Глава I

ОПШТА ПРАВИЛА О БАНКАРСКИМ ПОСЛОВИМА

1. ПОЈАМ И ИСТОРИЈАТ БАНКАРСКИХ ПОСЛОВА

1. Појам. – Банкарски послови су такви правни послови који за свој предмет

имају промет новца и хартија од вредности, као и одређене услуге које банке
врше својим клијентима у вези са платним прометом ( промет новца ) и тим
хартијама.

У вези са платним прометом банке банке обављају разноврсне

банкарске послове, од којих су неки веома стариг, а други релативно новијег
датима. И

класични банкарски послови

развојем потреба савремене привреде

и тиме условљеног усавршавања својеврсне „банкарске технике“, временом
доживљавају одређене модификације и усавршавања. Уз то, развијају се и
тзв.

парабанкарски послови

, као и специјализоване врсте послова које банке

врше на тзв.

финансијском тржишту

2. Историјат.- Банкарски послови спадају у врло старе правне послове. Први

банкарски послови у вези са новцем појавили су се практично са појавом
новца ( између четвртог и осмог века пре нове ере ). Чак, Хамурабијев
законик сведочи о томе да су се вавилонски банкари, пре око 40 векова,
поред мењачких и депозитних послова, бавили давањем зајмова уз камату и
вршењем исплата за рачун својих клијената.

У старој Грчкој први облици

банкарских послова били су мењачки послови ( банкари- трапезити мењали
су новац једне државе за новац друге државе ), али грчки банкари бавили су
се и давањем новца на зајам уз камату. Развој банкарских послова наставио
се   и   у   старом   Риму   (   римски   банкар-   аргентаријус   бавио   се   мењачким
пословима, примањем депозита, давањем зајмова и посредовањем у промету
новца ). У раном феудализму замире трговина, а тиме и банкарски послови
(већи значај имали су само мењачки и емисиони послови-ковање новца).
Банкарски   послови   поново   оживљавају   у   средњовековној   Италији   (прва
банка у модерном смислу речи основана је управо у Ђенови 1407. године ).
Издавање папирног новца почело је у Француској почетком XVIII века и то
скандалом ( пуштањем у оптицај велике количине новца без одговарајућег
покрића   ).

У Србији је прва банка ( тзв. Управа фондова, а доцније је

постала Државна хипотекарна банка ) основана 1862. године.

Вид. Ch. Gavalda, J. Stoufflet, Droit bancaire 1997, A. Prum, Les garanties a premiere demande, Paris

1994, P.E.Smart, L.L.Hon Leading cases in the Law of Banking, London 1990, G.McBain, Banking Law-
Handbook, London 1995; З. Антонијевић (1986), 443.

И. Јанковец (1999), 489.

R. Roblot (1981), 248-250.

И. Јанковец (1999), 490.

2. ОСОБИНЕ И ВРСТЕ БАНКАРСКИХ ПОСЛОВА

3. Особине. – Банке су привредни (трговински) субјекти, те и послови које оне

склапају спадају у привредне (трговинске) послове. У упоредном праву
тржишних земаља банкарски послови се сматрају објективним (апсолутним,
основним) трговинским пословима, те лице које врши ове послове у виду
занимања стиче самим тим и својство трговца. Из тих разлога, у овим
земљама за те спорове, без обзира на својство клијента (физичко или правно
лице), надлежан је, тамо где постоји, специјализовани трговачки суд.

Банкарски послови одликују се следећим карактеристикама: прво, по правилу
су формални (од овог правила се, међутим, све више одступа са развојем
електронског преноса података);

друго, по правилу су адхезиони (закључују се

приступом клијента и прихватом општих услова пословања банака у појединим
банкарским пословима); треће, по правилу су intuiti personae; четврто, могу се
доказивати свим доказним средствима (принцип слободе доказа).

4. Врсте. – Банкарски послови се у правној теорији најчешће класификују на

активне, пасивне и неутралне, полазећи од критеријума функције банке у
одређеном послу.

Као

активни банкарски послови

сматрају се такви

послови код којих се банка појављује као поверилац свог клијента
(разноврсни облици уговора о кредиту). Као

пасивни банкарски послови

сматрају се послови код којих се банка појављује као дужник свог клијента
(улог на штедњу, текући рачин итд.). Најзад, као

неутрални банкарски

послови

сматрају се они банкарски послови код којих се банка не појављује

ни као поверилац ни као дужник свог клијента, већ обавља одређене послове
у платном промету као заступник, комисионар или посредник клијента
(акредитив, гаранција и др.).

