SAVREMENA ŽIVINARSKA PROIZVODNJA
Pripitomljavanjem živina je doživela promene u spoljnom izgledu i fiziološkim
funkcijama. Odabiranjem životinja prema naglašenim proizvodnim i nekim drugim
karakteristikama stvoren je čitav niz različitih tipova i rasa živine. Pod živinom se
podrazumevaju rase i hibridi kokoši, ćuraka, gusaka, pataka, morki, japanskih prepelica,
golubova, jarebica, fazana, nojeva i emua, odnosno sve one ptice koje se koriste za ishranu ljudi
a gaje se u farmskim uslovima ili uslovima individualne proizvodnje. U intenzivnoj
(industrijskoj) živinarskoj proizvodnji uglavnom se srećemo sa linijskim hibridima, pre svega
zato što ispoljavaju bolje proizvodne rezultate, a veoma retko sa čistim rasama.
Dugotrajnim
odabiranjem, unutar jedne rase, jedinki najboljih proizvodnih sposobnosti stvaraju se čiste linije.
Međusobnim
ukrštanjem odabranih linija, često suprotnih svojstava ali koje se međusobno
dopunjuju, stvaraju se linijski odnosno komercijalni hibridi.
U svetu postoji mali broj
priznatih selekcijskih kuća koje stvaraju čiste linije. Njihovim ukrštanjem dobijaju se dedovska
jata za proizvodnju priplodnih jaja odnosno pilića roditeljske generacije čiji su potomci F-1
generacija i koriste se za komercijalnu proizvodnju mesa ili jaja. Potrebno je ukazati da se za tov
koriste i muški i ženski pilići a za proizvodnju jaja samo ženski pilići, dok se petlići odmah po
leženju odstranjuju odnosno neškodljivo uklanjaju.
Cista linija+cista linija=dedovska jata>roditelji
INTENZIVNA ŽIVINARSKA PROIZVODNJA
Organizam živine je visoko organizovana živa materija, koji kao celina reaguje na
spoljašnje i unutrašnje nadražaje i stalno se menja. Razmena materija i energije je stalna i zavisi
od okoline. Zbog toga se spoljnim činiocima može uticati na kvalitet i intenzitet razmene
materija u organizmu pa prema tome i na rast, tov, razmnožavanje, nosivost itd. Od spoljnih
činilaca važni su: hrana, smeštaj, ambijent, tehnologija itd. Organizam živine je pod stalnim
delovanjem okoline i istovremeno deluje na nju, te tako čine nerazdvojnu celinu. Prema tome,
kada se govori o spoljnoj sredini onda se ne može izdvojeno posmatrati samo jedan činilac bez
drugih (temperatura bez vlage i provetravanja odnosno prisustva NH
3
i CO
2
itd.), već se mora
voditi računa da su oni povezani i u stalnoj interakciji. Kada postoji određena ravnoteža između
organizma i spoljne sredine tada se fiziološki procesi odvijaju normalno. Pošto je čovek
izgradnjom živinarskih objekata na sebe preuzeo i obavezu da obezbedi dobre uslove života i
pomenutu ravnotežu, zbog nepoznavanja potreba ili grešaka često dolazi do poremećaja te
ravnoteže i pojave patoloških stanja. Tako nastala oboljenja često nazivamo tehnopatijama ili
štalskim bolestima.
U intenzivnoj živinarskoj proizvodnji grade se čitavi kompleksi objekata sa
odgovarajućom infrastrukturom povezanom u funkcionalne celine koje čine jednu živinarsku
farmu. Savremeni živinarski objekti moraju da zadovolje čitav niz zahteva, odnosno objekat
mora živini pružiti što prirodnije i udobnije uslove za normalno odvijanje njenih fizioloških
funkcija da bi jedinke mogle biti u što boljoj zdravstvenoj i proizvodnoj kondiciji. Udobnost
smeštaja za živinu možemo indirektno procenjivati po proizvodnim rezultatima, korišćenju hrane
i zdravlju i ni u kom slučaju je ne možemo poistovetiti sa pojmom udobnosti za ljude. Objekat
mora omogućiti što racionalniju primenu savremene tehnologije proizvodnje i njene lake
promene, ako se za to ukaže potreba. Trebalo bi da bude izgrađen što ekonomičnije zato što
preskup objekat opterećuje proizvodnju i onemogućuje uspešnu konkurentnost na tržištu. Ne sme
se otići ni u drugu krajnost jer tada postoji opasnost da se završi u primitivizmu. Ekonomičnost
izgradnje se mora uskladiti sa visokim zoohigijenskim zahtevima u živinarstvu.
