Друштвена историја Русије
Црква и власт у Совјетској Русији
Недељковић Ивана ИУ-100050
Услед револуције у Русији у 20. веку, претила је опасност да ће ти страхотни
догађаји потиснути и искоренити сваки траг вере у руском народу, од давнина познатом
као једном од најрелигиознијих народа у свету. Руска црква је проживела деценије
страшног прогома, но снага вере и народа који су веру носи искрено у својим срцима,
успела је да је превазиђе, да хришћанство ипак на крају победи и отараси се таме коју је са
собом донела револуција и појава суровог комунизма.
Бавећи се темом борбе руске православне цркве за опстанак, о њеном опирању да се
препусти и потклекне под терором који ја над њом био немилосрдно спровођен, буди у
нама, посетили Русију или не, јачу веру и у цркву и у наду коју она обећава, веру да
спасење ипак постоји, колико год то у извесом тренутку, односно периоду, деловало
немогуће.
У читавом Совјетском савезу 1939. године било је активно стотину цркава, а за
нешто мање од половине века чак једанаест хиљада. У њима се служила света Литургија
која је једина и сама за себе била у стању да одржи православну веру у руском народу,
живом и будном, при чему је руски и религиозни човек морао да се окрене себи, да у
својој души, на један доиста чудесан начин спозна истину, наду оличену у Господу, у
Васкрслом Христу. Управо та спознаја је била оно што је стварало ту непоколебљиву веру
у околностима које су указивале на готово неизбежну пропаст, крах. Црква, иако излагана
бројним искушењима, остајала је чврсто сједињена и равноправна са својим народом.
Православна вера, и вера уопште, у онима који је искрено и са љубављу прихватају у своја
срца, чинила је тад, као и данас, осовину људском телу, односно души, његову „кичму“.
Рађа осећања која имају моћ да надилазенсвакодневне бриге и недаће. Таква вера
угнездила се дубоко у душу руског народа, као у ретко којем другом народу, још хиљаду
година пре. Уместо да је ослави, совјетска револуција је заправо још више ојачала веру.
Прошли век био је период највећег страдања и мучеништва руског народа, време једне
ужасавајуће антрополошке катаклизме. Прогони које су претрпели и народ и Црква, могу
се мерити или чак и превазилазе разину римског или терора из времена француске
револуције. Страдали су епископи, свештеници, мушкарци и жене, деца и старци – без
изузетака. Њихове жртве су биле достајне жртава првих хришћана и ни сви ужаси који су
задесили руски народ и цркву нису успели да слове снагу вере у Христа.
Руска рецолуција, као и све друге револуције током историје, као један од циљева имала је
десакрализацију, обезбожење света и уништење вере чија је снага била изузетна, која је
окупљала народ у једно тешко раскидиво јединство, и управо том снагом будила пркос
према самовољама тирана.
Русија је била под изузетним утицајем византизма, посебно у погледу самодржавља
и православља. Цар је, као и у Византији, био сматран Божијим помазаником, он је био,
како наводи митрополит московски Филарет „живо оруђе божије“. Последњи цар који је
био такав, бранитељ цркве и православља, био је Николај II Романов. Његовим уклањањем
са власти започео је период у којем је владао хаос, тиранија и безакоње. Тај византизам
давао је снагу Русији и у борбама са Пољском, Шведском, Француском и Турском.
Раскидању са тим начелима, и прошлошћу уопште, допринео је умногоме Петар И својим
реформама. Био је одушевљен западном Европом и насилно је тежио да „позападњачи“
Русију. Окренуо се ка Западу и тако „отворио врата“ протестантизму, рационализму,
секуларизму, масонству и атеизму. Није имао осећаја за духовно и религију, те је све
године, од стране Руске православне цркве, прибројани реду Светих руских
новомученика. Династија Романових је доживела свој крвави крај 1918. године, што је био
епилог догађаја током претходна два века.
Николај II Романов са децом
РЕВОЛУЦИЈА
Октобарска револуција била је тријумф антируских и противправославних сила у
самој Русији, али и међу Западним силама. Немачка, Америка и Енглеска су финансијски
помагале све три руске револуције, желећи да тако сломе Русију, велику и светску силу,
која им је била и привредни и економски конкурент. Потпомогли су стварањ једне
обезбожене, обескорењене и безличне масе. Биће да су се западне силе водиле оном
познатом изреком „дивиде ет импера“, јер је један од разлога за оваква дела био и жеља да
се заузме руска територија са свим њеним изузетним природним богатствима. Као и у
време револуције, и данас наследници бољшевика покушавају да прикажу револуцију у
Русији у 20. веку као „подухват“ прогресивне природе у односу на наводно заосталу
царску Русију.
Лењин се бавио подривачким радом против свопствене земље, сарађивао је са
Немачком, Јапаном, уништио руску армију, дао је Немцима део руске територије и са њом
26% становништва. Бољшевици су поједине области дали и Финској, Естонији, Летонији.
Поред руских територија, жртвовали су и руски народ. Невини су хапшени и стрељани без
икаквог суђења и истраге. Један од разлога жртвовања свопственог народа је био и због
суманутих идеја марксизма о екoномској политици, које су подразумевале, између
осталог, потпуно подржављење економије, укидање било какве приватне својине и
слободне трговине. Наступио је период велике глади, јер власт није могла да снабдева
градове, па је отимала од сељака – прво део прихода, а потом све, а на молбе гладних и
измучених људи одговарала је оружјем. Дневно је само од глади умирало хиљаде људи.
Комунисти су отимали и продавали чак и црквене драгоцености, од чега је мали део само
