БРАНКО МИЉКОВИЋ
(1934-1961)
Родоначелник је неосимболизма. „Уби ме прејака реч“ - oверио је својом главом
своју поетику.
У нараштају друге половине педесетих јавља се неколико оријентација.
Најизразитија је неосимболистичка. Миљковић је отац неосимболистичких схватања.
Звали су га принц песника. Прекратио је живот у двадесетседмој години и тим чином
снажно обележио своју поезију, која је од почетка била заокупљена мотивом смрти. У
брзом, смрћу прекинутом, развоју од неколико година, он тежи обнови мишљења које
дијалектички повезује крајности: ватру и пепео, биће и ништавило, живот и смрт.
Назвао је то „патетиком ума“, која се силовито осетила у његовој најбољој и једно
време веома утицајној књизи
Ватра и ништа
. Оставио је иза себе збирке песама
Узалуд
је будим
(1957),
Порекло наде
(1960),
Ватра и ништа
(1960) и књигу родољубивих
песама
Смрћу против смрти
(1959), коју је написао заједно са црногорским песником
Блажом Шћепановићем. Писао је такође есеје и критике, преводио поезију с руског и
француског. У целом том опсежном раду показао је неуморност и журбу, али и
уметничку дисциплину и самосвест. Миљковић је песник интелектуалац, уверен да је
песма израз патетике ума, а не срца, да се она достиже умом и да изражава „стање ума“,
а не душевна расположења. Превише је мислио, а мало осећао.
У Београду је студирао на Филозофском факултету, где је створио пријатељства са
Васком Попом и Иваном Лалићем. Одбио је чланство у партији. Често је упадао у
невоље из којих су га извлачили пријатељи. Године 1958. Београд је посетио Жан Пол
Сартр. Бранко Миљковић је примио посебно признање од француског филозофа и њих
двојица су се убрзо спријатељили.
Ритмично пулсирање живота у социјализму шездесетих година реметили су само
изгреди неколико књижевних боема који су често уз пиће изазивали нереде и тако
„угрожавали“ темеље владајућег система. Предводник те побуњене генерације био је
Миљковић, који је често пијан изазивао туче и вређао „значајне“ личности тадашњег
јавног живота. У књизи „Принц песника“ Радован Поповић наводи случај када је
Бранко, мамуран после непроспаване ноћи, упао у редакцију „Књижевних новина“, код
Танасија Младеновића, тадашњег уредника. Младеновић је пио кафу са Драганом
Колунџијом. Таса га је убеђивао да остави пиће, а Бранко га је само мутно гледао. Кад
је у редакцију ушао песник Милан Дединац, Бранко му рече: „Господине Дединац, ви
сте написали поему
Јавна птица
желећи да српској поезији подарите стих „улица је
птица која ниско лети“. Чекам само да ово сељаче са Козаре (и показа на Колунџију)
поново напише лепши стих“. Танасије га је прекинуо и замолио да му не вређа
пријатеља.
По образовању филозоф, он је веровао да се могу препевати филозофски системи.
Зато се враћао првим грчким филозофима, нарочито Хераклиту, доводећи у везу
њихово учење о праелементима с модерном филозофијом бића. У песничком изразу
тежио је да споји модерна истраживања с класичним захтевима, залагао се за
савршенство као највећи идеал песме, сматрао је да „нема велике поезије без строге и
одређене форме“, био врстан версификатор и један од обновитеља сонета у нашој
послератној поезији. Одбојан према традиционалној лирици, он је на другој страни
показао отвореност према неким другим традиционалним вредностима: неговао је
социјалну и родољубиву поезију, надахњивао мотивима из наше народне песме.
Можда спава
(збирка
Узалуд је будим
) песнички одговор Костићу (
Santa Maria
) и
Дису (
Можда спава
).
Ватра је опозит ништавилу, симбол живота и трајања, али и стваралачке енергије.
