BOLESTI ZAVISNOSTI
Definicija adikcije (zavisnosti):
Zavisnost od neke droge ili PAS (alkohol, psihofarmakološki
medikament, opijati, nikotin...) podrazumeva da pacijent zbog psiholoških ili fizioloških razloga (psihička
i fiziološka zavisnost) nije u stanju ili ne može tako lako prekinuti upotrebu psihoaktivne supstance.
Bolest zavisnosti
podrazumeva da osoba koristeći PAS:
zanemaruje ostale životne aktivnosti
razvija psihičku ili fizičku zavisnost
oštećuje zdravlje na somatskom, psihičkom i socijalnom nivou
Naglasak je, kako se može videti, na
oštećenju zdravlja
tj. štetnim posledicama koje porizilaze iz
neumerenog uzimanja PAS, pri čemu PAS predstavlja supstancu koja:
menja aktivno stanje svesti
raspoloženja
kognicije i
ponašanja
Ovde leži i osnovna razlika izmedju sporadičnog uzimanja alkohola i alkoholizma kao bolesti zavisnosti,
jer povremeno, količinski ograničeno i socijalno prihvatljivo uzimanje alkohola ne dovodi do štetnih
posledica.
WHO definiše zavisnost na sledeći način: Zavisnost je stanje periodične ili kontinuirane intoksikacije
prouzrokovane ponovljenim uzimanjem prirodnih ili sintetičkih droga.
Američki klasifikacioni sistem je napustio izraz PAS, smatrajući da je preciznije reći „poremećaji u vezi
sa upotrebom supstanci“.
Karakteristike adikcije
1.Habituacija – snažna želja ili potreba (žudnja, kompulzija) da se nastavi uzimanje psihoaktivne
supstance i da se do nje dodje na svaki način
2.Tolerancija – tendencija ka uzimanju povećane količine PAS, jer dotadašnja nema raniji efekat
3.Štetni efekti po zdravlje ličnosti i društvo zbog uzimanja PAS
4.Psihička i fiziološka zavisnost od efekata PAS
5.Želja da se prekine sa adikcijom i bezuspešni pokušaji ostavljanja ili kontrole doze PAS
6.Kontinuirana upotreba supstance uprkos saznanju da je ona uzrok telesnog ili psihičkog oboljenja ili
pogoršanja neke bolesti (alkohol pogoršava ulkus, kokain depresiju)
1
7.Progresivno zanemarivanje alternativnih zadovoljstava ili interesovanja zbog korišćenja PAS
8.Apstinencijalni sindrom
Intoksikacija
(intoxicatio acuta) podrazumeva prolazno stanje koje prati unošenje alkohola ili
drugih PAS („brzo nakon upotrebe“) i rezultira smetnjama nivoa svesti, kognicije, percepcije, emocija ili
ponašanja i drugih psihofizioloških funkcija i odgovora. To dalje znači da se razvijaju reverzibilni
simptomi specifični za konkretnu supstancu.
Mnogi autori i savremene klasifikacije koriste i izraz
zloupotreba
PAS-e (usus noxius) koja bi
podrazumevala oštećenje zdravlja (manje nego kod zavisnosti) kao posledicu upotrebe supstance,
preciznije: socijalne, radne, fizičke i psihičke probleme, kao i ponovljena upotreba u situacijama u kojim
je njena upotreba opasna (upravljanje motornim vozilima). Prema DSM-IV abuzus je maladaptivno
ponašanje kao posledica upotrebe supstance, ako je prisutan 1 od 4 sledeća simptoma:
1.Slabost izvršenja glavnih socijalnih obaveza
2.Povratna upotreba supstance u situacijama kada je to opasno
3.Ponovljeni problemi sa zakonom zbog upotrebe supstance
4.Stalni problemi u porodičnom, socijalnom i interpersonalnom funkcionisanju
Termin
zavisnost
(sy dependetiae) se koristi u kontekstu fiziološke i psihičke zavisnosti. Psihička
zavisnost je već opisana pod terminom adikcija (svih 8 obeležija), uz važnu napomenu da se kod
zavisnosti kompletna dnevna aktivnost svodi na nabavku droge, dok se kod bolesti zavisnosti može i ne
mora razviti fiziološka zavisnost. Klinički kriterijum fiziološke zavisnosti je postojanje tolerancije ili
apstinencije.
Težina zavisnosti se ocenjuje na osnovu težine socijalnih, telesnih ili psihičkih posledica i klasifikuje se
kao: blaga, srednja ili teška.
