2
САДРЖАЈ
ОДНОС ИЗМЕЂУ БИОГЕОГРАФИЈЕ И ЕКОЛОГИЈЕ
ДЕФИНИЦИЈА И ПРЕДМЕТ ПРОУЧАВАЊА ЕКОЛОГИЈЕ
ОСНОВНИ ПОЈМОВИ ЕКОЛОГИЈЕ
БИОТОП, БИОЦЕНОЗА И ЕКОСИСТЕМ
ЕКОЛОШКЕ ВАЛЕНЦЕ
ЕКОЛОШКЕ АДАПТАЦИЈЕ И ЖИВОТНЕ ФОРМЕ
ЕКОЛОШКИ ФАКТОРИ
АБИОТИЧКИ ЕКОЛОШКИ ФАКТОРИ
КЛИМАТСКИ ФАКТОРИ
Време, клима, климатски појасеви
Макроклима, мезоклима, микроклима, екоклима, фитоклима
Зрачење и светлост као еколошки фактор
Температура као еколошки фактор
Вода као еколошки фактор
Ваздух и ветар
као еколошки фактор
ЕДАФСКИ ФАКТОРИ
Процес настанка земљишта
Саставне компоненте земљишта
Физичке и хемијске особине земљишта
Зонална, азонална и интразонална земљишта
Живи свет земљишта
ОРОГРАФСКИ ФАКТОРИ
БИОТИЧКИ ЕКОЛОШКИ ФАКТОРИ
Интерспецијски односи
Интраспецијски односи
ДЕФИНИЦИЈА И ПРЕДМЕТ ПРОУЧАВАЊА БИОГЕОГРАФИЈЕ
ФЛОРА, ФАУНА, ВЕГЕТАЦИЈА
ПОПУЛАЦИЈA
ВРСТА И ПОДВРСТА
КЛАСИФИКАЦИЈА ОРГАНСКИХ ВРСТА
КЛАСИФИКАЦИЈА ЕКОСИСТЕМА
ОБЛИК И ВЕЛИЧИНА АРЕАЛА
КОСМОПОЛИТНЕ И ЕНДЕМИЧНЕ ВРСТЕ
РЕЛИКТНЕ ВРСТЕ
ПРЕГЛЕД ВЕГЕТАЦИЈЕ НА ЗЕМЉИ
ТРОПСКЕ КИШНЕ ШУМЕ
(Pluviisilvae)
МАНГРОВЕ
(Pluviifruticeta)
ТРОПСКЕ ЛИСТОПАДНЕ ШУМЕ
(Hiemilignosa)
САВАНЕ
(Hеiemiduriherbosa)
ЛОВОРОВЕ ШУМЕ
(Lаurisilvae)
ТВРДОЛИСНА ЗИМЗЕЛЕНА ВЕГЕТАЦИЈА ДРВЕЋА И ЖБУНОВА
(Durilignosa)
ПУСТИЊЕ
(Siccideserta)
СТЕПЕ
(Aеstiduriherbosa)
ЛИШЋАРСКЕ ЛИСТОПАДНЕ ШУМЕ УМЕРЕНЕ ЗОНЕ
(Aestisilvae)
ЧЕТИНАРСКЕ ШУМЕ СЕВЕРНЕ ХЕМИСФЕРЕ
(Aciculisilvae)
ВЕГЕТАЦИЈА ТУНДРЕ
4
ОДНОС ИЗМЕЂУ БИОГЕОГРАФИЈЕ И ЕКОЛОГИЈЕ
Биогеографија
је аналитичко-синтезна наука која проучава процес
распростирања и распрострањеност живих бића и њихових заједница на Земљи. С
друге стране,
екологија
је такође аналитичко-синтезна пре свега, биолошка наука,
која проучава односе биљних и животињских организама и њихових заједница
према условима спољашње средине, као и узајамне односе између организама.
Ако се има у виду да је процес распростирања и распрострањеност живих
бића условљен њиховим биолошким, физиолошким и еколошким особинама које
обликују и усмеравају њихов одност према спољашњој средини, неминовно се
намеће блискост и повезаност ове две научне дисциплине. Пошто ни једа области
егзактних наука данас не може опстати без мултидисциплинарности, јасно је да
развој како биогеографије, тако и екологије, стоји у тесној вези са сазнањима из
многих других сродних научних праваца, а пре свега са органском еволуцијом,
палеонтологијом, историјском биогеографијом, упоредном анатомијом и
физиологијом, систематиком и таксономијом живих бића, биохемијом, генетиком и
многим другим дисциплинама.