Изложена класификација, будући да полази да полази од терминологије
прописа о рачуноводству („актива“-потраживање банке; „пасива“-дуговање

UNCITRAL је 1992. год. донео Модел закон о електронском преносу средстава, који је требало да

послужи као узор за националне регулативе у правцу афирмације електронског платног промета.
UNCITRAL  је такође 1996. донео Модел закон о електронском пословању, којим се дефинишу
основна правила за међународне пословне трансакције које се обављају коришћењем EDI и сличних
технологија.  EDI-електронска   размена   података   означава   електронски   пренос   информација   од
рачунара   до   рачунара,   коришћењем   уговореног   стандарда   којим   је   информација   структурирана.
Модел закон о електронском пословању примењује се на међународно пословање, и то за „сваку
трговачку   испоруку   или   размену   роба   или   услуга,   споразуме   о   дистрибуцији,   финансирање,
банкарство,   осигурање,   заједничко   улагање,   превоз   робе   или   путника   у   авионском,   поморском,
железничком   или   друмском   саобраћају“.   Вид.   Д.   Комановић-Кеслер,   „Стандардизација   и
електронско пословање у правном окружењу“, ПиП 9-10/97, 45-58, Ј. Вилус, „Електронско уговорно
право“, ПиП 11-12/95, 1-17.

J. L. Rives-Lange, M. Contamine-Raynaud, Droit bancaire, Paris 1986, 159-160.

З. Антонијевић (1986), 444; С. Царић, Банкарски послови и хартије од вредности, Београд 1981, 40.

банку у односима са трећим лицима, што не утиче на овлашћење банака да
међусобно размењују информације о клијентима (ради прављења тзв. црних
листа клијената који неуредно извршавају своје обавезе, чиме се, уз
претходно испитивање кредитне способности клијената,

додатно умањују

ризици пословања банака). Обавеза чувања професионалне тајне односи се
подједнако на све службенике банке (а не само на руководиоце).

Од ове

обавезе банка може бити ослобођена у одређеним случајевима прописаним
законом (у одређеним кривичним стварима, код развода брака, у случају
заплене рачуна и забране исплате и слично).

6. Одговорност банке. – Као и сваки други привредни (трговински) субјект,

банка преузима одређену одговорност у вези са пословима које обавља.
Обавезе банке из различитих банкарских послова различите су, те отуда и
њена одговорност зависи од конкретног посла.

Генерално посматрано,

обавезе   банке   могу   да   се   групишу   у   три   целине   и   зависно   од   њихове
природе   и   одговорност   банака   је   различита.   Прво,   обавеза   информисања
клијента   (пружање   савета).   Друго,   обавеза   немешања   у   послове   клијента
који   мора   да   остане   „власник“   својих   одлука.   Треће,   обавеза   увиђања
својеврсних   „заблуда“   клијента   и   упозорење   клијента   на   то.

У сваком

случају, будући да банка врши једну професионалну делатност дужна је у
извршењу својих послова да поступа са повећаном пажњом, према
правилима струке и обичајима (пажња доброг стручњака).

Одговорност банке из послова које закључује са својим клијентима уговорног је
карактера и подвргнута је општим правилима уговорне одговорности и
ослобођења од одговорности (по закону или на основу уговорне клаузуле,
изузев ако се ради о намери или грубој непажњи, а некад и обичној непажњи).

Са друге стране, одговорност банке према трећим лицима деликтног је
карактера. Професионална одговорност банке, у правној теорији, објашњава се
идејом ризика или њеном „мисијом јавне службе“.

Глава II

E. P. Ellinger, E. Lomnicka, R. J. A. Hooley, Modern Banking Law, Oxford 2002, 88-168, R. Cranston,

Principles of Banking Law, Oxford 2003, 167-182.

Вид. З. Антонијевић (1986), 447-448.

R. Roblot (1981), 286-287; J. Lasserre Capdeville, Le secret bancaire, I i II, PUAM, 2006, J. L. Rives-

Lange, M. Contamine-Raynaud, 168-172.

Вид. J. L. Rives-Lange, M. Contamine-Raynaud, 172-175, P. E. Smart, L. L. Hon, 1-37.

Вид. J.Vezian,La responsabilite du banquier en droit prive francais,Paris 1983,23 и

даље;R.Routier,Obligations et responsabilite du banquier,Paris 2005,E.P.Ellinger,E.Lomnicka,R.J.A.
Hooley,88-133,R.Cranston,183-228.

Вид.J.L.Rives-Lange,M.Contamine-Raynaud,163,Ch.Gavalda,J.Stoufflet (1997),85-92.

ЗОО, чл. 18, ст. 2.

ЗОО, чл. 265.

J. L. Rives-Lange, M. Contamine-Raynaud, 165-166.

НОВЧАНЕ ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ

( ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ ЕМИТОВАНЕ КАО

ПОЈЕДИНАЧНЕ )

I ЧЕК

1. ИСТОРИЈАТ ЧЕКА

7. Генеза.- У правној теорији не постоји општа сагласност око времена

настанка чека. Нема спора да су неке исправе, које су претходиле чеку, као
хартији од вредности у модерном смислу, постојале већ у античкој Грчкој и
старом Риму, у форми писама- упутница. Развој трговине у италијанским
трговачким   градовима  XII  и  XIII  века   допринео   је   даљем   усавршавању
инструмената безготовинског плаћања. Из Италије су ове прве форме „чека“
брзо прошириле по Европи. Чак, и енглески краљеви су прихватили праксу
оваквог   плаћања,   издавањем   посебних   упутница   својим   повериоцима,
вученим на државну банку. Данас доминира схватање да су претече чека у
савременом   поимању   тзв.