Ukoliko je osoba uspešno prebrodila krize (koje je imala minimum mesec dana) i uspešno održava
apstinenciju više od mesec, a manje od godinu dana – može se klasifikovati kao
puna (kompletna)
remisija
(bez recidiva u trajanju od 12 meseci). Ostale varijeante bi bile:
parcijalna (delimična) remisija
(sa povremenim recidivima stanja zavisnosti u periodu od 12 meseci);
održavana puna remisija
(bez
recidiva duže od 12 meseci);
održavana parcijalna remisija
(sa stanjima zavisnosti u periodu dužem od
12 meseci).
Apstinencijalni sindrom
podrazumeva grupu simptoma različitog stepena izraženosti koji se javljaju
nakon ponovljenog i obično produženog uzimanja PAS uz obavezno kompromitovanje socijalnog,
2
Alkoholizam je oboljenje čija je jedna od osnovnih karakteristika da dovodi do ozbiljnih, štetnih
posledica. Ovo znači da činjenica da neko uzima alkoholna pića povremeno, odmereno i razumno, nije
dovoljna za postavljanje dijagnoze alkoholizma, ukoliko nije ispunjen uslov da je došlo do razvoja
štetnih
posledica.
Proces u kom se od uobičajenog, umerenog konzumiranja alkohola dolazi do toksikomanije ima
svoje faze. Tako se u početku se pije u društvu, na proslavama i slično. Prvi kritičan momenat je kada
osoba oseti zadovoljstvo prilikom unošenja alkohola u organizam (u početku sluzokoža GIT-a reaguje
odbrambeno). Onog trenutka kada osoba postane svesna direktne veze izmedju pijenja i olakšanja
(subjektivnog zadovoljstva) stvorena je prva karika u lancu alkoholizma. Sledeći karakterističan znak koji
ukazuje da se formira „budući pacijent“ je nestrpljivo iščekivanje osobe da bude uslužena alkoholnim
pićem.
Za razvoj alkoholizma su neophodna tri činoca koja formiraju tzv. „alkoholni trougao“:
1.
Čovek, prvi i glavi faktor
2.
Socijalna sredina, koja alkoholizmu daje obeležje socijalne bolesti
3.
Alkohol, sa svojim farmakološkim svojstvima
Biologija alkohola
Alkoholizam podrazumeva nekontronlisanu, kontinuiranu ili periodičnu upotrebu alkoholnih
pića, što znači da bez alkoholnih pića nema ni alkoholizma. Poznato je da postoji više vrsta alkoholnih
pića i svako od njih ima odredjene karakteristike:
Pivo
se dobija procesom alkoholnog vrenja iz ječma, raži, žita i kukuruza i ima najmanji procenat etil-
alkohola (3-8%)
Vino
se dobija procesom fermentacije groždjanog soka. Starija vina sadrže oko 12% alkohola, dok je
procenat u dezertnim i koktelnim vinima oko 20.
Žestoka alkoholna pića
(rakija, vinjak, konjak, viski, dzin, vodka, rum i dr.) se dobijaju procesom
destilacije i sadrže izmedju 40 i 50% etil-alkohola.
Po peroralnom unosu u želudac alkohol biva ubrzo resorbovan. Preko sluznice želuca se
resorbuje 20% od ukupno unete količine alkohola, dok se 80% resorbuje preko sluznice tankog creva.
Proces resorpcije započinje skoro odmah po unosu, tako da se za jedan čas resorbuje oko 70% ukupno
unete količine alkohola, a nakon 90 minuta i ostalih 30%. Od brzine resorpcije zavisi koncentracija
alkohola u krvi.
4
Brzina resorpcije alkohola zavisi od više činilaca:
Najbrže se resorbuju koncentracije od 15-30%, sporije one ispod 10 i iznad 30%;
Visoke koncentracije usporavaju motilitet želuca i njegovo pražnjenje
Hrana takodje usporava motilitet želuca i time pa i resorpciju
Neki sastojci u piću takodje mogu usporiti resorpciju (vino se resorbuje sporije od rakije i
viskija)
CO2 ne ubrzava resorpciju direktno, ali skraćuje vreme pražnjenja želuca i na taj način
indirektno ubrzava resorpciju pića koja se inače sporo resorbuju
Više od 90% alkohola prelazi u krv i oksidiše se. Oksidacija podrazumeva proces sagorevanja alkohola
u krvi koji se odvija po tačno utvrdjenom ritmu, pri čemu oksidacija 1 gr alkohola oslobadja 7.1 kal.
Eliminacija alkohola iz organizma odvija se putem ekspiracije, urina, znoja (ukupno 6%; a u
slučaju stimulacije ovih procesa ovaj proces se može povećati do maksimalnih 10) i procesima
metaboličke razgradnje u jetri i drugim tkivima.
Alkohol se u organizmu metaboliše do konačnih produkata, CO2 i vode. U procesu metabolizma
značajnu ulogu igraju ATP i ADP. Uključujući u svoj metabolizan energetski bogate molekule ATP i
ADP, alkohol na taj način remeti uobičajene procese fosforilacije ugljenih hidrata i „uskraćuje“ organizmu
standardni izvor energije. Ovo za posledicu ima oštećenje funkcija moždanih ćelija.
