САДРЖАЈ
УВОД.......................................................................................................................................................1
1. ЧИНИОЦИ МЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА............................................................................2
2. ОСОБИНЕ ЧИНИОЦА МЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА …...................................................3
3. ВРСТЕ СУБЈЕКАТА МЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА.............................................................6
3.1 Држава……….......................................................................................................................10
3.1.1 Разлика међу државама по питању теорије....................... ...................................11
3.1.2 Разлика међу државама по питању становништва...............................................12
3.1.3 Разлике по питању организације државне власти................................................14
3.1.4 Разлике по питању јачине националне привреде.................................................14
3.1.5 Разлике по питању националне културе...............................................................15
3.2 Међународни субјекти међународних односа..................................................................16
3.2.1. Историјат настанка међународних односа…......................................................17
3.2.2. Дефинисање међународних организација...........................................................19
3.2.3. Уједињене нације...................................................................................................21
3.3 ТРАНСНАЦИОНАЛНИ СУБЈЕКТИ МЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА..........................21
ЗАКЉУЧАК ...........................................................................................................................................24
ЛИТЕРАТУРА........................................................................................................................................25
УВОД
У свом класичном и најстаријем поимању, међународни односи су као посебан вид
друштвених односа готово искључиво схватани као дипломатско-стратегијски односи између
суверених држава као главних јединица међународног система. Сам појам међународних односа
није недовољно јасан – постоји скоро општа сагласност оних који изучавају ову област да су
главни актери међународних односа државе, а не народи како би се могло помислити на основу
назива. Зато би можда уместо израза међународни односи (
интернатионал релатионс
)
прикладније било користити израз међудржавни односи (
интерстате релатионс
). Требало би
нагласити да су до средине XX века међународни односи већ постали општеприхваћен појам; с
друге стране, односи између потпуних, територијално заокружених и политички разграничених
друштава су се одавно разгранали изван подручја дипломатско-стратешких односа држава у
ужем смислу.
У новије време, међутим, у одређењима садржаја појма међународних односа, нарочито
код теоретичара који припадају реалистичкој школи и/или неореализму, област међународних
односа захвата односе између светских влада. Ипак, крајем XX и почетком XXИ века
међузависност држава и друштава једнако је важна као и њихова независност. Отуда највећи
број теоретичара и практичара међународне политике постојање међународних односа заправо
налази у трансакцијама свих врста које пресецају државне границе: политичким, безбедносним,
економским, друштвеним, културним, еколошким...
Ово оспоравано предметно поље се, тако, протеже истовремено и на активности невладиних
организација, трговинске преговоре, делатност међународних организација попут Уједињених
нација, као и на изучавање процеса глобализације, значаја и улоге информатичке револуције,
светских комуникација и Интернета, финансијских система, глобалних пословних корпорација,
настајања глобалног друштва. Услед поменутих промена дошло је до померања од до тада
неприкосновеног државо-центричног према истраживачком приступу у чијем средишту нису
више само питања рата и мира, него укупност свих активности које пресецају државне границе.
Развијени односи сложене међузависности подразумевају и учешће недржавних актера од којих
неки често поседују већу моћ утицаја и, примера ради, финансијску снагу, него читав низ
суверених држава.
1
Ко су чиниоци међународних односа? У спектру утицајних носилаца активности на
међународној сцени најчешће се препознају:
државе,
међудржавне организације,
покрети,
црквене организације,
нације,
групе људи,
интересне групе, те
човек као појединац.
У овом поглављу најпре се разматрају особине чиниоца међународних односа, затим се
образлаже класификација субјеката међународних односа на националне, међународне и
транснационалне. У оквиру сваке групе субјеката анализирани су они најважнији са становишта
међународних односа.
2.
ОСОБИНЕ ЧИНИОЦА МЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА
С обзиром на то да су субјекти међународних односа они чиниоци који се састоје од људи
(дакле, групе или заједнице), од њих се очекују особине као што су:
(1) организованост,
(2) независност,
(3) међународни карактер и
(4) политички значај.
Када је о првој особини реч, то јест о организованости, сасвим је разумљиво да група људи мора
бити организована јер ће је то учинити способном да доноси одлуке са последицама по читаву
заједницу, а које њени припадници, по правилу, усвајају и спроводе у дело. Неке државе, упркос
томе што формално имају позитивно законодавство нису у стању да испуне овај услов. С друге
3
стране, организованост је понекад јаче изражена код неких међународних религија, политичких
покрета или транснационалних компанија.
