИЦИ УГРО
Ж
АВАЊА БЕЗБЕДНОСТИ
: 1.
Спољни
:
Оружани ( оружана агресија,
интервенција, оружани притисак); Неоружани (спец.рат, политика, економија, субверзија); 2.
Унутра
ш
њи
:
Оружани (оружана побуна, тероризам масовних размера); Неоружани ( обавештајно
извиђачке делатности; саботаже; диверзије; градјански нереди; деструктивна психолоска и
пропагадна делатност; криминалитет; социопатолошке појаве; екстремизам; угрожавање
безбедности саобраћаја; пожари; угрожавање животне средине)
ИЗВОРИ УГРО
Ж
АВАЊА БЕЗБЕДНОСТИ
:
1.
Дру
ш
твени
:
друштвена неусклађеност;
демографски развој; међународни односи; политика; међународни статус; супротност интереса;
култура и религија;
2.
Природни
:
клима; територија; географски положај; 3.
Техничко-
технолошки:
постројења; хемијски комплекси; несреће у производним погонима; нуклеарне
електране; радиоактивни отпад; неопрезно руковање.
Безбедност је
правно уређивано и друштвеним односима успостављено, одржавано и
унапређивано стање у држави које омогућава ефикасну заштиту државе и њених грађана од свих
противправних аката којима се угрожава уставни поредак, суверенитет, независност и
територијална целовитост државе, слободе, права и дужности људи као и нормално
функционисање државе.”
1
2. Стање безбедности у свету?
Након завршетка хладног рата и нестанка система равнотеже снага, САД као једина
преостала супер сила настоји да реализује идеју „новог светског поретка“ и да преобликује свет у
складу са својим интересима. Нови светски поредак подразумева успостављање неприкосновене
политичке, економске и војне доминације САД и групе високо развијених индустријских земаља
Запада, окупљених око неких међународних организација (економског, политичког или војног
карактера) над скоро свим осталим земљама света. Та доминација се манифестује настојањем
реализације њихових стратешких војних, политичких и економских интереса, вођењем политике
претежно са позиција силе и мешањем у унутрашње ствари суверених земаља. Од почетка XX
века САД су на непосредан или посредан начин умешане у све оружане сукобе који су се
дешавали и који се дешавају у свету. С тим у вези је интересантан и податак који је објављен у
Уједињеним нацијама 1965. године да су Сједињене Америчке Државе од 1912. године извршиле
85 интервенција оружаним снагама, и то без одобрења Конгреса. Амерички војно–политички
интервенционизам огледа се у неколико компоненти. Прва је концепција превентивног рата (1992.
године), затим нова концепција НАТО – а о могућности интервенције без претходне сагласности
ОУН (мадридско заседање НАТО 1997. године), у више од 20 земаља САД има специјалне
јединице за брза дејства. Сједињене Државе се јављају као режисери масовних демонстрација,
пружају организациону и материјалну помоћ опозицијама за рушење власти у социјалистичким
земљама, са покретањем интернационализације стања «угрожених људских права и демократије».
Осим отвореног насилног смењивања режима и лидера у појединим земљама и оружаних
интервенција, користе се и друга средства, као што су: увођење санкција, дипломатско –
политичке намештаљке (као што је случај са преговорима и Рамбујеу), економски империјализам
и укидање помоћи и кредита. Овај интервенционизам несумњиво произлази из преконцентрације
силе која неизбежно генерише експанзионизам. Захваљујући трансформацији Савета Безбедности
у орган од прворазредног значаја, САД јеомогућена апсолутна доминација у ОУН. Уједињене
Нације се све више претварају у инструмент фаворизације стратешких војних, политичких и
економских интереса најмоћнијих земаља света које претендују на успостављање новог светског
поретка као трајног стања сопствене доминације у светској заједници, независно од воље (често
супротно вољи) и интереса највећег броја земаља, нарочито земаља у развоју. Док су се УН некада
згражавале над сваком повредом суверенитета, сада кроз легализацију права на интервенцију ради
очувања мира и безбедности практично одобрава угрожавање суверенитета сваке земље уколико
је то у интересу најмоћнијих.
