Covek i njegov identitet

1

Владета

Јеротић

ЧОВЕК

И

ЊЕГОВ

ИДЕНТИТЕТ

Са

благословом

Његове

Светости

Архиепископа

пећког

, 

Митрополита

београдско

-

карловачког

и

Патријарха

српског

Господина

Павла

ПСИХОЛОШКО

-

ПСИХИЈАТРИЈСКИ

ПРОБЛЕМИ

ДАНАС

Шта

стварно

значи

бити

зрела

личност

? 

Човек

и

његов

идентитет

Агресија

у

савременом

свету

Стварни

узроци

неуроза

Самоубиство

као

проблем

Самоћа

и

усамљеност

Шта

на

психолошком

језику

значи

 „

баксузан

човек

"? 

Синдром

 „

заплетених

рогова

" - 

један

вид

породичне

неурозе

Најчешће

неуротичне

сметње

студената

Умор

и

неуроза

Неурозе

у

другој

половини

живота

Пренатална

психологија

 - 

стварност

или

фантазија

.  

Савремена

достигнућа

упоредне

психијатрије

Антипсихијатријски

покрет

психијатара

Значај

психотерапије

за

савремену

свест

ЉУБАВ

И

СЕКСУАЛНОСТ

Шта

је

са

сексуалном

револуцијом

данас

? 

О

човековој

потреби

за

сигурношћу

и

љубави

Избор

партнера

 - 

случај

или

законитост

? 

Неколико

најчешћих

типова

односа

међу

партнерима

Страх

од

жене

као

психопатолошки

и

митски

знак

Дон

Жуан

у

светлости

психологије

и

мита

Зашто

је

људима

тешко

да

воле

? 

ТЕЛЕСНЕ

БОЛЕСТИ

И

ПСИХА

Увод

Завера

против

бола

ОПШТИ

ДЕО

Основи

психосоматске

медицине

Како

се

на

болест

гледало

током

историје

Телесна

болест

као

одбрана

и

изазов

Какве

трансформације

доживљавају

наши

психички

конфликт

ПОСЕБНИ

ДЕО

Психосоматика

у

гинекологији

Туберкулоза

и

психа

Рак

и

психа

Инфаркт

и

психа

Стомачна

гризлица

и

психа

Шећерна

болест

и

психа

Кожа

и

психа

Реуматизам

и

психа

Вечна

хипохондрија

човека

Егзистенцијални

приступ

хипохондрији

. 

Да

ли

у

медицини

постоји

 „

психичка

смрт

"? 

Да

ли

човек

постаје

све

неодговорнији

? 

ИСТОЧНИ

-

ЗАПАДНИ

ВЕТАР

Однос

материјалне

и

духовне

стране

у

западним

, 

односно

источним

културама

Неки

видови

индијске

психотерапије

Психоанализа

и

јога

Слика

о

човеку

према

тибетанско

-

ламаистичкој

медицини

Неурозе

у

учењу

зена

Филозофски

основи

акупунктуре

2

Шта

је

хомеопатија

? 

Бајке

као

терапеутско

средство

Психијатрија

и

фантастика

ШТА

СТВАРНО

ЗНАЧИ

БИТИ

ЗРЕЛА

ЛИЧНОСТ

„

Ми

сад

сви

знамо

, 

хоћемо

слободе

и

да

смо

своји

у

рођеној

кући

...  

Слободе

, 

добро

, 

али

то

није

воће

што

зрело

у

шешир

пада

ма

коме

."          

Вељко

Петровић

Да

, 

ми

то

сада

већ

добро

знамо

и

томе

је

допринела

не

само

савремена

психологија

већ

и

наше

практично

искуство

, 

индивидуално

и

колективно

, 

да

слободе

нема

без

зрелости

. 

Ако

се

неко

дете

у

школи

и

после

школе

понаша

као

и

у

породици

пре

него

што

је

пошло

у

школу

, 

или

, 

што

је

исто

, 

ако

оно

још

и

са

шест

година

мокри

ноћу

у

постељу

, 

претерано

се

боји

и

сиса

прст

  - 

у

таквим

случајевима

суочавамо

се

са

неуротичним

, 

дакле

незрелим

дететом

. 