Pri planiranju izgradnje živinarskih objekata a naročito većih farmi mora se voditi računa
o obezbeđivanju osnovnih tehnoloških i prvenstveno sanitarnih uslova. Izolacija farme je važna
zoohigijenska mera kojom se sprečava kontakt sa ljudima i životinjama a samim tim širenje
zaraznih bolesti. Da bi se to postiglo objekat ili farma treba da se nalaze dovoljno daleko od
naselja (nikako manje od 1 km) a istovremeno blizu kvalitetnih saobraćajnica. Udaljenost od
javnog puta ne sme biti manja od 100 m. Poželjno je da se živinarski objekti nalaze na nešto
višem terenu da bi se izbegle poplave i podzemne vode. Neprimereni su tereni gde se podzemne
vode nalaze na manje od 2 m dubine. Zemljište mora biti porozno da omogući razgradnju
organskih otpadnih materija. U blizini mora biti dovoljno kvalitetne vode i struje. Poželjno je da
su objekti na određenoj mikrolokaciji okrenuti tako da dominantni vetrovi udaraju u čelo objekta
čime se slabi njihov efekat na mehaničku ventilaciju i olakšava grejanje odnosno štedi energija.
Temelj
ne sme dopirati do podzemnih voda. Upotrebljavaju se materijali koji su otporni i
nepropusni za vlagu. Zemljište oko temelja mora imati betonsku stazu ili dovoljan pad za
oticanje otpadnih voda i padavina. Najbolja je mešavina armiranog betona i kamena.
Pod
je površina koja je najviše izložena prljanju, vlazi i trošenju. Mora biti dovoljno
čvrst, gladak i vodonepropustan sa dobrim termoizolacionim svojstvima. Pod mora imati blagi
pad prema zidovima gde se nalaze kanali za sakupljanje i odvođenje otpadnih voda. U poslednje
vreme se za pod sve češće preporučuje asfalt zato što je bolji termoizolator od betona, otporniji
je na dezinficijense a i cena mu je niža.
Zidovi
zatvaraju prostor objekta, nose krovnu konstrukciju a u njima se nalaze i svi
otvori (vrata, prozori, ventilacioni otvori itd.). Moraju biti dobrih izolacionih osobina i
istovremeno dovoljno čvrsti da se mogu dobro mehanički čistiti i dezinfikovati. U našim
uslovima cigla je osnovni građevinski materijal, saćasta ima prednost u odnosu na punu zbog
boljih izolacionih osobina. Često se koriste i savremeniji materijali (šljaka ili siporeks blokovi
itd.) čija je prednost u bržoj gradnji ali su kod nas relativno skupi.
Plafon
je vrlo zahtevan deo objekta zato što se kroz njega gubi najveći deo toplote. Kao
termoizolacioni materijal može se koristiti staklena ili mineralna vuna (10–12 cm) koja sa donje
strane mora biti zaštićena čvršćim materijalom (aluminijumske ili salonit ploce). Pokrivanje
izolacije nepropusnim materijalima nije dobro jer dolazi do kondenzacije vlage i otežanog
sušenja a samim tim i do gubitka funkcije. Ploče stiropora su krte i lako lomljive a insekti i
glodari se često nastanjuju u njima te se ne preporučuju. Plafon može biti ravan ali se
preporučuje kos čime se smanjuje visina zidova uz zadržavanje odgovarajuće kubature objekta a
zbog podizanja toplog vazduha stvara se dodatna tampon zona kao dobar termoizolator.
Krov
može biti na jednu ili dve vode različitog nagiba i materijala ali mora biti
vodonepropustan.
Prozori
su nekada korišćeni kao ventilacioni otvori i jedini izvor svetlosti. To se
pokazalo nepraktičnim pa se prešlo na tzv. otvoreni tip objekata ali je i to napušteno. Već duže
vreme u savremenoj industrijskoj živinarskoj proizvodnji koriste se objekti bez prozora sa
poptpuno regulisanim režimom svetla i ventilacije odnosno zatvoreni tip objekata.
Vlažnost
Vlaga u živinarskim objektima nastaje disanjem, izlučivanjem izmeta, prosipanjem vode
iz pojilica i kondenzacijom. Ne sme se zaboraviti ni na vlažnost spoljašnjeg vazduha koji se
ventilacijom ubacuje u objekat. Previsoka vlažnost potencira negativan efekat visokih i niskih
temperatura zato što se perje vlaži, lepi i gubi svoja termoizolaciona svojstva. Prostirka postaje
vlažna i blatnjava što pogoduje razvoju mikroorganizama i pojavi bolesti odnosno padu
proizvodnje. Smanjena vlažnost vazduha ispod 40% dovodi do dehidracije, koža se suši a perje
opada. Živina je u početku uznemirena, pije više vode, proizvodni rezultati su slabiji, kljuca perje
i moguća je pojava kanibalizma, kasnije dolazi do apatije pa i uginuća. Optimalna vlažnost se
kreće od 55 do 75%.
