1
ЧЕРНОБИЉСКА ЕЛЕКТРАНА
Под именом ,,Меморијална нуклеарна електрана В.И. Лењин'', електрана је
смештена свега 18км северозападно од града Чернобиљ у Украјини. Изградња је започела
1970. године и била је РБМК типа, трећа таква на подручју СССР-а. Електрана се састојала
од четири реактора типа РБМК – 1000, који је сваки производио око 1 гигават електричне
енергије.
Изградња првог реактора почела је још 1970. године а пуштен је у рад седам година
касније, други је пуштен у рад само годину дана касније, трећи је пуштен у рад 1981.
године а четврти две године касније, 1983. године. Била су планирана још два реактора али
због несреће која се догодила 1986. године, они никад нису саграђени. Градња реактора
број пет била је у пуном јеку када се догодила несрећа па су незавршен реактор и
грађевински материјал још увек тамо на месту несреће.
ОД ОTКРИЋА ФИСИЈЕ ДО НАСТАНКА НУКЛЕАРНИХ ЕЛЕКТРАНА
Након што је Енрико Ферми 1934. године заједно са својим колегама открио како се
језгро уранијума цепа ако се гађа неутронима, није ни био свестан како ће његово откриће
променити свет. Четири године касније, Ото Ханх, Фритз Страсман, Лисе Меитнер и Ото
Роберт Фрисцх откривају да се језгро цепа на два приближно једнака дела, а недуго потом
је Лео Сзилард објавио да се притом ослобађају неутрони способни да нападају друга
језгра уранијума и тако може доћи до ланчане реакције. Такав процес је назван
фисијом.
Када је недуго након тих открића, 1939. године дошло до избијања Другог светског
рата, интерес главних чинилаца тог рата била је управо коришћење нуклеарне енергије.
Енергија која садржи један килограм уранијума је до милион пута већа од оне енергије
која се налази у једном килограму угља. Такве чињенице су довеле до покретања
истраживања нуклеарне енергије и могућности њене примене. Велику улогу у покретању
производње атомске бомбе имао је славни физичар Алберт Ајнштајн који је заједно са
својим колегом, Лео Сзилардом, затражио од америчког председника Френклина Делано
Рузвелта одобрење о покретању пројекта Менхетн где су направљене прве атомске бомбе
на свету, назване ,,малишан'' и ,,дебељко'', касније бачене на јапанске градове Хирошиму
и Нагасаки, чиме је и почело нуклеарно доба.
2
Захваљујући немачком теоријским фiзичару и шпијуну који је за време а и након
Другог светског рата давао СССР-у информације о америчком и британском развоју
атомске бомбе, Клаусу Фуксу, тајна израде атомске бомбре прешла је на исток, почела је
трка у производњи атомског оружја. Увидевши опасност која прети од употребе
нуклеарног оружја, владе СССР-а и САД-а, покренуле су истраживање нуклеарне енергије
у мирољубиве сврхе. Електрична енергија је први пут на такав начин произведена 20.
децембра 1951. године у ЕБР-и експерименталној станици у Аркоу, држава Ајдахо.
Међутим, тадашњи председник САД-а Хари Труман је био против употребе нуклеарне
енергије. Доласком на власт Двајта Ајзенхауера то се променило и покренут је
програм ,,атоми за мир'', пројекат мирољубиве употребе нуклеарне енергије.
РЕАКТОР ТИПА
РБМК - 1000
РБМК је скраћеница за руски тип реактора што у преводу значи „нуклеарни реактор
са високим снагом каналног типа“ (рус.
Р
еактор
Б
ольшой
М
ощности
К
анальный). Ова
врста реактора спада у нову класу реактора која је модерована графитом, а изградња ових
реактора је била само у Совјетском Савезу. Реактор у чернобиљској електрани је био овог
типа. Још је 11 реактора овог типа у погону у Русији. Предтивови РБМК – 1000 су били
реактори типа АМ – 1 ,,мирни атом''. Они су производили око 5 мегавата електричне
енергије и користили су се у електрани која је струјом снабдевала град Обнинск од 1954.
године па све до 1959. године. Развојем реакторских типова направљени су и РБМК – 1000
реактори. Предност ових типова реактора била је у томе што су користили ,,лаку'' воду и
графитне шипке као модераторе, за гориво се могло користити природни уранијум тако да
им није био потребан сепаратор изотопа или употребити тешку воду. Та предност уједно је
и била мана јер је за последицу имала релативну нестабилност.
РБМК – 1000 се састоји од седам метара високих вертикалних цеви у којима
су смештене 3.5м дуге шипке са горивом. Унутар сваке се налази гориво у облику малих
ваљкастих уложака. За гориво се користи необогаћен уранијум диоксид. Шипке са
горивом су учвршћене на базу која служи као држач, али такође држи и прописану
удаљеност узмеђу појединих шипки. Вода у цевима греје се до темературе од 290
°C.
Између цеви налазе се графитне шипке које служе као модератори реакције.
4
ШЕМАТСКИ ПРИКАЗ РЕАКТОРА ТИПА РБМК - 1000