Ако

неки

младић

или

девојка

са

двадесет

или

више

година

још

показује

онакав

бунт

или

онакво

сексуално

понашање

какви

су

типични

за

доба

пубертета

 - 

опет

говоримо

о

незрелој

младости

која

се

још

налази

у

стању

тзв

. 

продужене

пубертетске

кризе

. 

Најзад

, 

када

неки

одрастао

човек

често

мења

своје

партнере

у

браку

или

ван

брака

, 

што

значи

да

није

у

стању

да

се

веже

за

једног

партнера

и

њему

остане

привржен

и

веран

, 

или

када

тај

  „

одрастао

" 

човек

показује

изразито

агресивно

понашање

према

својој

околини

или

према

самом

себи

, 

свеједно

да

ли

на

своме

радном

месту

, 

у

вожњи

аутомобилом

или

према

својој

породици

 - 

јасно

је

да

смо

опет

суочени

са

незрелим

особама

које

ометају

складан

породични

и

друштвени

живот

. 

Што

је

већи

број

оваквих

неуротичара

у

једном

друштву

, 

свакако

су

и

мање

шансе

да

то

друштво

оствари

своје

циљеве

и

омогући

природан

развој

многих

потенцијалних

могућности

, 

односно

способности

које

се

несумњиво

налазе

у

сваком

човеку

. 

Данашњи

психолози

и

психијатри

, 

и

када

заступају

различите

ставове

, 

сложили

су

се

око

неких

значајних

и

за

све

људе

типичних

критеријума

који

могу

приближно

тачно

да

одговоре

на

тешко

питање

: 

шта

заправо

човека

чини

зрелом

и

целовитом

личношћу

? 

Морамо

, 

најпре

, 

поћи

од

признате

чињенице

да

нема

потпуно

зреле

личности

или

, 

како

се

то

стручно

каже

, 

личности

која

би

била

потпуно

интегрисана

. 

Постоје

само

ступњеви

зрелости

који

се

, 

више

или

мање

, 

приближавају

овој

замишљеној

, 

идеалној

целини

личности

. 

Добро

је

овом

приликом

поменути

став

да

практично

нема

граница

човековог

сазревања

у

току

читавог

његовог

живота

. 

Иако

је

несумњиво

да

су

најважнији

услови

у

којима

личност

сазрева

, 

они

које

ствара

родитељска

кућа

у

раној

младости

детета

, 

ипак

и

касније

животне

околности

, 

као

и

ендогена

, 

вероватно

конституцијом

и

наслеђем

примљена

способност

личности

за

доживљаје

и

трансформацију

 -

имају

значајан

удео

и

свој

допринос

како

у

накнадном

сазревању

личности

тако

и

у

могућности

плодног

мењања

и

све

самосталнијег

развоја

ове

личности

. 

Биографије

великих

људи

 (

али

не

само

њих

) 

довољно

убедљиво

доказују

ову

претпоставку

. 

Укратко

ћемо

дати

оне

најважније

критеријуме

у

психологији

који

одређују

снагу

човековог

Ја

, 

односно

показују

степен

његове

зрелости

, 

при

чему

редослед

ових

критеријума

не

мора

да

означава

и

њихов

значај

. 

Чини

нам

се

, 

чак

, 

да

сваки

од

њих

има

приближно

подједнаку

вредност

и

подједнак

значај

. 

1.  

Способност

за

вољење

неког

другог

, 

а

не

само

себе

самог

Нарцистичке

личности

, 

када

су

уопште

у

стању

да

некога

воле

, 

ово

чине

тако

што

у

партнеру

воле

себе

самог

, 

и

то

или

себе

из

садашњости

, 

или

себе

из

прошлости

, 

или

себе

онаквог

каквог

би

желели

да

стекну

у

будућности

. 

Јасно

је

да

таква

љубав

партнера

није

у

стању

да

се

било

чега

одриче

, 

што

значи

да

подноси

жртве

, 

принцип

на

коме

се

заснива

сам

живот

и

без

кога

се

не

може

замислити

не

само

складна

породица

већ

ни

складно

друштво

. 