златарске потврде

, које су коришћене у

Енглеској почетком XVII века. Наиме, златари су трговцима, који су им свој
(златни)   ковани   новац   предавали   на   чување,   издавали   потврде   које   су
гласиле   на   доносиоца   и   које   су   могле   да   циркулишу   у   промету   као   и
новчанице.   Од   половине  XVII  века   енглески   банкари   су   почели   својим
клијентима да издају посебне чековне књижице, са чековним формуларима
које су клијенти према потреби попуњавали и подизали свој новац из банке,
или које су могли попуњене да предају другом лицу које је као доносилац
чека било овлашћено да подигне из банке износ који је бои означен у чеку.

Овакав развој институције чека води и логичном закључку да реч „чек“ има
етимолошко порекло у енглеској речи „to check“ (верификовати, плаћати,
захтевати рачун). Ипак, „енглеско“ порекло савременог чека није без
оспоравања.

2. ИЗВОРИ ПРАВА

8. Међународне унификације и чековни системи.- Све већи значај чека у

пословној пракси условио је и његову све обимнију законску регулативу.
Многе земље донеле су доста рано своје националне законе о чеку,

што је

учињено и у нашој земљи 1928. године, доношењем јединственог Закона о

Вид. Ibid., 182-184.

Вид. В. Круљ (1975), 50.

конвенција о чеку, а још више у изради нашег Закона о чеку. На овај начин,
сужава се простор за креативност и развој института чека.

3. ПОЈАМ, ЗНАЧАЈ И ПРАВНА ПРИРОДА ЧЕКА

10. Појам.- Наш Закон о чеку, као и женевске конвенције, не садржи

дефиницију   чека,   што   по   правилу   и   није   посао   законодавца.   У   правној
теорији   не   постоји   јединствено   дефинисање   чека,   али   се   дефиниције
правних   теоретичара,   у   основи   не   разликују.

Имајући у виду правну

природу,  битне  елементе  и функције  чека,  може  се  рећи  да је чек таква
хартија од вредности којом њен издавалац (трасант) даје безусловни налог
трасату (банка или друго лице) да у чеку означеном кориснику (реминент),
или доносиоцу чека, по виђењу исплати одређену своту новца (у готовом
или   преносом   на   одређени   рачун)   из   његовог   (трасантовог)   покрића   код
трасата.   Чек   је,   дакле,   таква   хартија   од   вредности   којом   се   омогућује
располагање новчаним средствима која се држе код другог субјекта, те је
отуда   он   повезан   са   банкарским   пословима   (   уговор   о   текућем   рачуну,
уговор о штедњи, уговор о депозиту, уговор о акредитиву и др.).

11. Значај.-Данас је чек једна од најчешће коришћених хартија од вредности у

пракси (ипак, употреба кредитних картица све више редукује значај чека).
Значај чека је вишеструк. Прво, основна основна функција чека јесте
функција средства плаћања. Наиме, две основне и незаменљиве особине
чека-

постојсње покрића у моменту издавања чека и доспелост чека по

виђењу

-омогућују његову функцију безготовинског средства плаћања. У том

погледу,   вечита   је   мисао   Гиркеа   да   је   ономе   ко   издаје   меницу   потребан
новац, док онај ко издаје чек има новац. Природи чека (насупрот меници)
супротна   је   свака   употреба   у   кредитној   функцији.   Ипак,   пракса,   као
незамислив учитељ живота, све више налази места и за чек у својеврсној
кредитној функцији: кредитирање кроз текуће рачуне („дозвољени минус на
рачуну“), есконтовање чекова чији су рокови за презентацију на наплату
нешто   дужи.Својеврсна   кредитна   функција   чека,   међутим,   остаје   доста
ограниченог домашаја и у бити не нарушава правну природу чека.Друго,
захваљујући   својој   основној   функцији,   чек   омогућује   олакшано   одвијање
платног   промета   (спречавање   имобилизације   велике   готовог   новца   у
платном промету), а отклања и ризике плаћања путем готовог новца. Чек је,
наиме, сигурно средство плаћања, будући да се може трасирати најчешће
само на банку (у нашој земљи искључиво на банку, али се у новије време
афирмишу и тзв.

поштански чекови

), а може да се изда само ако постоје

средства за исплату чековне своте. На овај начин чековни поверилац

Вид. R.Roblot 1981,209, M.Jeantin,7, Ch.Gavalda, J.Stoufflet 1978,343, R. Cranston,257-261, E. P.

Ellinger, E.Lomnicka, R.J.A.Hooley,327-350; З.Антонијевић, М.Петровић, Б.Павићевић,446; С. Царић
1981, 169; В.Круљ 1975, 49; Р.Растовчан,Р.Лугер-Катушић,89; И.Јанковец 1999, 600.