Независност подразумева да субјект међународних односа мора бити независан од других
таквих субјеката; пре свега, од неке државе. Прелаз између јаког утицаја другог субјекта и
поништавања субјективитета веома је танан. Но, оправдано је утврдити да ли је уопште могућ
независни процес одлучивања. Уколико правог одлучивања, у ствари, и нема, већ се препоруке
и наредбе за деловање добијају непосредно од хегемона, онда је на делу мање или више
успешан покушај стварања привида од независности субјекта међународних односа.
Независност подразумева сувереност, а потпуна сувереност значи да држава самостално уређује
и води послове на читавој својој територији. Међутим, појам суверености садржи и одређене
противречности. Наиме, све чешћа су настојања у међународној заједници за ограничавањем
суверенитета, схваћеног у традиционалном смислу као неотуђивог права државе да самостално
доноси одлуке о свим питањима од значаја за своје поданике. Познати пример ограниченог
суверенитета је тзв. ,,Брежњевљева доктрина” када је током периода Хладног рата државама-
чланицама некадашњег Варшавског уговора било ускраћено право да суверено одлучују о
најважнијим политичким питањима. Наиме, одлучујућу улогу у одлучивању имао је Совјетски
Савез, лидер овог војног савеза.
По завршетку Хладног рата, међутим, отвара се и питање добровољног пристанка држава на
губитак дела суверенитета. Но, државе које захтевају сувереност заслужују поштовање само
уколико поштују основна права својих грађана. У противном, кршењем тих права престаје да
важи право које те државе полажу на сувереност.
Сувереност је једна од важних норми на којој почива савремени међународни систем. Но, према
мишљењу Стенлија Хофмана (
Станлеy Хоффман
), значајне су и следеће три норме:
самоопредељење, самоуправа и људска права. Премда Хофман не говори о приоритету међу
овим нормама, њих је могуће класификовати, као што је приказано у табели 6.1, преко јединица
анализе (појединац и заједница) и степена значаја (примарне и секундарне). Сагледавајући
поменуте норме тешко је доћи до етички заснованог процеса одлучивања који би
а приори
(унапред) могао разрешити сукоб између различитих норми; на пример, између суверенитета и
права на самоопредељење.
1
1
Др. Милован Вуковић,
Међународни односи и политика
, Ниш 2012 године
.
4
3.
ВРСТА СУБЈЕКАТА МЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА
Субјекти међународних односа се углавном сврставају у три групе, односно они могу
бити:
национални,
међународни и
транснационални.
У традиционалном реалистичком виђењу међународне политике једини значајни субјекти су
државе, а од њих само велике државе су заиста важне. Ово се, међутим, мења. Број држава је
изузетно порастао у последњих пола века: док је 1945. године било око 50 држава у свету;
почетком XXИ века тај број се четири пута увећао. При томе, постоје наговештаји да би у
многим деловима света у догледној будућности могло доћи до образовања нових држава,
укључујучи и европски контитнент. Осим самог пораста броја држава чини се да је још важнији
успон тзв. ,,недржавних актера”.
У међународном праву, дипломатији, новинарству и академским истраживањима је широко
прихваћена претпоставка да се међународни односи састоје од релација између кохерентних
јединаца, односно држава. Боље разумевање политичке промене се ипак добија анализирањем
односа између влада и многих других актера из сваке земље. Глобална политика такође
укључује компаније и невладине организације.
Постоје две главне врсте недржавних субјеката: међувладине организације (МВО), чији су
чланови државе, и невладине организације (НВО), чији су чланови појединци и групе. Њихов
број се током XX века стално повећавао: године 1909. било је 37 МВО и 176 НВО. Међувладине
оргнизације су институције које су створиле и у којима учествују владе држава, а које им дају
власт да доносе колективне одлуке у вези са посебним глобалним проблемима.
2
Невладине организације су транснационалне организације приватних грађана које у односу на
УН имају консултативан статус; оне укључују професионална удружења, фондације,
мултинационалне корпорације или, једноставно, међународно активне групе у различитими
државама удружене у раду на заједничким интересима. Међу НВО највећи значај имају:
ИНВО (међународне невладине организације),
2
Амстуц, М.Р. (2008), Међународна етика, Службени гласник, Београд.
6