2
Војне претње су и дан данас актуелне, о томе сведоче бројне стратегије и доктрине великих
сила у којима се истиче реална могућност оружане агресије и потреба за развијањем оптималне
војне силе како би се то предупредило. Ни једна држава се не одриче употребе војске као
ефикасно средства одвраћања од оружане агресије. Али има и оних који своју војну силу користе
у сврху остварења својих глобалних претензија, таквим понашањем они подстичу остале субјекте
међународне заједнице да у већој мери издвајају средства за војску. Тако да и ако је прошло 20
година од распада биполарног светског поретка старе безбедносне дилеме су јос увек актуелне, о
чему сведоче војни буџети који се из године у годну увећавају. Тренутно САД имају војни буџет
као осталих 5 светских сила заједно. Да су војни ризици и даље актуелни сведоци и опстанак
НАТО-а као незаменљивог гаранта безбедности западних сила. Али треба имати у виду да је
НАТО на самиту 1999., из војног прерастао у политички савез.
Након распада биполарног свестког поретка и уласком у 21. век човечанство се све више
суочава са ризицима по безбедност који су еколошке, демографске, економске и неоружане
природе, пролиферација оружја за масовно уништење.
Еколошки ризици су испољени у све већој загађености човекове околине, недомаћинским
односом према природи човек је у тежњи да задовољи своје незајажљиве потребе трајно оштетио
и пореметио односе у животној средини. Тако да данас човечанство је изложено ефекту стаклене
баште, које за последицу има глобално загревање, све је мање пијаће воде, озонске рупе у
атмосферском омотачу су све веће. Тако да се човек појављује као главни узрок еколошких ризика
по безбедност. Како би се ти ризици смањили образоване су међународне конференције у Риу,
Токију, Вашингтону и на њима је посебна пажња посвећена деградацији животне средине и
донети су протоколи чијим придржавањем ће се знатно смањити негативне последице по животну
средину проузроковане од стране човека.
Демографски ризик по безбедност представљају неконтролисане имиграције и емиграције.
Из земаља трећег света свакодневно велики број људи на илегалне начине покушава да се настани
у развијеним земљама, и на тај начин велики прилив азиланата нарушава демографску структуру
држава, потенцијално за собом вуче разне облике девијантног понашања, најчешће
манифестованог у облику уличног криминала. Многе западноевропске земље због
неконтролисаног прилива становништва из трећих земаља доживљавају демографску
трансформацију у корист придошлица, које се неодричу своје културе и традиције и настоје да
модификују културу и обичаје домаћина. Са друге стране неоправдане су флоскуле заговорника
новог светског поретка који повећање броја становника на земљи доводе у везу са појавом глади и
ниског животног стандарда. Одавно је демантована теза Томаса Малтуса како је земља премала да
би прехранила толики број становника. Економски ризици су оличени у поремећају глобалног
4
финансијског система који има за последицу дугорочну социјалну нестабилност. Наиме,
транснационалне корпорације експлоатишу јефтину радну снагу а притом убиру огроман профит
на глобалном нивоу и из сваке економске кризе излазе све јаче и стабилније. Истраживање
Швајцарског института од 16.1.2013. године показује како је 20% транснационалних корпорација
непосредно или посредно власник свих осталих транснационалних корпорација. Оно што
представља ризик по безбедност суверених дрзава је то што транснационалне корпорације су
транснационалне у оној мери колико је потребно за глобални проток робе и капитала, али обилато
користе администрације земаља из којих долазе за унапређење и заштиту својих економских
интереса широм земаљске кугле Економски ризици се огледају и у све већој разлици између
глобалног Севера и Југа. Данас имамо ситуацију да 5% најбогатијих људи псоедује богатство
осталих 95% становника Земље. Таква неравномерна расподела капитала, по Марксовом учењу,
неминовно води до заоштравања противуречности које свој излаз могу наћи у насиљу већих
размера. Неоружани ризици по безбедност, два доминантна неоружана ризика по безбедност
савремених држава представљају тероризам и организовани криминал. Само податак о стотинама
милијарди профита који на годишњем нивоу оствари организовани криминал довољно сведочи о
величини овог проблема. Наиме организовани криминал је у неким земљама толико јак да
подрива легитимну власт или чак поседује оружане снаге далеко јаче од државних. Процес
глобализације (олакшано повезивање добара, услуга, људи и информација) у пуном свом обиму
погодује организованом криминалу. А опште је познато да за организовани криминал нација,
религија, раса не представља никакву препреку у сарадњи. Коруптивност којом се одликује
организовани криминал прети да изнутра уништи многе земље света. Па је све више у оптицају
термин попут нарко-држава.
