Филозофски факултет Универзитета у Приштини
Одељење за педагогију
Семинарски рад
Бихејвиористичке теорије наставе
Ментор:
Проф.др Крстивоје Шпијуновић Студент: Дијана Портић
Косовска Митровица, март 2014.године.
Садржај
1. Увод...
2. Бихејвиоризам .............................................................................................................2
2.1.Бихејвиористичке теорије учења..........................................................................3
3.Поглед на знање, учење, мотивацију и наставу из угла бихејвиоризма...............4
4. Класично условљавање.................................................................................................5
4.1.Рани бихејвиоризам – емоционално
условљавање...................................................................................................................6
4.2. Инструментално (оперантно) условљавање.................................................7
4.2.1. Функција поткрепљења............................................................................7
4.2.2. Програмирана настава...........................................................................9
5. Торндајкова асоцијативна теорија учења...................................................................11
6. Гањеова теорија кумулативног учења........................................................................13
6.1..Хијерархија типова учења.....................................................................................13
6.2. Захтеви за успешно кумулативно учење..........................................................14
7. Закључак........................................................................................................................15
8.Литература..
2
2. Бихејвиоризам
Значење појма бихејвиоризам потиче од енглеске речи belavior – понашање, које се
дефинише као свака акција појединца укључујући и оне подложне који воде посматрању,
мерљиве психолошке промене, когнитивне (свесне) слике, фантазије и емоције.
Кључне бихејвиористичке поставке су да о човеку треба закључивати (Вилотијевић,
2000: 129) :
-
на основу његовог опажљивог и објективно мерљивог понашања и
-
да се понашањем појединца може управљати.
Човек реагује на спољне подстицаје и укупно његово понашање је резултат
прилагођавања животном окружењу
Понашања су подложна променама и сва су у делу или целини стечена кроз процес
учења и могу се потенцијално ,,одучити“.
Бихејвиоризам објашњава развој појединца као одређеним условима усмерен процес
стицања нових облика понашања (Вилотијевић, 2000). Овде је акценат да се утврде услови
путем којих се мења и чијим стварањем се може мењати понашање. На пример, амерички
психолог Скинер показује како се награђивањем и ненаграђивањем одређених начина
реаговања може стећи или напустити одређени вид понашања.
Бихејвиоризам не пориче постојање наслеђа. Бихејвиористичке теорије се још и зову
ситуационим теоријама, тиме се наглашава зависност понашања од ситуација у којима се
појединац налази. За објашњење понашања у целини или личности битно је познавање
законитости учења. У настави бихејвиористи захтевају јасно и конкретно постављање
циљева, деобу грађе на мање целине (кораке), апсолутну систематичност да би се као
резултат добило жељено понашање.
2
2.1. Бихејвиористичке теорије учења
Бихејвиористичка школа мишљења деловала је у 20.-ом веку истовремено са
психоаналитичким покретом у психологији. Главни проблем којим се бихејвиористичке
теорије баве јесте проблем развоја личности, тј. како се учењем формира личност јединке.
Најпознатији представници бихејвиористичке теорије учења били су:
- Иван Петрович Павлов- Класично условљавање,
- Едвард Торндајк – Асоцијативно учење,
- Б. Ф. Скинер – Оперантно условљавање,
- Џон Вотсон – Емоционално условљавање,
- Роберт Гање – Кумулативно учење и
- Алберт Бандура –Опсервационо учење.
Бихејвиористи су своја истраживања обављали на животињама, како би добијене резултате
и закључке формализовали и применили на људима.
Овакво виђење процеса учења претпоставља пасиван однос онога ко учи и једноставну
реакцију на стимулсе из окружења. Тврде да промене у понашању представљају индикатор
онога што је човек (или животиња) заиста научио. Њихов учење се може сажети у чувеној
скраћеници С – Р (стимулус – реакција).
Учење настаје као резултат реакција на утицај одређеног стимулуса (Вилотијевић 2000:
130).
За бихејвиористе човеков ум је црна кутија, чиме је у процесу учења елиминисан утицај
менталних стања – мисли, осећања,жеља, намера.
3
4. Класично условљавање
Условљавање представља најједноставнији механизам учења.дели се на класично и
оперантно условљавање. Класично условљавање је рефлексна или аутоматска врста учења
код које један стимулус временом временом преузима могућност изазивања реакције коју је
иницијално изазвао други стимулус. Полазна претпоставка је да сваки рефлекс укључује
стимулус и реакцију (Стевановић,2000).
Утемељивач теорије класичног условљавања је руски физиолог Иван Пеетрович Павлов,
који је експериментисао са псима, проучавајући условни рефлекс који има велики значај у
процесу учења. Класично условљавање се заснива на повезивању двеју дражи (стимулуса)
– условне и безусловне. Павлов је у свом експерименту са псима успео да мери количину
пљувачке коју је пас лучио прво на храну ( безусловну драж), затим је неко време упоредо
са храном пустао звук, и након неколико узастопних понављања, пас је почео да лучи
пљувачку на сам звук. Тако је неутрална драж (звук) постала условна драж, а некадашња
безусловна реакција постала је условна реакција(Рот, 2010).
Закључак је да је сваки условни рефлекс научен на бази претходно постојећег рефлекса или
безусловног рефлекса. Да би се формирао условни рефлекс, неопходно је да условни
стимулус (звук звона) претходи безусловном стимулусу (храни) и да је слабијег
интензитета у односу на безусловни стимулус (Вилотијевић,2000).
Условљавање има значај у процесима учења, јер појединац својим понашањем
реагује на спољне подстицаје. Условне реакције о којима говори Павлов могу да послуже
као основ за бољи рад у настави у којој ученика разним стимулусима треба довести до
предвиђеног условног реаговања. Павлов је сматрао шта, зашто, како, и у каквом
окружењу раде наставници. Они треба, кроз наставни процес, да дају такве стимулансе
којима ће обезбедити жељене позитивне реакције ученика. Зато је важно да се наставни
процес (садржај) осмишљено планира и реализује. За наставу је значајно у каквим се
околностима она изводи. Павлов је сматрао да је човек одређен окружењем, наслеђем и
условима васпитања (Стевановић, 2000)
5