2.  

Способност

контролисања

сопствених

нагона

и

импулса

Управљање

својим

агресивним

и

сексуалним

енергијама

које

су

нам

биолошки

дате

, 

у

виду

урођених

нагона

, 

започиње

врло

рано

и

колико

правилно

контролишу

те

нагоне

прво

родитељи

, 

а

касније

и

друштво

, 

умногоме

зависи

будући

развој

личности

. 

Импулсивно

препуштање

наглим

експлозивним

пражњењима

ових

енергија

, 

са

последицама

које

су

нам

из

свакодневног

искуства

свима

добро

познате

, 

није

само

„

фатум

" 

наше

индивидуалне

прошлости

и

на

-

шег

националног

темперамента

већ

и

слабост

, 

неуроза

и

незрелост

сваког

појединца

који

ништа

не

чини

да

би

васпитао

вољу

и

моралну

хигијену

својих

анималних

прохтева

. 

3.  

Способност

подношења

непријатности

, 

бола

и

патње

Принцип

апсолутног

задовољства

коме

, 

према

Фројду

, 

тежи

мало

дете

, 

а

који

је

Фројд

с

правом

4

у

човекову

животу

. 

Зар

се

не

мења

све

око

нас

непрестано

, 

зар

се

не

дешавају

личне

и

светске

катаклизме

, 

зар

нису

у

прошлости

ишчезли

читави

континенти

, 

зар

човек

, 

најзад

, 

не

умире

? 

Стања

која

тако

темељно

мењају

стварност

да

субјект

није

више

у

стању

да

свет

доживи

идентично

са

оним

кога

је

раније

знао

, 

савремени

амерички

психотерапеут

немачког

порекла

Курт

Ајслер

назива

мутацијама

. 

Таква

мутација

дешава

се

на

пример

, 

у

психопатолошком

облику

на

почетку

неких

схизофрених

психоза

, 

затим

у

неким

мистичким

преображајима

, 

и

, 

најчешће

, 

приликом

смрти

неке

нарочито

вољене

особе

. 

У

свим

набројаним

случајевима

, 

посебно

у

случају

смрти

вољеног

бића

, 

наше

осећање

идентитета

озбиљно

је

угрожено

и

ми

се

морамо

бранити

како

би

се

пољуљана

равнотежа

личности

опет

како

треб

; 

успоставила

. 

Ова

равнотежа

 - 

останимо

код

доживљеног

бола

услед

смрти

блиског

нам

човека

 - 

успоставља

се

утолико

брже

и

боље

уколико

је

осећање

идентитета

у

човека

било

учвршћено

раније

и

темељније

. 

Очевидно

, 

дакле

, 

да

оно

језгро

у

личности

које

јој

даје

осећање

трајности

и

непрекидности

, 

ако

и

јесте

код

свих

присутно

, 

није

код

свих

подједнако

снажно

. 

У

овоме

случају

прискачу

човеку

у

помоћ

разни

други

одбрамбени

механизми

, 

између

осталих

и

неуротична

симптоматологија

и

неуротична

идеологија

који

покушавају

, 

са

више

или

мање

успеха

, 

да

заобиђу

, 

прескоче

или

ублаже

осећање

мутације

које

је

увек

за

човека

претеће

, 

јер

га

избацује

из

сигурног

и

познатог

корита

дотадашњег

егзистирања

. 

Ако

се

човек

у

односу

на

лична

мутациона

доживљавања

која

га

угрожавају

у

његовом

бићу

брани

успешно

, 

или

оним

што

је

у

њему

најдубље

, 

и

вероватно

филогенетски

најстарије

, (

Јунг

би

рекао

да

је

то

архетип

спасиоца

у

човеку

, 

односно

у

његовом

Јаству

), 

или

мање

успешно

, 

али

још

увек

сврсисходно

, 

механизмом

порицања

, 

личног

одрицања

, 

рационализирања

, 

у

најбољем

случају

сублимирања

мутационог

догађаја

, 

упитајмо

се

како

се

човек

понаша

пред

мутацијама

историјских

збивања

које

захтевају

„

преокретање

свих

вредности

". 