Тероризам је несумњиво највећа пошаст савременог света, који уједно представља
последицу економских и националних противуречности савременог света. Тероризам је
политички мотивисано насиља које за циљ има да применом најбруталније силе према
селективној или не селективној жртви изазове највећи могући страх (психолошки ефекат) и на тај
начин принуди државу жртву на одређене уступке. Данас у свету оперишу на стотине
терористичких организација, од којих је најпознатија Ал-Каида коју је основао покојни Осама бин
Ладен. Оно што погодује експанзији тероризма јесте неискрена одређеност великих сила према
овом проблему ( оно што је за неког тероризам за другог је борба за слободу, пример је шиптарска
ОВК-а која се све до 1998. године налазила на листи терористичких организација Стате
Департмента). Докле год се на глобалном нивоу не заузме принципијелан став о томе ко и које
организације се могу сматрати терористичким не може се водити одлучна борба. Оно што отежава
борбу против тероризма јесте коришћење терористичких колективитета од стране поједних
5
њихових стратешких војних, политичких и економских интереса, вођењем политике претежно са
позиција силе и мешањем у унутрашње ствари суверених земаља. Данас смо сведоци стварања
„ауторитарне транснационалне државе“ као форме владавине. Освајањем наднационалних
институција (Г- 8, ММФ, Светска банка, Савет безбедности, НАТО), глобална елита моћи
претвара се у фактичког субјекта одлучивања изнад кога нема више инстанце нити демократске
контроле. Ауторитарна светска владавина се огледа у новим типовима војног интервенционизма
(„превентивног“, „хуманог“, „милосрдни анђео“ и сл.) и одсуством контрабаланса у
међународним односима, као и померања ка униполарном свету. Уједињене Нације се све више
претварају у инструмент фаворизације стратешких војних, политичких и економских интереса
најмоћнијих земаља света које претендују на успостављање новог светског поретка као трајног
стања сопствене доминације у светској заједници, независно од воље (често супротно вољи) и
интереса највећег броја земаља, нарочито земаља у развоју. Док су се УН некада згражавале над
сваком повредом суверенитета, сада кроз легализацију права на интервенцију ради очувања мира
и безбедности практично одобрава угрожавање суверенитета сваке земље уколико је то у интересу
најмоћнијих. Транснационална класа коју чине водећи људи транснационалних корпорација
развијених капиталистичких земаља постала је владајућа елита. Она доноси одлуке где ће капитал
бити инвестиран независно од националних интереса. Новостворена елита не одговара ниједној
влади нити држави. Не постоје никакве наднационалне правне регулативе које регулишу њихов
рад, као својеврсни пандами државним законима. Незадрживе економске силе (транснационални
финансијски капитал, корпорације и ММФ као светски економски арбитар) претварају
националне економије у своје локалне јединице. Државе за њу не предствљају актере који
формулишу сопствене политике већ само спроводиоце одлука. Управљање невероватним
количинама финансијског капитала, као и могућност да се он у сваком тренутку преусмери у
другу државу даје јој могућност да диктира процесе унутар појединих држава без обзира на
могућа противљења локалних влада
6.
Савремени безбедносни процеси и 7. Замке сиромаштва?
Од почетка осамдесетих година прошлог века, „макроекономска стабилизација“ и
програми структуралних прилагођавања које земљама у развоју (као услов за поновно отварање
преговора о њиховом спољашњем дугу) намећу ММФ (Међународни монетарни фонд) и Светска
банка – изазвали су сиромашење стотина милиона људи. Под јурисдикцијом ММФ, исти начин
смањења буџета, девалвације валуте, либерализације трговине и приватизације истовремено се
7