Alkohol se u organizmu metaboliše pomuću dva enzima:
1.
Alkohol-dehidrogenaze (katalizuje konverziju alkohola u acet-aldehid, koji je toksičan)
2.
Aldehid-dehidrogenaze (kazalizuje konverziju acet-aldehida u sirćetnu kiselinu)
Oko 10-25% alkohola ne podleže ovim procesima, već se fiksira u organizmu (mozak, jetra, bubrezi).
Ovako fiksiran u obliku acet-aldehida i radikala acetata (koji dalje troše enzime, remeteći, pre svega ciklus
glicida, ali i druge metaboličke procese) se vrlo sporo eliminiše iz organizma, što za posledicu ima negovu
kumulaciju i dalja oštećenja moždanog i drugih tkiva.
Faze pijanstva
Akutno napito stanje
Akutno napito stanje (akutna intoksikacija F1x.o) se definiše kao prolazno stanje koje prati
unošenje alkohola i manifestuje se smetnjama nivoa svesti, kognicije, percepcije, afekta ili drugih
psihofizioloških funkcija i odgovora. Ova dijagnoza se može koristiti samo u slučajevima gde se
intoksikacija javlja bez istovremenog prisustva trajnijih problema vezanih za alkohol. Akutna
5
sa vodom i lako prelazi iz krvi u tkiva procesom difuzije. To znači da, što je tkivo bogatije vodom to će
i koncentracija alkohola u njemu biti veća. Prilikom odredjivanja alkoholemije u organizmu treba imati na
umu da koncentracija alkohola u celom telu nije ista (ovo zavisi od toga da li je telo ispitanika bogatije
masnim ili koštanim tkivom,pri čemu se razlika izražava preko redukcionog faktora – r). Većina autora
smatra da redukcioni faktor kod muškaraca muskuloznog tipa iznosi 0.7, a kod žena i gojaznih osoba
0.6.
Ukoliko raspolažemo podacima količini popijenog alkohola, težini tela i i opštoj konsituciji
osobe, može se korišćenjem odredjene formule približno izračunati koncentracija alkohola u krvi na vrhu
resorpcione faze (
c ═ A / p
x
r
), ali i obratno, ako je poznata koncentracija alkohola u krvi, težina tela,
konstitucija i pol, onda se može izračunati količina popijenog alkohola ( u tom slučaju formula glasi:
A
═
c
x
p
x
r
). U prikazanim formulama
c
označava koncentraciju alkohola u krvi,
A
količinu alkohola u
gramima,
p
je telesna težina, a
r
konstanta (već pomenuti redukcioni faktor).
Za odredjivanje alkohola u jednom odredjenom vremenskom trenutku koristi se Vidmarkova
formula (iz 1932.g.) po kojoj je
ukupan iznos unetog alkohola jednak zbiru iznosa alkohola koji je još
prisutan u organizmu i iznosa alkohola koji je iz organizma izlučen i metabolisan do trenutka merenja
(
A
═
R+B
;
pri čemu je vrednost
R
u trenutku
t
jednaka
R
=
c
t x
p
x
r
;
gde je
c
t koncentracija alkohola u
krvi u nekom odredjenom trenutku t (u mg/kg krvi),
p
je telesna težina u kg,
r
je konstanta-redukcioni
faktor. Vrednost
B
=
Y
x
t
x
r
, gde je
B
ukupni iznos alkohola koji iščezava za vreme
t
(npr.60 min).
Čovek težak 70 kg razgradjivaće oko 7.3 g alkohola na čas.
Posebnu teškoću u forenzičkoj praksi predstavlja iskaz okrivljenog da je uzimao alkoholna pića
neposredno pre udesa, ali i posle udesa i ova teškoća može se definisati pitanjem „da li je dobijena
alkoholemija odraz faze eliminacije ili faze resorpcije“. Često se dešava da se okrivljeni „brani“ navodeći
da u trenutku akcidentna nije bio pod dejstvom alkohola, ali da je pio nakon toga (zbog uzbudjenja-
„vinjak alibi“), te da je rezultat analize iskazao upravo taj alkohol. Ovde dilemu razrešava uzimanje
uzorka krvi u dva vremenska perioda ( u intervalu od jednog časa) ili istovremeno uzimanje krvi i urina.
Da bi se postigla alkoholemija u iznosu od 0.5‰ potrebno je da se popije oko 30ccm alkohola, tj.
60ccm (2 čašice) ljute rakije, oko 300ccm vina koje sadrži 10% alkohola ili 400ccm piva, ne uzimajući pri
tom hranu i vršeči ispitivanje alkoholemije 1 čas nakon pijenja.
7