Svetlost
Nakon saznanja da se sunčeva svetlost potpuno može zameniti veštačkom, počeli su da se
grade objekti bez prozora što je omogućilo primenu odgovarajućih svetlosnih programa kao
biološkog podsticaja različitih vidova proizvodnje. Svetlosni programi se prilagođavaju
različitim starosnim i proizvodnim kategorijama i međusobno se razlikuju ali je svima jedinstven
princip da se u periodu uzgoja dužina i intenzitet svetlosnog dana skraćuje a u vreme podsticanja
polne zrelosti i nošenja povećava. Nepoštovanje ovog principa je ozbiljna tehnološka greška!
Skratimo li svetlosni dan tokom proizvodnje jaja bitno će se smanjiti nosivost pa čak i izazvati
mitarenje sa potpunim prekidom nošenja. Željeni intenzitet svetla (W/m2 ili Lx/m2) ostvarujemo
upotrebom običnih ili fluorescentnih sijalica. Sijalice jačine 60–100 W obično su postavljene na
visini 210-220 cm i ravnomerno rasporedene po objektu na udaljenosti 2,5–3 m. Ravnomerno
osvetljenje celog objekta je važnije od boje svetla.
Zna se da crvena boja na živinu
deluje povoljno te se koristi u sprečavanju kanibalizma. Živina je
delimično slepa za plavu boju te se takva svetlost koristi pri
vakcinacijama, hvatanju i drugim zahvatima kod živine.
Koji će se svetlosni
program primeniti zavisi od tipa proizvodnje i starosti jedinki te se uvek treba pridržavati
programa preporučenog od strane proizvođača linijskog hibrida.
Amonijak
Ovaj gas nastaje razgradnjom organskih materija koje sadrže azot kao što su izmet,
mokraća itd. U živinarskim objektima uvek se nalazi manja ili veća količina amonijaka u
vazduhu, koji se zbog toga što je lakši podiže sa poda i nagomilava bliže plafonu. U zavisnosti
od koncentracije i dužine delovanja, deluje manje ili više negativno na sluznice dovodeći do
postepenog smanjenja lučenja sluzi i suza, zatim do negativnog efekta na trepljasti epitel organa
respiratornog trakta, oštećenja integriteta sluznica i slabljenja otpornosti prema infekčijama. Bez
obzira što je živina relativno otporna na dejstvo amonijaka u objektima nikako ne bi trebalo
dozvoliti da njegova koncentračija pređe 50 ppm.
Amonijacno slepilo
Ugljen dioksid
Ovaj gas nastaje kao otpadni produkt metabolizma živine, kao i kod nekih sistema
grejanja, a kao teži od vazduha nalazi se bliže podu. U slučaju da se živina duže vreme nalazi u
objektu u kome su veće koncentracije ugljen dioksida ili se koncentracija naglo poveća, dolazi
do gubitka apetita, apatije i pospanosti, poremećaja opšteg stanja, pada produktivnosti, a u
najtežim slučajevima i do uginuća. I pored toga što je živina relativno otporna na njegovo
prisustvo u objektima, ne bi trebalo dozvoliti da njegova koncentracija pređe 0,3 vol.% bez
obzira što i veće koncentracije ne dovode odmah do pojave klinickih simptoma.
Ugljen monoksid
Ovaj gas nastaje kao produkt nepotpunog sagorevanja u grejačima sa otvorenim
plamenom. Veoma je otrovan jer se u plućima, umesto O2, vezuje za hemoglobin i dovodi do
ugušenja. Dopuštena koncentracija u objektima se kreće od 40 do 100 ppm.
Sumpor vodonik
Ovaj gas se retko sreće u živinarskim objektima. Deluje kao otrov na nervni sistem a
dozvodljena koncentračija je 20 ppm.
Oprema
U savremenoj i intenzivnoj živinarskoj proizvodnji oprema je ta kojom se obezbeđuje
udoban boravak živine i maksimalno omogućava ispoljavanje njihove genetske predispozicije za
visoku produktivnost. Savremena oprema obezbeđuje ambijentalne uslove, ishranu, hranjenje,
napajanje i osvetljenje, a sve je to neraskidivo povezano sa kvalitetom prostirke, gustinom
naseljavanja i tipom proizvodnje. No i pored svega toga, briga i savesnost čoveka odnosno
njegova stručnost su bitan uslov da proizvodnja bude uspešna.