Песма је оно што траје и што је способно да се одупре снази смрти, иако песник није. У
есејима каже „песма остаје без песника“.
Палавестра сматра да су његове песме размакле многе оквире и устаљености и
афирмисале поезију јаких, мада пригушених и задржаних емоција, лирику густих
смислова и значења, песму доследно метафоричну, искристалисану, у којој има више
сублимације и симбола него непосредности.
Песник лепе културе и снажног талента, ученик француских и руских симболиста
који је прошао и кроз школу надреализма, унео је у српску лирику учени филозофски
еклектицизам, а свом унутрашњем песимизму дао је ноту бунтовног незадовољства
постојећим распоредом вредности у животу. Његова трагична визија била је у основи
дијалектичка и активистичка, што је песимизму дало ноту бунтовног незадовољства.
Развијао је концепцију о поезији као негативној онтологији из чега је после њега
створена легенда о песничком искушењу смрти која се превазилази стварањем
аутономног поетског простора. Он у ватри види симбол живота,а у песми оно што траје
и што је способно да се одупре снази смрти, пронађе поетски и стваралачки начин како
би се смрт негирала, спутала и обеснажила трајношћу песме.
За Миљковића је поезија стварање, а не именовање. Циклус
Седам мртвих песника
говори о судбинама песника које је Миљковић сматрао „парадигматичним у оквиру
шире схваћене националне песничке традиције“. Нису случајна имена
Седам мртвих
песника
о којима Миљковић пева: Бранко, Његош, Лаза, Дис, Тин, Настасијевић и
Горан. Он је у њима препознао истоветни трагични звук и мисао. Миљковић није ни
случајно изјавио да су песници увек под утиском трагичног Икаровог лета и да је
поезију почео да пише из страха. Тим поводом је Петар Џаџић написао: „Сагорео је
Миљковић брзо у сангвиничној напетости, која је узела фаталан обрт у великом
опасном пламену своје контемплативне и песничке страсти. Да поезија за њега није
била само средство изараза већ и начин живљења, судбинска обавеза, да су изговорене
речи имале тежину стварних догађаја, доказао је чином без опозива“.
Слободан Ракитић сматра да је важно својство Миљковићеве поезије стална тежња
ка промени. Он каже да збирка
Ватра и ништа
представља завршни чин онога што је у
збирци
Узалуд је будим
суштинско – поезија као сећање. Даље Ракитић каже да у
Пореклу наде
Миљковић на иронично – полемички начин настоји да порекне и доведе у
питање све што је до тада рекао, али не да би то поништио, него да би га истакао.
Стилска средства су сведена, без сувишних метафора и епитета, а у првом плану је
иронија, хумор, игра. Миљковић слави моћ поезије, моћ метафоре, али има и изразито
критички однос. И то је један од његових парадокса. Ракитић каже да је Миљковић био
пророк сопственог краја („смртоносан је живот, али смрти одолева“, „срећан ко своју
песму не плати главом“).
Његов друг из покрета неосимболиста, Коста Димитријевић, пише: „Сећања на први
сусрет с Бранком започињу 1954. Била је касна јесен. Стазе најлепшег парка
Калемегдана прекрило је жуто, већ спарушено лишће. Преко пута парка, најчешће смо
седели у читаоници Народне библиотеке откривајући у оно тоталитарно време
непознате међуратне песнике Милоша Црњанског, Растка Петровића, Симу
Пандуровића.“
Новица Петковић – вратио је српско песништво мисаоном лиризму и звучној
сликовитости зрелог симболизма, а изненадним самоубиством дао је свом песничком
делу једну несвакидашњу, метафизичку димензију. Петковић каже да је у делу
Порекло
наде
дошло до својеврсне инверзије поезије у поетику, а поетике у поезију.
У „Књижевним новинама“ бави се проблемом родољубља у песми, па пише:
„Политичку песму са свим обележјима модерног и слободног стваралаштва први су