Изгледа

да

је

све

теже

у

савременим

условима

живота

, 

нарочито

после

преживљених

револуција

, 

али

и

пред

претећим

новим

, 

да

се

осећање

идентитета

света

у

човеку

, 

одржи

усправним

и

стабилним

. 

Све

жешће

доживљавање

дисконтинуитета

света

и

живота

, 

сталан

је

извор

претње

и

страха

у

човеку

. 

Његове

одбрамбене

снаге

које

мирно

можемо

назвати

конзервативним

 (

и

у

позитивном

и

у

негативном

смислу

те

речи

) 

теже

да

опет

успоставе

континуитет

збивања

не

само

на

личном

плану

, 

већ

и

на

друштвеном

и

историјском

. 

Смрт

је

све

мање

за

људе

данас

прелаз

 „

са

једних

мајчиних

груди

на

друге

" 

као

што

је

то

још

била

за

Тагору

и

многе

друге

сасвим

обичне

људе

. 

Страх

од

смрти

порастао

је

данас

тако

да

се

против

њега

може

човек

успешно

да

бори

само

ако

свом

снагом

захтева

извесност

да

између

прошлости

и

садашњости

не

постоји

никаква

провалија

. 

Осећање

да

су

прошлост

и

садашњост

идентични

обухвата

собом

несвесно

убеђење

да

ће

се

овај

идентитет

протегнути

и

на

будућност

. 

Да

би

се

Ја

човеково

заштитило

од

уништења

и

смрти

, 

и

на

личном

и

на

социјалном

плану

, 

оно

императивно

захтева

да

 „

све

остане

по

старом

". 

Трагичан

неспоразум

избија

у

тренутку

када

се

испостави

да

је

то

 „

старо

" 

за

једне

било

добро

и

по

њих

пробитачно

, 

док

је

за

друге

било

крајње

рђаво

и

штетно

. 

И

тако

једни

грчевито

бране

временски

континуитет

доживљеног

, 

заборављајући

да

је

човек

и

Прометеј

 (

додуше

и

пали

Луцифер

), 

док

други

захтевају

рушење

сваког

континуитета

, 

заборављајући

да

човек

није

tabula rasa

и

 „

апсурдно

биће

осуђено

на

слободу

". 

У

основи

свих

великих

револуционара

света

лежи

не

само

Прометејева

гордост

, 

већ

и

Прометејева

храброст

да

се

активно

супротставе

Моири

, 

богињи

судбине

, 

савременим

Ајслеровим

речником

казано

, 

да

се

супротставе

неочекиваним

, 

непризваним

, 

стравичним

мутацијама

, 

од

човека

још

увек

неуправљене

историје

. 

Уместо

што

би

људи

пасивно

примали

мутације

које

доносе

смрт

у

разним

видовима

, 

човек

-

револуционар

, 

занео

се

врхунским

заносом

: 

да

сам

произведе

мутације

  (

овде

нам

се

неминовно

намеће

асоцијација

из

подручја

савремене

генетике

, 

у

којој

човек

такође

производи

мутације

). 

Бије

се

велика

битка

у

човеку

и

за

човека

. 

Очевидно

је

да

уколико

у

човеку

и

човечанству

слаби

она

врста

идентитета

који

је

, 

с

једне

стране

, 

на

негативно

конзервативан

начин

одржавао

животним

менама

већ

озбиљно

натрули

континуитет

прошлости

, 

с

друге

стране

је

на

позитиван

начин

потврђивао

смисао

човековог

постојања

и

трајања

, 

све

су

смелија

и

опаснија

проналажења

и

делања

човека

која

се

крећу

ван

граница

столећима

посведоченог

континуитета

Разапињан

између

духа

потврђивања

који

би

да

одржи

свој

идентитет

и

идентитет

света

, 

негирајући

смрт

, 

и

духа

одрицања

који

, 

наизглед

, 

прихватајући

смрт

тежи

мутацији

некадашњег

идентитета

, 

узносећи

себе

као

јединог

господара

неба

и

земље

, 

који

р

већ

данас

у

стању

да

разори

један

свет

и

створи

 (?) . 

