ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА ВАСПИТАЧЕ
ШАБАЦ
Предмет:
Савремени српски језик
Тема:
Ћирилица
СЕМИНАРСКИ РАД
Професор: Студент:
Др Мирјана Марковић Тамара Чанчаревић
Индекс. бр. 22/19
Шабац, 2019.
4
2. НАСТАНАК И РАЗВОЈ ПИСМА
Говор као остварење језика може се одвијати у медијуму звука (то је
говорење, упућено на чуло слуха) или пак путем графичких знакова на чврстој
површини (то је писање,упућено на чуло вида). Човек говори откад постоји, а пише
тек неких пет миленијума. У свим људским друштвима увек се говорило, али многа
ни до данас не знају за писмо. На свим се језицима може говорити, али највећи број
њих још увек нема свог писма. Сваки појединац најпре научи да говори, па тек онда
научи (или никад не научи !) да пише. Овако гледано, могло би се рећи да је писмо
само секундаран и необавезан пратилац говора, једна сразмерно касно стечена
вештина неких говорних заједница да гласовне исказе свога језика представљају
путем видљивих знакова.
Чињеница је да су развијена писма којима човек данас располаже нешто више
од графичке представе говора: она поседују, као целовити системи, и извесну меру
самосталности. Стога се може рећи, бар када је реч о цивилизованим (тј. нужно
писменим) друштвима, да су говор и писмо два равноправна средства језичког
изражавања.
Развој писма трајао је хиљадама година. Оно је настало из потребе да се неке
ствари забележе, како не би остале нераскидиво везане за време и место дешавања.
У ту сврху могу да послуже и разни предмети или поступци, ако им се споразумно
прида симболичко значење какве поруке. У ближе претече писма могу се убројати
слике и цртежи преисторијског човека на зидовима пећина, који су могли имати
смисао не само статичког приказа него и динамичког описа (нпр. сцене лова), па и
поруке у вези с тим.
Најважнија писма старог света, као сумерско клинасто (чији су потези личили
на клинове), египатско хијероглифско (са урезаним сликама и фонетским додацима)
и кинеско, током свог веома дугог развој а пролазила су кроз разне етапе,
комбинујући елементе више поменутих типова. Алфабетски принцип први пут је
остварен у севемосемитском консонантском писму, а усавршен је у грчком,
додавањем знакова за вокале; одатле се, најчешће посредством латинског, у разним
варијантама раширио по свету. Међу близу хиљаду писама, колико их данас има,
