Biološka bezbednost u laboratoriji

MEDICINSKI FAKULTET

UNIVERZITET U NIŠU

SANITARNO-EKOLOŠKI INŽENJER

SEMINARSKI RAD

TEMA: BIOLOŠKA BEZBEDNOST U LABORATORIJI

Mentor:

Student:

Prof.dr Jelena Živković

Igor Janković 334 SEI

Niš,2020.

SADRŽAJ

Uvod ............................................................................................................................................... 1

1. Mikrobiološka procena rizika ..................................................................................................... 2

2. Nivoi biološke bezbednosti 1 i 2 (osnovne laboratorije) ............................................................ 4

3. Nivo 3 biološke bezbednosti (izolovana laboratorije) .............................................................. 12

4. Nivo 4 biološke bezbednosti (maksimalno izolovana laboratorija) ......................................... 14

Zaključak ...................................................................................................................................... 16

Literatura ...................................................................................................................................... 17

1. Mikrobiološka procena rizika

Suština primenjivanja biološke bezbednosti je procena rizika.

Dok   postoje   mnoga   raspoloživa   pomoćna   sredstva   u   proceni   rizika   određene   procedure   ili
eksperimenta, najvažnija komponenta je stručna procena. Procenu rizika trebalo bi da obavljaju
pojedinci koji su najbolje upoznati sa specifičnim karakteristikama organizama koji se razmatraju
za upotrebu, opremom i procedurama koje treba upotrebiti, primerima životinja  koji  se  mogu
upotrebiti, kao i sa opremom za čuvanje i raspoloživim prostorijama.Direktor laboratorije ili
glavni istraživač odgovoran je za sprovođenje te adekvatne i blagovremene procene rizika, kao i
za tesnu saradnju sa komitetom za bezbednost date institucije i osobljem zaduženim za biološku
bezbednost, na obezbeđivanju odgovarajuće opreme i prostorija raspoloživih za realizaciju posla
koji se razmatra. Kada se jednom obavi, na procenu rizika trebalo bi se rutinski vraćati i revidirati
kada je to potrebno, uzimajući u obzir pribavljanje novih podataka od važnosti za nivo rizika kao
i   druge   relevantne   nove   informacije   iz   naučne   literature.   Jedno   od   najkorisnijih   sredstava
raspoloživih   za   obavljanje   procene   mikrobiološkog     rizika     je   sastavljanje   rizičnih     grupa
mikrobioloških  agenasa. Međutim, jednostavno oslanjanje na grupisanje rizika za određeni agens
je nedovoljno za sporvođenje procene rizika

Drugi faktori koje treba razmotriti kao odgovarajuće su:

1. Patogenost agensa i infektivna doza;

2. Potencijalni rezultat izloženosti;

3. Prirodni put infekcije;

4. Drugi putevi infekcije koji su rezultat laboratorijskih postupaka (parenteralno, prenošenje
vazduhom, unošenje preko usta);

5. Stabilnost agensa u sredini;

6. Koncentracija agensa i zapremina koncentrisane materije kojom se rukuje;

7. Prisustvo odgovarajućeg domaćina (ljudskog ili životinjskog);

8. Raspoložive informacije iz studija o životinjama, izveštaja o laboratorijski stečenim
infekcijama i kliničkih izveštaja;

Jakovljević,Đ.,Grujić,V., Socijalna medicina, Medicinski fakultet u Novom Sadu, 1990.

9. Planirana aktivnost u laboratoriji (sonikacija, aerosolizacija, centrifugiranje);

10. Bilo kakva genetska manipulacija organizmom koji može da poširi dijapazon domaćina
agensa ili izmeni reagovanje agensa na poznate, efikasne režime lečenja;

11. Lokalna raspoloživost efikasne preventive ili tarapeutskih intervencija.

Na osnovu informacija potvrđenih tokom procene rizika, nivo biološke bezbednosti može se
odrediti za planirani rad, odgovarajuću ličnu zaštitnu opremu koja je odabrana i standardne
operativne procedure (SOP) koje obuhvataju druge bezbedonosne intervencije razvijene u cilju
obezbeđivanja najbezbednije mogućeg obavljanja posla.

Postupak procene rizika opisan gore funkcioniše dobro kada postoje raspoložive adekvatne
informacije. Međutim, ima slučajeva kada nema dovoljno informacija za odgovarajuću procenu
rizika, na primer, sa kliničkim ili epidemiološkim uzorcima prikupljenim na terenu. U ovim
slučajevima, treba zauzeti oprezan pristup rukovanju uzorcima.

1. Uvek treba poštovati standardne mere predostrožnosti, i barijernu zaštitu koja se primenjuje
(rukavice, mantili, zaštita za oči), kad god se uzorci dobijaju od pacijenata.

2. Osnovno čuvanje - postupci i procedure nivoa 2 biološke bezbednosti treba da budu minimalni
zahtevi za rukovanje uzorcima.

3. Transport uzoraka treba da zadovoljava nacionalna i/ili međunarodna pravila i regulativu.

Neke dostupne informacije mogu da pomognu pri utvrđivanju rizika rukovanja ovim uzorcima:

1. Medicinski podaci o pacijentu;

2. Epidemiološki podaci (podaci o bolestima i smrtnosti, pretpostavljni put prenošenja, drugi
podaci istraživanja o izbijanju);

3. Informacije o geografskom poreklu uzoraka.

U slučaju izbijanja bolesti nepoznate etiologije, nacionalne stručne vlasti i/ili Svetska zdravstvena
organizacija mogu da izrade odgovarajuća ad hoc uputstva i postave ih na Internet (kao što je to
bio slučaj sa SARS-om tokom 2003. godine) da bi tako pokazali kako uzorke treba pripremiti za
isporuku, kao i nivo biološke bezbednosti na kome ih treba analizirati.