један

нови

 - 

човек

је

на

прекретници

и

у

избору

. 

Све

слободнијем

и

личнијем

избору

. 

АГРЕСИЈАУ

САВРЕМЕНОМ

СВЕТУ

Увод

Разумевање

агресије

одувек

је

био

, 

а

данас

је

то

и

посебно

, 

изазов

за

све

оне

у

науци

, 

политици

, 

уметности

који

изучавају

понашање

појединца

и

група

. 

Вероватно

најтежи

, 

али

основни

проблем

шта

треба

подразумевати

под

речју

агресија

или

агресивност

 - 

изгледа

нигде

у

свету

још

није

успешно

решен

, 

па

су

5

збрке

око

тога

појма

, 

семантичко

-

лингвистичке

природе

, 

разлог

што

још

постоји

неразумевање

и

међусобно

мимоилажење

, 

чак

и

онда

када

се

о

томе

појму

расправља

научно

и

на

скуповима

које

воде

одлични

стручњаци

из

психологије

, 

психијатрије

или

социологије

. 

Као

што

је

познато

, 

сама

реч

потиче

од

латинског

а

gredior, 

што

има

више

значења

, 

а

првенствено

значи

: 

коракнути

ка

, 

закорачити

; 

ближе

прићи

, 

али

и

: 

изненада

напасти

, 

насрнути

. 

Чињеница

што

код

већине

људи

врло

честа

употреба

речи

агресија

изазива

готово

аутоматски

негативну

асоцијацију

, 

још

више

отежава

објективан

прилаз

овом

сложеном

појму

. 

После

низа

година

жучног

расправљања

о

стварном

пореклу

агресије

код

човека

, 

према

мишљењу

већине

научника

данас

, 

нарочито

после

обимних

истраживања

етолога

, 

дошло

се

до

становишта

да

је

агресија

нагонске

природе

, 

да

се

може

запазити

и

код

животиња

и

код

деце

и

да

има

практично

исту

вредност

и

значај

као

и

сексуални

нагон

. 

Циљ

агресивног

нагона

био

би

опстанак

индивидуе

, 

а

у

одређеним

облицима

помешаности

са

либидом

и

одржавање

врсте

. 

И

даље

се

расправља

о

томе

да

ли

су

агресија

и

сексуалност

два

стабла

са

два

различита

корена

, 

да

ли

су

то

два

стабла

од

истог

корена

, 

као

и

о

недовољно

дефинисаном

, 

мада

сигурно

присутном

уделу

тзв

. 

реактивних

чинилаца

, 

у

првом

реду

породичне

и

друштвене

средине

у

развоју

, 

испољавању

и

последицама

агресивне

снаге

у

човеку

. 

Можда

је

најбоље

на

почетку

сваке

расправе

не

придавати

никакву

моралну

вредност

агресији

, 

не

проглашавати

је

, 

дакле

, 

а

рпоп

добром

или

рђавом

, 

већ

је

, 

најпре

, 

прихватити

као

несумњив

извор

енергије

у

човеку

. 

То

значи

да

је

она

у

основи

неутрална

снага

која

гони

на

активност

и

у

манифестовање

. „

Детету

, 

које

је

спречено

да

се

понаша

експанзивно

, 

у

исто

време

је

онемогућено

да

тестира

реалност

и

да

искуси

законитости

ове

реалности

". 

Ова

примарна

активност

и

код

детета

и

код

првобитних

људских

група

које

су

биле

на

ловачко

-

скупљачком

нивоу

развоја

, 

према

Ериху

Фрому

, 

била

је

првенствено

одбрамбеног

карактера

, 

а

постајала

је

нападачка

онда

када

је

требало

задовољити

нагон

самоодржања

. „

Филогенетски

програмирана

агресија

биолошки

је

прилагодљива

, 

дефанзивна

реакција

". 

Као

што

је

познато

, 

Фром

је

разликовао

бенигно

-

дефанзивну

, 

урођену

агресију

од

малигно

-

деструктивне

, 

стечене

агресије

, 

сматрајући

да

је

човек

биолошки

биофилно

биће

са

психолошким

потенцијалом

да

развије

у

себи

и

око

себе

деструктивност

, 

односно

аутодеструктивност

, 

некрофилију

. 