ДЕФИНИЦИЈА И ПРЕДМЕТ ПРОУЧАВАЊА ЕКОЛОГИЈЕ
Екологија је биолошка наука која проучава односе биљних и животињских
организама и њихових заједница према условима спољашње средине, као и
узајамне односе између организама. Дакле, предмет проучавања екологије су како
појединачне биљне и животињске врсте, тако и животне заједнице које оне
изграђују.
Назив
екологија
потиче од грчких речи
ојкос
(дом, станиште) и
логос
(учење, наука), па би се на основу овога могло рећи да је екологија наука о
домаћинству или економији организама. Поменути назив први је у науци употребио
Ернест Хекел (Ernest Heckel) који је 1869. године екологију дефинисао као науку о
односима животиња према окружујућој органској и неорганској средини као и о
односима животиња према другим животињским и биљним организмима. Може се
приметити да је Хекел екологију везивао само за животињски свет. Међудим,
касније је појам екологије почео да се користи и када је било речи о биљном свету
и животним заједницама.
Данас се екологија може поделити на две обимне научне дисциплине, на
фитоекологију
и
зооекологију
.
Фитоекологија
или екологија биљака је научна дисциплина која проучава
екологију биљака и биљних заједница (фитоценоза).
Зооекологија
или екологија животиња је научна дисциплина која проучава
екологију животиња и животињских заједница (зооценоза).
Екологија се ради лакшег проучавања може поделити на две дисциплине,
на аутекологију (или идиоекологију) и на синекологију.
Аутекологија
се бави
проучавањем односа појединих врста биљака или животиња према условима
спољашње средине.
Синекологија
се бави проучавањем односа животних заједница према
условима спољашње средине као и узајамним односима биљних и животињских
организама унутар њихових заједница. Уколико се ради о проучавању искључиво
биљних заједница – фитоценоза, онда се ова област екологије означава као
фитосинекологија
, односно,
фитоценологија
. Уколико се говори искључиво о
5
животињским заједницама – зооценозама, онда се ова област екологије означава
као
зоосинекологија
, односно,
зооценологија
. У природи међутим, биљне и
животињске заједнице не могу се одвојити једне од других. Оне су међу собом
везане многоструким и нераскидивим егзистенцијалним везама, тако да је подела
синекологије на фитоценологију и зооценологију више теоријска подела која
омогућава
проучавање појединачних
појава и процеса у оквиру ове еколошке
дисциплине.
ОСНОВНИ ПОЈМОВИ ЕКОЛОГИЈЕ
БИОТОП, БИОЦЕНОЗА И ЕКОСИСТЕМ
Под појмом
спољашња
или
животна средина
подразумева се комплекс
свих утицаја који на биљке и животиње делују на месту на којем оне живе. Ти
утицаји долазе како од неживе, тако и од живе средине, односно од осталих
организама у окружењу. Сви утицаји живе и неживе средине означавају се као
животни
или
еколошки утицаји
(фактори), а пошто сви ти утицаји долазе из
спољашње средине, могу се означити и као спољашњи утицаји (фактори). У
еколошке утицаје или факторе могу се на пример убројити светлост, температура,
влага, нагиб терена, паразити, предатори итд.
У спољашњој средини, у простору који насељавају жива бића, уочљиво је
да се поједина места одликују специфичним компексом еколошких фактора. Такви
посебни делови насељеног простора означавају се као животна станишта или
биотопи (грч.
bios
- живот,
topos
- место).
Дакле,
животна станишта
или
биотопи
представља оне делове насељеног простора који се одликују релативно истом
комбинацијом еколошких услова.
Биотопи су основне топографске јединице у
екологији. Као пример биотопа могу се навести бара, језеро, река, брежуљак,
планински врх, пешчана дина итд. Нека станишта су релативно слична (језеро и
бара), а нека су веома различита по комплексу еколошких услова (пешчана дина и
поток, бара и планински врх). Комплекс еколошких фактора неког биотопа одређује
и његов изглед (физиогномију).
Сваки биотоп насељава одређена скупина организама која је
карактеристична за тај биотоп. Сви организми воде у својим биотопима заједнички
живот образујући животне заједнице или
биоценозе
(грч.
bios
– живот,
koinos
–
заједнички).
