Стефан Душан је рођен око 1308. године, као син Стефана Дечанског. Своје рано
детињство није провео у радости, јер је дуго година живео у изгнанству. Краљ Милутин
(Душанов деда), је протерао Стефана Дечанског и његову породицу, на византијски двор у
Цариград.

Душанова мајка је била бугарска принцеза Теодора Смилец, ћерка бугарског цара
Смилеца, а отац српски престолонаследник Стефан Урош ИИИ (Стефан Дечански). Имао
је и млађег брата Душица.

313. или 1314. године, на наговор властеле, Стефан Урош ИИИ се побунио против свог
оца и Душановог деде, српског краља Милутина. Милутин га је заробио и наредио да га
ослепе како не би могао да преузме власт. Стефан Урош ИИИ је, грешком, био делимично
ослепљен и протеран у Цариград. Са супругом Теодором и синовима Душаном и
Душицом послат је код византијског цара Андроника ИИ Палеолога. У Цариграду, Душан
је научио грчки, упознао се са византијском културом и византијским царством. 1318.
године преминуо је његов млађи брат Душиц.

1320. године Стефан Дечански је писао српском архиепископу Данилу који је разговарао
са Милутином и убедио га је да сину дозволи да се врати у Србију. Краљ Милутин је
Стефану Дечанском дао да управља Будимљем, а Душана је узео као таоца желећи да га на
тај начин спречи да му се поново супротстави.

Слика 1. Цар Душан.

2.1.

Младост

Након смрти краља Милутина, 1321. године, Стефан Дечански се, уз посредство цркве,
крунисао за краља Србије, а његов син Стефан Душан био је крунисан за ,,младог
краља``.Млади краљ се врло брзо истакао као способан војсковођа и владар. Прву
прилику за доказивањем, Душан је добио врло брзо.

Када је бугарску цар Михаило решио да своје краљевство, уз помоћ Византије,
прошири на рачун Србије, предузео је хитну акцију. Прво што је урадио, протерао је са
свог двора, своју супругу Ану, сестру српског краља Стефана Дечанског, и тако
отворено показао да се спрема рат са Србијом.

Бугарска војска је у својим редовима, поред Бугара, имала и одреде Татара и Осета, а и
неколико одреда које је послао влашки кнез Басараба 1 . Византинци су послали своју
војску у сусрет Бугарима, која би здруженим снагама требала да нападне Србију.
Стефан Дечански је хтео да спречи спајање бугарске и византијске војске, па је одмах
почео регрутовање Срба, а и доводио је немачке најамне воjнике.

Иако је српска војска, очекивала напад на другом месту, брзо се преорганизовала и
преместила северно од Велбужда, на реци Каменче. Пошто се византијска војска још
није спојила са бугарском, српска и бугарска војска су дошле у сукоб. Српска
војска није наишла на организовани отпор, јер је бугарске војнике затекла разбијене по
округу Велбужда, како пљачкају места. Срби су то искористили, и отпочели су главни
напад, 28. јула 1330. године. Врховни заповедник српске војске је био краљ Стефан
Дечански, а једним делом војске је командовао млади краљ Стефан Душан 2 . Бугари
нису успели да се организују, па су страдали под налетом, првенствено српске коњице
састављене од најамника, а затим и српске пешадије.

Душан је тада показао изузетну храброст на бојном пољу, и вештину командовања, а
краљ Стефан је дата показао веома људску особину, јер је бугарског краља Михаила,
који је убијен у покушају бекства, сахранио у цркви светог Ђорђа 3 , у близини
Куманова.

2.2.

Сукоб са оцем

Након битке на Велбужду, 1330. године, Србија је имала прилику да се територијално
прошири на рачун Бугарске, чију је војску потукла, па инвазија на њу не би
представљала проблем. Властела је саветовала краља Стефана Дечанског, да поведе
војску и уђе у Бугарске територије, али је он то одбио, а на бугарски престо је довео
сина своје сестре Ане, Ивана Стефана, који је уз највеће почасти крунисан. Упркос
неслагању са властелом, Стефан се победнички вратио у Србију.