Veliki deo opreme je automatizovan i međusobno povezan što omogućava da se
proizvodnja odvija bez teškoća uz minimalan ljudski rad. Pod opremom živinarskih objekata
podrazumeva se oprema za ventilaciju, grejanje, hranjenje, napajanje, izđubravanje, osvetljenje,
sortiranje jaja, debikiranje kljunova, inkubiranje i dezinfekciju. Takođe se kao oprema smatraju i
gnezda, kavezi, prostirka, rešetkasti pod, krugovi, pregrade, transportne kutije, vozila, kavezi za
transport itd.
Čitav niz različitih “veštačkih kvočki” je bio a i sada je u upotrebi. Izvor toplote može biti
električna energija (obične ili infracrvene sijalice, spiralni grejači itd.), prirodni gas, butan ili
peći na čvrsta goriva. Kao i električne “veštačke kvočke” tako i gasne zagrevaju uglavnom
ograničen prostor. Neposrednim sagorevanjem gasa troši se kiseonik i stvara CO2 a u slučaju
nepotpunog sagorevanja nastaje izrazito toksičan CO, uz to stvara se i nepoželjna veća količina
vodene pare. Neophodno je naglasiti da idealne “veštačke kvočke” nema i da svaki tip ima svojih
prednosti ali i nedostataka.
Zagrevanje celog objekta ubacivanjem toplog vazduha pomoću različitih grejača
(masteri, tajfuni, kaloriferi, termogeni itd.) deluje jednostavno i tehnološki vrlo povoljno, zato
što su potpuno automatizovani i povezani sa sistemom ventilacije. Ekonomičnost ovakvih
sistema ogleda se i u mogućnosti da se zagreva samo potrebni deo objekta. Zagrevanje toplim
vazduhom ima i nedostatke zato što vazduh prolazeći kroz otvoreni gorionik u objekat unosi
gasovite primese sagorevanja, vazduh se dosta isušuje i mora se dodatno vlažiti.
U manjim objektima često se koristi kombinovano grejanje, gde se ceo objekat zagreva
različitim pećima na čvrsto gorivo a delimično ograđen prostor različitim “veštačkim
kvočkama”. Ponegde se može sresti i primena centralnog grejanja sa svim svojim prednostima i
manama.
Hranjenje
Razvojem živinarstva razvijali su se i poboljšavali različiti sistemi za hranjenje. Izbor
sistema zavisi od veličine objekta, namene i primenjene tehnologije. Važno je istaći da se oni
uvek podešavaju prema veličini jedinke i da je optimalna visina hranilica kada su one postavljene
u visini ramenog pojasa. Prvih dana se za hranjenje pilića ili mladunaca drugih vrsta živine,
najčešće koriste plitke plastične
tacne
prečnika oko 40 cm a ređe kutije za transport pilića ili čisti
nekorišćeni kartoni za jaja. Ovakve hranilice su dovoljne za 80-100 pilića.
Vise
ć
e hranilice
zahtevaju mnogo ljudskog rada a pri restriktivnoj ishrani nemoguće je
istovremeno napuniti sve hranilice, tako da jače jedinke dolaze do više hrane a slabije ostaju
gladne, što dovodi do velikog raslojavanja. Ovakve hranilice se i danas mogu koristiti u manjim
objektima.
Podni otvoreni konvejer
smanjuje utrošak ljudskog rada a nedostatak mu je u tome što
živina koja se nalazi na početku, gde konvejer ulazi u objekat prva dobija hranu, jede više i bira
kvalitetniju hranu. Ostale jedinke u želji da što pre dodu do hrane često hrle napred te može doći
do prevelikog gomilanja pa i ugušenja.
Zatvoreni podni sistem
obezbeđuje istovremenu raspodelu hrane po celom objektu i
omogućava restriktivnu ishranu ali čelično uže sa plastičnim prstenovima koje se nalazi unutar
njega, često puca što dovodi do dužih poremecaja u hranjenju.
Tuba sistem
je jedan od savremenijih sistema koji omogućava istovremeno hranjenje svih
jedinki u objektu ali nije moguća kontrola količine hrane u pojedinim hranilicama, odnosno ne
može se primenjivati restriktivna ishrana i najčešće se koristi za tov brojlera.
Šor tajm sistem
je veoma raširen u svetu a počinje sve češće da se primenjuje i kod nas.
Ovaj sistem omogućava istovremeno punjenje svih hranilica tačno određenim količinama hrane i
pogodan je za restriktivnu ishranu. Hranidbeni prostor se lako povećava prema potrebi.