Фром

чак

мисли

, 

и

то

поткрепљује

Рајтовим

радовима

из

 1965. 

године

, 

да

код

човека

, 

као

и

код

животиња

, 

постоји

инхибиција

против

убијања

. 

И

Рут

Бенедикт

је

сматрала

да

је

погрешно

приписати

разарање

биолошкој

потреби

човека

за

ратовањем

. 

Човек

је

сам

стваралац

тог

разарања

. 

Ортодоксна

психоанализа

и

њени

настављачи

  - 

који

су

на

почетку

повезивали

агресију

са

сексуалним

нагоном

сматрајући

да

се

агресивни

елемент

сексуалног

нагона

јавља

у

односу

на

објект

, 

изазивајући

осећање

кривице

у

фантазији

 - 

касније

су

инстинкту

самоодржања

и

либиду

супротставили

инстинкт

смрти

. 

Садржај

инстинкта

смрти

је

агресија

. 

Занимљиво

је

да

иако

је

ову

Фројдову

хипотезу

прихватило

само

врло

мало

аналитичара

, 

мада

је

и

сам

Хартман

ублажио

ову

хипотезу

говорећи

о

фузији

агресије

с

либидом

, 

при

чему

се

објект

не

уништава

, 

тешка

разарања

у

другом

светском

рату

, 

као

и

садашње

стање

све

већег

насиља

у

свету

  - 

не

скидају

са

дневног

реда

научних

састанака

Фројдову

хипотезу

о

инстинкту

смрти

. 

Психоанализа

је

у

сваком

случају

својим

, 

по

последицама

далекосежним

истраживањем

несвесног

умногоме

помогла

да

схватимо

ирационалност

неких

, 

особито

патолошких

испољавања

, 

разумевања

и

овладавања

несвесним

агресивним

понашањем

појединаца

. 

Разни

видови

агресије

Последњих

година

нови

докази

о

постојању

агресивног

понашања

код

животиња

, 

активноспонтано

испољавање

агресивности

у

малог

детета

без

субјективног

непријатељства

и

доживљене

фрустрације

, 

уз

то

амерички

експеримент

одгајивања

деце

без

фрустрације

које

је

створило

неподношљиво

агресивну

децу

 - 

изгледа

да

дају

све

више

за

право

оним

научницима

који

агресиван

нагон

у

човека

не

сматрају

стеченим

већ

урођеним

. 

Врло

разграната

и

све

успешнија

етолошка

изучавања

понашања

животиња

у

њиховој

околини

, 

и

поред

све

опрезности

и

мудре

опомене

неких

научника

да

се

резултати

тих

изучавања

не

могу

и

не

смеју

једноставно

и

без

критичког

посматрања

преносити

на

човека

, 

открила

су

изненађујуће

сличности

у

понашању

човека

и

његових

нижих

сродника

управо

у

агресији

и

агресивном

понашању

. 

Навешћемо

неколико

карактеристичних

видова

агресије

који

показују

заједнички

корен

, 

вероватно

урођен

и

код

животиња

и

код

човека

. 

Пођимо

, 

најпре

, 

од

тзв

. 

рангагресије

. 

То

је

врста

агресије

по

којој

је

први

онај

ко

је

витално

јачи

. 

Тако

, 

на

пример

, 

у

друштву

мајмуна

влада

ред

и

дисциплина

, 

јер

се

тамо

тачно

зна

где

ко

стоји

и

шта

ко

сме

. 

Иако

овако

, 

срећом

, 

није

у

људском

свету

, 

ипак

се

такво

варварство

анималног

порекла

добрим

делом

одржава

и

у

људској

хијерархији

. 

Тако

у

школи

деца

одмах

осете

какав

је

учитељ

и

шта

смеју

а

шта

не

са

њиме

да

чине

. 