Као што се биотопи међу собом физиогномски разликују, тако се међу
собом разликују и биоценозе. На пример, очигледна је разлика између животних
заједница прашуме и животних заједница камењара. Ради лакшег проучавања,
биоценозе се могу рашчланити на биљне заједнице –
фитоценозе
и на
живорињске заједнице –
зооценозе
. У пракси, биљне и животињске заједнице се у
сваком биотопу прожимају и везане су многоструким односима. Односи између
организама и њихових популација у једној животној заједници су веома сложени, а
представљају резултат дуготрајне еволуције организама и њиховог узајамног
прилагођавања. Они се најбоље могу уочити кроз сложене ланце исхране и
организацију простора.
Биоценоза се налази у најтешњој вези са својим животним стаништем
(биотопом) образујући целину вишег реда. Целина вишег реда коју изграђују
биотоп и биоценоза, представља животну заједницу која се означава као
биогеоценоза
или
екосистем
. Екосистем је врховна синтеза у екологији. То је
7
Једна од најважнијих особина еколошких фактора је њихова
променљивост
како у времену, тако и у простору.
Пошто су еколошки фактори веома варијабилни, и пошто је на Земљи
огроман број станишта са специфичним комплексом и динамиком еколошких
фактора, не може се замислити ни један организам који подједнако добро може
бити прилагођен свим типовима станишта. Свако живо биће може да опстане само
у оквиру одређених граница промена еколошких фактора. Распон промена једног
еколошког фактора у чијим је границама могућ опстанак одређене органске врсте,
означена је као
еколошка валенца
или еколошка амплитуда.
Величина еколошке валенце за један одређени фактор варира од врсте до
врсте и њене границе могу бити или јако широке, или напротив, веома узане.
Истовремено, еколошка валенца једне врсте организама није иста за све еколошке
факторе. Она за један еколошки фактор може бити широка, за други напротив,
врло уска.
У односу на ширину еколошке валенце, врсте делимо на еуривалентне и
стеновалентне.
Еуривалентне
(
euri
- широк) су оне врсте које у складу са својим
морфо-физиолошким карактеристикама поседују широке могућности
прилагођавања у различитим еколошким срединама. Насупрот еуривалентним
врстама које имају широку еколошку валенцу, налазе се стеновалентне врсте.
Стеновалентне
(
steno
– узан) су оне врсте које сагласно својим морфо-
физиолошким карактеристикама поседују уску еколошку валенцу, односно, врсте
које су уско прилагођене на само одређени тип станишта са специфичним
комплексом еколошких услова. На пример, у односу на колебање температуре
типична стеновалентна (стенотермна) врста је спрудотворни корал који може да
живи само у узаном екваторијалном појасу океана где температура воде не пада
испод 20°С, а у току године колеба свега 2 – 3°С. Супротан пример у односу на
колебање температуре је тигар као еуривалентна (еуритермне) врста која живи
како у топлим џунглама Индије, тако и у Сибиру где се зимска температура спушта
и до –40°С.
Различиту еколошку валенцу показују поједине органске врсте и у односу на
фактор исхране. Стеновалентне у овом погледу су многе врсте лептира чије се
гусенице хране искључиво једном биљном врстом. На пример, гусеница
аполоновог лептира (
Parnassius apollo
) је стенофаг јер се храни само једном
врстом жедњака (
Sedum album
), а губар (
Lymantria dispar
) који живи у Северној
Америци је еурифаг чије гусенице једу 477 различитих биљних врста (Станковић,
1954).
Међутим, без обзира колико је широка еколошка валенца појединих врста,
не постоји ни једна врста која би се могла прилагодити свим типовима станишта на
Земљи (воденим, шумским, пустињским, поларним). У том смислу еколошки
космополитизам – не постоји.
Иако еколошки фактори делују целовито и међусобно се условљавају, по
некад само један еколошки фактор може да има одлучујућу улогу за опстанак
одређеног организма. У том слиучају тај фактор постаје ограничавајући
(лимитирајући) фактор који може да угрози или потпуно онемогући живот датог
организма. На пример, количина соли у подлози по правилу представља
лимитирајући фактор који онемогућава живот многим биљкама.
Такође, треба имати у виду да се код исте органске врсте ширина еколошке
валенце може разликовати за поједине еколошке факторе. У односу на један
еколошки фактор врста може бити еуривалентна, а у односу на други еколошки
фактор може бити стеновалентна. На пример, маларични комарац показује широку
еколошку валенцу када је у питању температура ваздуха. Он је активан у распону
