1 |
C A R I N S K A T A R I F A S e m i n a r s k i r a d
Uvodni deo
Carina predstavlja obavezu uvoznika-izvoznika da, u momentu kada roba
prelazi nacionalnu granicu, plati propisanu sumu novca u korist države. Carina
predstavlja vrstu posrednog poreza koji se naplaćuje kada roba prelazi carinsku
liniju. Cilj carine nije da poveća državni prihod, već zaštita domaće proizvodnje,
naročito one koja tek počinje da se razvija.
Carine predstvljaju stabilan i dugoročan instrument regulisanja spoljne trgovine
i zaštite domaćeg tržišta. U većini zemalja carinska tarifa se propisuje zakonom.
Carinska tarifa ne može da se menja od slučaja do slučaja i prema trenutnoj
potrebi kao drugi instrumenti spoljnotrgovinske politike.
1
1.Istorijat carinskog zakona i carinske tarife
„Carinska profesija, jedna od najstarijih (dolazi odmah iza svešteničke,
vladalačke i vojničke), izdražala je mnoge potrese i napade, ali je ostala,
sačuvala se i razvila. Broj carinika i carinarnica pokazuje velečinu jedne
države. U svemu tome je i veličina carinske profesije“
....Ovim rečima završio je
tekst na temu svoje profesije Veljko Velikić, carinski službenik iz Vršca, u listu
„Carinik“ novembra 1926. godine. Ovakav stav našeg kolege s početka HH
veka, utemeljen je na istorijskim činjenicama, jer je carina kao danak ili porezi
bila poznata još u starom veku. Ubirala ih je država ili pojedini gradovi. Kod
starih Grka u Atini plaćala se dažbina od 2% na uvoz i izvoz robe preko Pireja.
Rimljani su ih takođe razrezivali kao državne i provincijske ili gradske. Još u
rimsko doba carine su predstavljale značajan prihod državne blagajne. Na
pojedinim saobraćajnim mestima u provincijama postojale su carinske postaje
(stationes) gde je carina naplaćivana prilikom prolaska robe. Visina carine
iznosila je 2,5% (quadrogesimo) od vrednosti uvezene robe. Naplata carinskih
prihoda davana je i pod zakup, u početku čak zakupcima iz redova domicilnog
stanovništva, a kasnije, od sredine II veka, naplaćivali su je službenici koji su u
našim krajevima nosili naziv publicum portarii Illyrici et ripae Thraciae.
U srednjem veku osim izvoznih i uvoznih, plaćala se i provozna, takoreći
tranzitna carina.Najstariji sačuvani carinski pravni zakon vezan za naše prostore
jeste Dubrovački carinski statut – Liber statutorum doane – iz 1277. godine.
Osim pravnih običaja i domaćih pisanih pravnih izvora, u Srbiji je već početkom
HIII veka ušao u upotrebu prvi pisani pravni izvor vizantijskog porekla. Sava
1
http://sr.wikipedia.org/sr-el/carina
2 |
C A R I N S K A T A R I F A S e m i n a r s k i r a d
Nemanjić, sv. Sava, po proglašenju autokefalnosti srpske pravoslavne crkve
1219. godine izdao je Nomokanon, skup crkvenih i svetovnih pravnih propisa.
Oslanjajući se na njega u vreme razvijene feudalne države 1349. godine, nastao
je Dušanov zakonik, dopunjen 1354. godine, kojim je normiran najveći broj
društvenih odnosa. Srednjovekovni srpski vladari naplatu carine obično su
davali u zakup, najčešće Dubrovčanima, da bi se dolaskom Turaka na Balkan
potpuno promenila i struktura prihoda. Najznačajniji je bio porez u novcu,
takozvani desetak, u „zemaljskim proizvodima”, radnoj snazi, „nahijski prirez”,
prihod od kazni i, na kraju, prihod od carina, prevoza i ribolova. Oslobođenjem
od Turaka, prihod od carina i prevoza preko skela počeo se prikupljati prvi put u
maju 1804. godine, kada je Karađorđe ustanovio carinarnicu sa skelom na
Ostružnici. Kao i pod turskom vlašću, carina je iznosila 3%. Vazalna Srbija
morala je svoje carinske tarife da sastavlja u skladu sa postojećim odredbama
Portinih ugovora i Knez Miloš se u tom pogledu verno pridržavao Portinih
uputstava.
Prvu carinsku tarifu propisao je 1. marta 1819. godine a dopunio je 16.
decembra 1822. godine. Ova tarifa obuhvatala je ukupno 31 stavku (najveća
carina bila je za konje i goveda, po 2 groša po grlu, na svinje 20 para, a na ovce
10 para po grlu). Za ostalu robu predviđeno je da se u odnosu na vrednost uzima
po 2 pare na svaki groš. Navedena tarifa važila je sve do 7. marta 1828. godine
kada je zamenjena novom. Nova tarifa obuhvatala je 71 stavku i po visini carine
bila je nešto niža od prethodne. Uvozno-izvozne carine naplaćivane su i prema
drugim pašalucima. Sedam godina kasnije, 3. jula 1835. godine, propisan je
„kratki dodatak“ tarife iz 1828. godine kojim je propisana carina za 8 stavki