У

свету

одраслих

мање

интелигентан

али

витално

јачи

шеф

увек

ће

се

сукобљавати

са

7

Здрава

и

болесна

агресија

Проблем

агресије

и

агресивности

, „

тежње

за

моћи

" 

и

 „

борбе

за

превлашћу

" 

веома

је

актуелан

у

наше

време

и

њему

се

, 

све

више

, 

посвећују

књиге

, 

чланци

, 

научни

скупови

, 

читави

конгреси

разних

профила

стручњака

. 

Да

ли

ова

чињеница

значи

да

ми

данас

живимо

у

једном

изузетно

агресивном

добу

у

коме

су

дозвољене

све

врсте

  „

пробијања

кроз

живот

", 

или

пак

да

је

у

низу

другах

тема

које

заокупљају

данашњи

свет

ред

дошао

и

на

агресију

, 

па

се

о

њој

само

више

и

боље

зна

него

раније

 - 

може

да

буде

спорно

. 

Мада

ово

питање

није

без

значаја

, 

постоје

и

друга

, 

значајнија

питања

у

вези

са

проблемом

агресије

и

агресивност

. 

Једно

од

тих

питања

, 

несумњиво

врло

занимљиво

и

још

недовољно

рашчишћено

, 

јесте

управо

основно

питање

да

ли

се

агресија

код

људи

мора

да

прихвати

као

један

од

животних

нагона

, 

као

што

је

то

, 

на

пример

, 

сексуални

нагон

, 

дакле

као

нешто

урођено

, 

ендогено

, 

или

је

човекова

агресивност

нека

врста

реактивне

творевине

, 

дакле

нешто

стечено

, 

накалемљено

, 

готово

бих

рекао

научено

. 

Изучавајући

првенствено

животиње

, 

Конрад

Лоренц

, 

данас

широм

света

цењени

научник

немачког

говорног

подручја

, 

негирао

је

теорију

по

којој

је

животињско

као

и

људско

понашање

претежно

реактивно

. 

Опо

-

мињући

на

опасност

преношења

искуства

понашања

код

животиња

на

човека

, 

многи

психолози

и

психоаналитичари

супротставили

су

се

таквом

мишљењу

Конрада

Лоренца

тврдећи

да

агресија

увек

претпоставља

претходну

фрустрацију

. 

Значи

, 

понашање

родитеља

и

најближе

околине

према

детету

, 

у

ширем

значењу

понашање

његове

социјалне

средине

 - 

условиће

појаву

и

степен

агресивности

код

детета

, 

односно

будућег

одраслог

човека

. 

Фројд

је

, 

најпре

, 

потценио

агресију

стављајући

је

у

службу

нагона

самоодржања

. 

После

одвајања

Адлера

и

касније

, 

агресија

је

, 

поред

либида

, 

за

Фројда

постала

главна

покретачка

снага

човековог

живота

, 

али

сада

, 

сходно

све

песимистичкијем

Фројдовом

ставу

према

цивилизацији

и

култури

уопште

, 

ова

агресија

је

за

њега

деловала

у

смислу

нагона

смрти

. 

Док

је

за

Фројда

агресија

садржана

већ

у

анално

-

садистичкој

фази

развоја

детета

, 

код

другог

познатог

аналитичара

, 

Шулц

-

Хенкеа

, 

оснивача

посебне

аналитичке

школе

, 

она

је

схваћена

више

као

природна

потреба

детета

, 

најпре

, 

као

потреба

за

моторним

пражњењем

, 

а

онда

као

тежња

за

важењем

. 

Риман

 (F. Reimann) 

је

либидо

и

агресију

схватио

као

два

облика

изражавања

једне

исте

животне

енергије

и

чак

је

, 

у

општој

супротности

према

Фројду

, 

агресију

схватио

у

антрополошки

проспективном

виду

као

средство

индивидуације

. 

Агресија

је

, 

за

њега

, „

динамичка

снага

која

живо

биће

гони

на

развој

, 

самосталност

, 

од

већ

постигнутог

даље

према

већој

слободи

". 

Либидо

је

снага

која

нас

упућује

на

комуникацију

са

људима

и

чини

од

нас

социјална

бића

. 

Обадве

снаге

су

у

међусобној

игри

. 

