UNIVERZITET U PRIŠTINI
EKONOMSKI FAKULTET
KOSOVSKA MITROVICA
SEMINARSKI RAD
PREDMET:
BILANSI PREDUZEĆA I BANAKA
TEMA:
BILANS SANIRANJA
MENTOR: STUDENT:
dr Šerif Šabović, docent Jelena Kostić
Br.indeksa 49/09
Kosovska Mitrovica, 2011.
Bilans saniranja...........................................................................................Kostic Jelena 49/09
4
1. Bilans saniranja
Po svojoj etimologiji reč sanacija je latinskog porekla (sanatio) i znači lečenje.
Međutim,sa stanovišta ekonomije preduzeća pod sanacijom načelno se podrazumevaju sve, kako
finansijske tako i tehničko-organizacione mere, koje su podesne da doprinesu ozdravljenju
preduzeća, posrnulom i dospelom u nevolju, u smislu da se ono ponovo učini likvidnim i
rentabilnim. Inače, jedno preduzeće je posrnulo i bolesno ako, dugoročno gledano, nije u stanju
da izmiruje svoje obaveze (nelikvidnost) ili posluje sa gubitkom (nerentabilnost).
Podobnost saniranja, pak, potvrđena je ako se utvrdi da postoji mogućnost trajnog ozdravljenja
preduzeća, što podrazumeva da je posle sprovođenja procesa lečenja preduzeće postalo sposobno
za život i razvoj. Ukoliko se ta mogućnost ne obezbeđuje nikakvim racionalnim merama, umesto
sanacije, prednost se daje likvidaciji, tj. stečaju. Utvrđivanje potrebe saniranja vezano je za
utvrđivanje uzroka finansijskih teškoća, dok utvrđivanje podobnosti saniranja pretpostavlja
ispitivanje i izbor mera čije sprovođenje obezbeđuje trajno ozdravljenje preduzeća u smislu
ponovnog uspostavljanja finansijske ravnoteže i vraćanja u zonu dobitka, što podrazumeva
prihvatljivo ukamaćenje uloženog kapitala.
U stručnoj literaturi pravi se opšta razlika između:
1) saniranja u širem smislu (ekonomsko saniranje) i
2) saniranja u užem smislu (finansijsko saniranje).
1
Saniranje u širem smislu ili ekonomsko saniranje
obuhvata sve mere koje doprinose
otkrivanju i otklanjanju uzroka gubitka i obezbeđenju trajnog ozdravljenja za život sposobnog
preduzeća. To znači da su njegovi prvi ciljevi ponovno uspostavljanje finansijske ravnoteže i
zadovoljavajuća rentabilnost i ekonomičnost.
Saniranje u užem smislu ili finansijsko saniranje
, je saniranja usmereno na otpis gubitka i
uspostavljanje finansijske ravnoteže čime preduzeće postaje platežno sposobno što se postiže
putem smanjenja kapitala, dopune imovine, povećanja kapitala, promene strukture aktive i
promene strukture pasive. Na ovom mestu reč je o finansijskom saniranju.
1.1. Simptomi potrebe saniranja
Potrebu saniranja nagoveštavaju nekoliko karakterističnih pojava, koje ne moraju da
znače da je preduzeće onemoćalo, tj. da mu je neposredno ugrožena egzistencija. Te pojave su:
1) deficitni ili bilans sa gubitkom
2) prezaduženost
3) sve teže izmirenje dospelih obaveza
Tipični simptom potrebe saniranja je pojava gubitka u bilansu (stanja). Pošto, po pravilu, gubitak
pada na teret vlasničkog kapitala (sopstveni kapital), pojava gubitka u bilansu siguran je znak da
je bar jedan deo sopstvenog kapitala potrošen, izgubljen. Potreba saniranja nije nužno uslovljena
pojavom gubitka, koji je izraz nerentabilnog poslovanja. Preduzeće, naime, može da bude
rentabilno, pa da, ipak, zapadne u finansijske teškoće, koje se ispoljavaju u neredovnom
izmirivanju dospelih obaveza, pa čak i da obustavi njihovo plaćanje. To je razlog neodložnog, pa
i hitnog otvaranja postupka stečaja ili postupka sudskog spora.
1
Prof. dr J. Rodić, dr G. Vukelić, dr M. Andrić
“Teorija politika i analiza bilansa”
,
Bankarstvo 2007. str. 372.
Bilans saniranja...........................................................................................Kostic Jelena 49/09
5
2. Sanacione mere
2.1. Mogućnosti i izbor mere za sanaciju
Za otklanjanje simptoma potrebe saniranja – nelikvidnost, pasivni i bilans prezaduženja –
stoje na raspolaganju brojne mere, čiji izbor zavisi, pre svega, od vrste i „stepena oboljenja
preduzeća“. Identifikuju se postupkom utvrđivanja uzroka potrebe saniranja, čije preduzimanje
pretpostavlja mogućnost trajnog ozdravljenja preduzeća. Za pomenutu svrhu raspoložive
sanacione mere, koje se u praksi upotrebljavaju pojedinačno ili u međusobnoj kombinaciji, su
uglavnom sledeće:
doplata vlasničkih udela u inokosnim preduzećima, društvima lica i društvima sa
ograničenom odgovornošću,
povećanje kapitala u akcionarskim društvima,
prijem novih ortaka,
smanjenje kapitala,
odgađanje plaćanja obaveza,
konverzija kratkoročnih u dugoročne obaveze,
konverzija obaveza u osnovni kapital,
smanjenje (otpis) obaveza.
U stručnoj literaturi se pomenute sanacione mere svrstavaju, po pravilu, u dve osnovne grupe, i
to:
1) interne sanacione mere
2) sanacione mere uz pomoć poverioca.
Saniranje uz pomoć poverioca je alternativa likvidacije i stečaja i uobičajeno se
preduzima u postupku poravnanja u slučajevima kada finansijske teškoće nije prouzrokovalo
samo preduzeće, nego su one posledica gubitaka po osnovu otpisa potraživanja od preduzeća u
stečaju ili su, pak, finansijske teškoće prolaznog karaktera. Pored toga, saniranje uz pomoć
poverioca se najčešće kombinuje sa internim sanacionim merama, pre svega zbog toga što su
neke od njih bez neposrednog uticaja na likvidnost, ali i zbog toga što poverioci zahtevaju od
davaoca kapitala (vlasnika) doprinos za saniranje preduzeća. Interne sanacione mere grupišu se
prema različitim kriterijumima, pri čemu najčešće međusobno konkurišu kriterijumi promene
stanja (sopstvenog) kapitala i promene stanja likvidnih sredstava.
2.2. Saniranje putem smanjenja kapitala
Saniranje putem smanjenja kapitala, koje spada u grupu saniranja bez privlačenja likvidnih
sredstava, sprovodi se kroz takozvano čisto saniranje ili kroz postupak povlačenja akcija. Čisto
saniranje, pak, može biti redovno i uprošćeno, a proizilazi iz postupka formalnog smanjenja
kapitala putem reduciranja nominalne vrednosti akcija ili spajanja akcija, pri čemu je i dobilo
naziv „čisto saniranje“.
Takozvano redovno smanjenje osnovnog kapitala, koje se sprovodi putem:
formalnog smanjenja nominalne vrednosti akcija ili
putem spajanja više akcija u jednu (konverzija).