Свеједно

да

ли

ћемо

примити

агресију

као

урођену

силу

и

тако

је

изједначити

са

несумњиво

постојећом

урођеном

агресијом

код

животиња

, 

или

ћемо

је

примити

као

стечену

, 

па

њен

интензитет

и

облике

испољавања

приписати

мање

или

више

деструктивном

утицају

социјалне

средине

у

којој

растемо

 - 

изгледа

да

је

корисно

и

неопходно

разликовати

здраву

од

болесне

агресије

. 

Треба

, 

најпре

, 

разликовати

активност

од

агресије

, 

мада

се

не

може

негирати

да

свака

активност

садржи

и

агресију

и

либидо

  (

либидо

у

овом

случају

схваћен

као

сексуални

нагон

). 

Активност

се

испољава

у

симпатији

па

и

љубави

према

објекту

без

субјектовог

непријатељства

, 

више

као

жеља

за

игром

. 

Нема

игре

, 

те

основне

полуге

живота

, 

без

активности

, 

али

и

без

извесне

примесе

агресије

. 

У

њој

нема

мржње

, 

нити

примарно

непријатељског

импулса

, 

па

се

због

тога

ова

агресија

с

правом

зове

активно

-

спонтана

и

прихваћена

је

као

вероватно

ендогена

. 

Од

ове

здраве

, 

спонта

-

не

агресије

, 

која

је

присутна

код

свих

живих

бића

, 

већ

у

раном

добу

треба

разликовати

нездраву

, 

болесну

, 

неуротичну

, 

још

тачније

: 

реактивну

агресију

. 

Посебно

је

код

деце

важно

разликовати

спонтану

од

реактивне

агресије

и

не

кажњавати

сваку

дечју

агресију

погрешно

верујући

да

је

она

смишљена

. 

Најранији

облик

  „

агресије

" 

јесте

детиње

викање

као

последица

физиолошког

одвајања

од

мајке

и

првог

контакта

са

ваздухом

, 

као

и

дететове

зависности

од

околине

. 

Обадва

фактора

утичу

на

значај

функције

дисања

и

коже

као

зависне

, 

контактне

површине

, 

па

обољења

од

астме

и

кожне

болести

први

су

психосо

-

матски

знаци

поремећаја

. 

Ако

први

агресивни

апел

одојчета

не

нађе

одговор

у

спољашњем

свету

или

добије

погрешан

одговор

, 

може

да

се

развије

 „

примарно

шизоидна

агресија

" 

која

касније

ствара

разне

криминалне

типове

, 

са

деструктивним

тежњама

, 

без

стида

и

осећања

кривице

, 

или

води

, 

како

Шпиц

 (R. Spitz) 

рече

, 

вегетативном

саморазарању

и

смрти

. 

Даљи

развој

агресије

настаје

у

оралној

фази

детета

са

појавом

првих

зуба

, 

дакле

са

могућношћу

уједања

. 

Негативно

држање

мајке

у

тој

фази

може

да

доведе

до

повраћања

детета

или

других

сметњи

при

гутању

. 

Добар

део

оралне

агресије

је

потпуно

нормалан

, 

чак

и

када

дете

хоће

мајку

из

љубави

да

  „

поједе

", 

што

одговара

његовој

жељи

за

потпуним

поседовањем

мајке

. 

Неиспуњење

ове

жеље

изазива

протест

, 

који

је

неопходан

за

развој

функције

Ја

и

пробе

реалности

. 

Агресија

је

овде

мотор

за

развој

Ја

. 

Ако

дете

у

тој

фази

не

доживи

доказе

поуздане

љубави

мајке

, 

може

да

настане

неуротична

и

деструктивна

агресија

у

облику

зависти

, 

пожуде

, 

жеље

за

претераним

поседовањем

, 

али

и

очајања

и

мржње

према

себи

. 

Не

можемо

описивати

даље

фазе

развоја

агресије

у

аналној

, 

гениталној

фази

, 

у

добу

латенције

и

у

пубертету

. 

Да

још

поменемо

само

природну

агресију

детета

у

фази

навикавања

на

чистоћу

и

грешке